Редитељима ни данас не промиче незапажен лик газда Младена у истоименом роману. Драми више погодују динамични ликови, дакле, они у којима је јасна промена. Тако све уметнике инспирише промена од грешника до покајника или обратно или пак они јунаци који ће у гледаоцима изнедрити катарзу (очишћење). Отуда су женски ликови Боре Станковића, ветропираста Коштана и мистична Софка, заузели значајно место. Газда Младен није такав јунак. Овај јунак свој живот живи испуњавајући очекивања околине, без грешке до своје смрти. Након смрти се разоткрива да је дубоко несрећан јер су међу редовима у његовом тефтеру пронашли речи „Умрећу рањав и жељан“. Као такав он је један репрезентативни јунак и представља типичног мушкарца времена у коме је настало дело али и времена у коме живимо. Пред нама је јунак који је најпожељнији за друштво, радна и одговорна јединка али у себи дубоко несрећна и неиспуњена.
Како га Бора Станковић описује и о каквом јунаку је реч?
Роман почиње речима „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради“. Првенац, уредно је извршавао своје обавезе, поштовао старије, поштовао кућни ред. Одрастао је у угледној трговачкој породици где је након смрти деде посао наследила бака Стана и Младенов отац, а након смрти Младеновог оца посао наслеђује млади и нејаки син Младен. Посао је јако брзо научио. Беспоговорно је извршавао све обавезе и испуњавао очекивања околине. У храни, у покретима и одлукама увек одмерен, како и доликује ономе ко ће се „Газдом“ назвати. Како и сам писац каже „Увек паметан, миран, тачан“. Временом је у послу постао узор те су други очеви доводили своје синове код Младена да их он научи како се води посао, како се бележи „Тевтер“. Неретко се из Младенове радње могло чути „Ево, слепче! Види! Види како је све чисто код Младена! А ти? “. Дакле, говоримо о јунаку који нема мрљу у својој биографији, који ћутке ради свој посао, не упушта се у несигурно јер је грешка недопустива. Бора је у роман увео и јунакињу Јованку, комшиницу, која је била заљубљена у Младена. И Младен је био заљубљен у њу али је увек то показивао одмерено, увек на прво место стављајући титулу особе без грешке. У Цветној недељи, пре Васкрса, на Лазареву суботу, она је њему и певала „Што се, лудо, млад, не жениш?“. Након те песме је наишла на његову суздржаност (понашање какво доликује газда Младену). Затим је одлучила да га обавести да је проси једна момак и да ће за другога поћи „Ако се он, Младен, слаже“. Он јој, потресен, али и даље на висини задатка, без показивања емоција, рече да се уда за другога. Захваљујући његовој одговорности и чињеници да нема грешке нити промашаја у радној биографији породица је напредовала. Брат се оженио, бака је била задовољна тиме што је углед куће очуван. Време је полако пролазило, Младен је давно постао газда Младен али никако да се ожени. То је јако болело његову баку па је одлучила да се упути гледарици „врачари“ да она разреши ову мистерију. Гледарица на све то рече „Она воћка што рано сазри, рано и опада“. Бака након тога констатова да Младен није имао детињство, младост, игру, весеље. Како и сама бака каже „Ништа му не дадох. А оно, чедо моје, да не бих била крива, види да ја не дам, па и само неће, само ми је се одрицало, мучило, патило“. Након тога бака се разболе и премину. Газда Младену су „наводаџисали“ да ожени било коју девојку, међутим, он и то одби. Постајао је све више осор, строг, груб. Потом се и он разболе и упокоји. Након његове смрти узели су чувени „Тевтер“ да виде коме како да наплате и међу редовима у тефтеру нађоше речи „Умрећу рањав и жељан“. Није се потписао као газда Младен, већ онако како и нас саме види Господ без титула и улога…писало је само Младен.
Психологија лика
Јасан је психолошки профил овог одличног мушког јунака. Првенац, оптерећен правилима, забранама које суптилно намеће друштво и породица. Без могућности да изнесе било који несташлук, без права на детињарије, одговоран, одмерен, онај који себи не сме да дозволи грешку, нити да се упушта у љубав јер то није јасан терен. Без права на своје потребе. Остаје сам, затворен за друге и дубоко неиспуњен. Тврда рука патријархата га је узела под своје и однела му свако право на нежност. Посао, свакодневне обавезе, немогућност да се дозволи грешка и прецизност однели су основну потребу сваког човека да воли и буде вољен. Младен је био дужан да посао обавља беспрекорно без обзира на занемаривање своје Личности која је истински вапила за топлином, мирном луком, испуњењем кроз заједницу… На једном месту академик Владета Јеротић спомиње да се због положаја жене у патријархалној породици ретко говори о томе колико је одузето Балканцу мушкарцу јер он није смео да показује своје емоције, као да мушкарци немају емоције.
Газда Младен као наш савременик
Зашто је газда Младен јунак и тема која је актуелна и данас? Зато што се као друштво суочавамо са кризом породице као заједнице и то је изнедрио велики број особа која су прерано одрасла. Своје једино остварење виде у томе да помогну својој породици (оцу и мајци) да добро функционише. Тако они себе жртвују, као и газда Младен, преузимају на себе одговорност којој нису дорасли те после немају снаге ни воље када дође време за њихов нови почетак који је оличен у ступању у брачну или монашку заједницу. Након неколико лоших искустава, човек се услед страха од поновног промашаја повлачи у познато. А шта је тој одраслој особи познато или како савремена психологија то назива зона комфора? Зона комфора су навике које смо стекли и које доносе извесно испуњење или боље рећи да не доносе промашај, губитак, брукање, осећај безвредности… Зона комфора је за нас добро познат и утабан пут, који се развија без грешке. Отуда неретко личност бира да остане само у улогама сина, ћерке… Док бивају потпуно затворени, не желе да се отворе за друге улоге и услед несигурности беже од одговорности. Услед страха од непознатог, исцрпљени тешким животом, без воље и жеље за новим остварењем (јер једино остварење јесте у томе да се помогне својој матичној породици) они нажалост, никада не ступају у монашку или брачну заједницу. Не могу да претрпе промашаје и боли типичне за сваки почетак. Сам одабир да остану у оквиру своје породице, сам по себи није лош. Треба нагласити да и брак и монаштво има своје велике изазове и може да буде чак и горе него што би било да је особа сама. Газда Младен је одличан пример шта је ту лоше. Реч је остајању у страху од промашаја, о грубости, немару за своје биће, немару за другога. Смислено остварење човек добија када себе уграђује у вечност кроз окретање Господу и људима око себе.
Где се налази решење?
Прво у препознавању страха који постоји као и освешћивању који су све механизми и навике развијени у току детињства. Како је „Дете отац човека“ свако мора да освести који су то механизми који више не доносе резултате. То јасно препознајемо на примеру газда Младена. Није било потребно да и у односу са Јованком буде хладан и прорачунат. У односу са другим бићем од пресудног значаја није логика, већ неко унутрашње осећање и испуњење које ни најбољи психолози, мислиоци, уметници не описују до краја. Након тога разумети фазу изградње новог система, јер човек више није део своје примарне заједнице. Помирити се са промашајима, помирити се са незнањем и несигурношћу. И корачати са вером и надом да ћеш успети.
Постоји једна изрека „Боље доследан грешник него недоследан праведник“ дакле, боље је и да грешимо са циљем да нађемо решење него да не радимо ништа држећи себе у положају умишљене безгрешности. На другом месту Достојевски каже за свог најдражег јунака „Можда би неко замерио мом младићу што је себи дозволио овај промашај“, а након тога наставља „Али понекад је боље упустити се у неку жељу него живети са чежњом што никада није покушао“. Дакле, онај ко је успео, опстао у брачној или монашкој заједници, није онај који је све радио беспрекорно тачно, прецизно, без греха и грешке. Онај ко је опстао у брачној или монашкој заједници је онај ко је без обзира на све падове и промашаје устао и наставио даље до коначне победе. За онога ко одлучи да остане сам добро је да се не затвара у себе, већ да и даље налази начине да послужи немоћнима, болнима и тиме и себе испуни.
На једном месту архимандрит Рафаил Карелин говори о „Молитви као почетку избављења из чамотиње“. Саговорнику (који себе држи у стању у коме не дела, бежи од сваког вида непријатности, од рада, од женидбе, од монаштва) указује на грешку коју прави следећим речима: „Заборавили сте на вечност, у вама је ослабила вера и готово да сте изгубили сваку наду у Бога. Упоређујете се са амебом, али знајте: унинијско самопонижење није хришћанско смирење, већ кукавички израз заборава да сте боголико биће, да сте призвани на вечни живот, да је земаљски живот трновито поље преко кога морате прећи на тегобном путу задобијања Духа Светога и Царства Божијег“.
Зато, треба издвојити време за сагледавање свог живота, проверити да ли се можда није подвукла чамотиња и бесмисао као облик живљења (ма какве титуле имали) и кренути да своје срце распалимо молитвом јер „Нијесмо своји но смо скупо плаћени“.
Проф. Александра Мијаиловић
Извор: Кинонија