„Не живети у лажи“ – манифест моралног отпора
Дана када је Солжењицин ухапшен — 12. фебруара 1974. године — објавио је текст „Не живети у лажи“. Већ сутрадан био је протеран на Запад, где је дочекан као херој. Тај тренутак означава врхунац његове славе. Солжењицин изједначава лаж са идеологијом — са илузијом да се људска природа и друштво могу прекројити по унапред задатим шаблонима. А његова последња реч, пре него што је напустио домовину, позива совјетске грађане да, као појединци, престану да сарађују са лажима режима. Чак и најплашљивији могу направити тај најмање захтеван корак ка духовној независности. Ако многи крену тим путем тихог отпора, цео тај нечовечни систем ће се затетурати — и срушити.
НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ!
Било је времена кад нисмо смели ни шапатом да се огласимо. А сад ево — пишемо и читамо „самиздат“ (рус. тајно умножавани забрањени текстови), окупљамо се по пушионицама истраживачких института и отворено се жалимо једни другима на све што они муљају и у шта нас све гурају. Ту су те лудачке хвале за наше походе у свемир, док нам је кућа у рушевинама и сиромаштву; ту су те подршке удаљеним дивљачким режимима, распиривања грађанских ратова и неразумног уздизања Мао Це Тунга (и то још о нашем трошку!) — а на крају ће баш нас послати против њега, и мораћемо да идемо, јер шта ће нам друго преостати? А они суде коме хоће, здраве проглашавају душевно болеснима — и увек су то „они“, док смо ми — немоћни.
Приближавамо се самој ивици пропасти; већ нас је захватила општа духовна погибија, а она физичка тек што није планула да прогута нас и нашу децу — док се ми и даље, кукавички, смешкамо и успутно мрмљамо:
„А шта ми можемо да учинимо? Немамо снаге.“
Толико смо се безнадежно одрекли своје човечности да смо, за ситне погодности данашњице, спремни да се одрекнемо свих начела, своје душе, свега што су створили наши преци и свих изгледа наших потомака — само да не пореметимо свој бедни, привидно удобан живот. Изгубили смо снагу, понос, занос. Не плашимо се ни опште нуклеарне смрти, ни трећег светског рата (можда ћемо се, ето, сакрити у неку пукотину), али се бојимо једино — да заузмемо грађански став! Једина нам је нада да не одступимо од стада, да се не усудимо кренути сами, јер бисмо могли изненада остати без белог хлеба, грејања и без дозволе за боравак у Москви.
Добро смо усвојили поуке које нам је држава годинама усађивала у свест: одавно смо помирени и задовољни њеним начелом — да човек не може побећи од своје средине, од друштвених прилика; оне нас обликују, јер: „битак одређује свест“. Шта ми имамо с тим? Ми, кажу, ту ништа не можемо.
Али можемо — све! Чак и ако се тешимо и лажемо сами себе да није тако. Нису „они“ ти који су криви за све, већ ми сами, само ми!
Неко ће узвратити: Али, заиста, ништа се не може учинити! Запушили су нам уста, нико нас не слуша, нико нас ништа не пита. Како да их натерамо да нас чују?
Немогуће је натерати их да се предомисле.
Најприродније би било једноставно их не бирати поново — али у нашој земљи нема избора, нема ни поновног гласања. На Западу постоје штрајкови и протестни маршеви, али ми смо превише застрашени, сувише се бојимо: како то — тек тако оставити посао и изаћи на улицу?
Сва она судбоносна средства којима се Русија служила у својој бурној историји прошлог века данас су за нас још мање прихватљива. Заиста, не треба им се поново враћати! Данас, када су све секире већ посекле све што су имале да посеку, када је све што је посејано већ дало свој плод, можемо јасно видети колико су били заблудели, опијени и изгубљени они надмени младићи који су, кроз терор, крваве устанке и грађански рат, желели да створе праведну и срећну земљу. Не, хвала вам, оци просветитељства! Сада знамо да подлост средстава рађа подлост резултата. Нека нам руке остану чисте!
Дакле, да ли се круг затворио? Зар заиста нема излаза? Зар нам једино преостаје да пасивно чекамо — можда ће се нешто само од себе догодити?
Али не — ништа се само од себе неће расплести, ако ми сви, из дана у дан, настављамо да прихватамо, величамо и учвршћујемо, и ако се бар не одмакнемо од његове најслабије тачке — од лажи.
Када се на мирно људско постојање обруши насиље, оно наступа самоуверено, с лицем које пламти од самопоуздања, развија своју заставу и узвикује: „Ја сам Насиље! Склоните се с пута, помакните се — све ћу вас смрвити!“ Али насиље брзо слаби; прође само неколико година — и више није тако сигурно у себе. Да би се одржало, да би изгледало прихватљиво, оно ће неизоставно призвати у помоћ свог савезника — Лаж. Јер насиље нема чиме другим да се покрије сем лажи, а лаж може опстати само уз насиље. И не спушта насиље своју тешку шапу сваки дан, нити на свако раме; али од нас захтева само једно — да се покоримо лажи, да свакодневно учествујемо у обмани, и то му је довољно као доказ наше оданости.
И управо ту, у нашем одбијању, налазимо најједноставнији и најприступачнији кључ нашег ослобођења: лично неучествовање у лажи! Чак и ако је све покривено лажима, чак и ако све стоји под њиховом влашћу, одупримо се најмањим гестом: нека њихова владавина не опстаје захваљујући мени!
И ово је начин да пробијемо привидне окове наше пасивности — најлакши пут за нас, а уједно најразорнији за Лаж. Јер када се људи одрекну лажи, лажи једноставно престају да постоје. Као паразити, оне могу опстати само када се привежу за појединца.
Од нас се не тражи да сами изађемо на трг и викнемо истину, да наглас кажемо оно што мислимо — то је застрашујуће и томе још нисмо дорасли. Али хајде макар да одбијемо да говоримо оно што не мислимо!
Ево пута који је најлакши и најприступачнији за нас и за наш дубоко укорењени, готово органски кукавичлук. Много лакши него (страшно је и изговорити те речи) грађанска непослушност у Гандијевом стилу. Наш пут мора бити овај: никада свесно не подржавати лаж! Када разумемо где лаж почиње (а многи ту линију виде различито) — одмакнимо се од тог гангренозног руба! Немојмо изнова да лепимо опалу крљушт Идеологије, не скупљајмо њене распаднуте кости, не крпимо њен распаднути плашт — и бићемо запањени колико ће се брзо и беспомоћно лажи саме од себе осути, а оно што је било суђено да буде нагo, показаће се као такво пред светом.
И зато, савладавши своју страшљивост, нека сваки човек изабере: хоће ли остати свестан слуга лажи (да се разумемо — не по природи, него да би обезбедио живот за своју породицу, да би васпитао децу у духу лажи!), или је дошло време да се усправи као поштен човек, достојан поштовања своје деце и својих савременика?
И од тог дана нека он:
• Не напише, потпише, нити на било који начин објави и једну једину реченицу која, колико он види, искривљује истину;
• Не изговара такву реченицу — ни у приватном, ни у јавном разговору, нити да је прочита с папира, нити да је изговори у улози васпитача, агитатора, учитеља или глумца;
• Нека у сликарству, вајарству, фотографији, техници или музици не приказује, подржава или преноси и једну лажну мисао, и једно искривљење истине — онако како је сам поима;
• Нека у писму, нити у говору не цитира ниједан „водeћи“ навод ради додворавања, осигуравања или успеха на послу — осим ако у потпуности не дели наведено мишљење и верује да се оно савршено уклапа у дати контекст.
• Нека не буде приморан да учествује у демонстрацијама или збору који је противан његовој жељи и његовој вољи; нека не узме у руке нити подиже транспарент или паролу у коју не верује потпуно.
• Нека не подиже руку приликом гласања за предлог који искрено не подржава; нити да гласа — ни јавно, ни тајно — за кандидата кога сматра сумњивим или недостојним;
• Нека не буде приморан да присуствује састанку на којем се очекује унапред режирана и искривљена расправа;
• Нека одмах напустити седницу, збор, предавање, представу или филм чим чује да говорник изговара лаж, идеолошко празнословље или бесрамну пропаганду;
• Нека се не претплаћује, нити купује у продавници новине или часопис који искривљује или прикрива стварне чињенице.
Ово ни у ком случају није потпун списак могућих и нужних начина избегавања лажи. Али онај ко почне да очишћује себе, прочишћеним оком ће лако уочити и друге могућности.
Да, у почетку ће бити неправде. Неко ће привремено морати да изгуби посао. За младе који желе да живе у истини, живот ће у почетку постати знатно тежи, јер су и њихови испити и лекције прожети лажима, па ће бити приморани да бирају. Али за онога који жели да буде поштен више нема заобилазног пута: ни за један дан, ни у најсигурнијем техничком занимању, не може избећи ниједан од ових избора — који се мора направити: или у корист истине или у корист лажи; или у корист духовне независности или пак духовног ропства.
А онај који нема храбрости да одбрани ни сопствену душу — нека се не хвали својим напредним ставовима, нити својим положајем академика, признатог уметника, угледног грађанина или генерала. Нека себи јасно каже:
Ја сам стока, ја сам кукавица, тражим само топлу собу и пун стомак.
За нас, који смо се са годинама уљуљкали, ни овај најумеренији пут отпора неће бити лако отпочети. Али колико је то ипак лакши од самоспаљивања или чак штрајка глађу: пламен неће обухватити твоје тело, очи ти неће искочити од врелине, а твоја породица ће увек имати бар комад црног хлеба и чашу бистре воде.
Зар нам један велики европски народ, који смо издали и изневерили — Чехословаци — нису показали како се човек може супротставити тенковима голим грудима, ако у њима куца достојно срце? То, можда, неће бити лак пут, али је најлакши међу онима који су нам преостали. Није лак избор за тело, али једини могућ за душу. Не, неће то бити лак пут — али међу нама већ има људи, десетине њих, који се годинама држе свих ових начела, који живе у истини.
И зато: не морамо ми бити први који ће кренути тим путем — довољно је да им се придружимо! Што нас више крене заједно, што нам редови буду гушћи, то ће нам свима овај пут бити лакши и краћи. Ако нас буде на хиљаде — неће моћи да изађу на крај с нама, неће моћи ни да нас додирну. Ако нас буде на десетине хиљада — више нећемо препознати своју земљу!
Али ако се уплашимо и узмакнемо, онда престанимо да се жалимо што нам не дају да дишемо — јер то сами себи чинимо! Тада се само покоримо и сакријмо, док нам другови биолози не приближе дан када ће моћи да читају наше мисли и мењају наше гене. А ако и од тога узмакнемо — онда смо безвредни, безнадежни, и о нама Пушкин с горчином пита:
Зашто стадима нудити ослобођење?
Њихово наслеђе у сваком поколењу —
јарам с звечкама и бич.
Александар Солжењицин
12. фебруар 1974. год.