Овако, браћо, говори апостол Павле, који је најпре био највећи гонитељ цркве, но који је постао велики апостол цркве од онога часа, када му се васкрсли Господ Исус јави и обасја га истином. И оста Павле три дана и три ноћи слеп од страшне светлости, која пада на њ с неба, као што и дан данас многи остају слепи од силне светлости јеванђелске, те или опет дођу до вида, којим тада гледају све ствари у тој светлости јеванђељској, или пак остану слепи до смрти, и после смрти. Јер Христова је наука као јако летње сунце, од кога се све плитке баре сасуше, ослепе, но од кога дубока језера постају блиставија и виднија. Ипак, није то била Христова наука, која је ошинула Павла слепилом но сам Христос. Павле је пре тога сазнао Христову науку, па је није заволео; и пре је он чуо причу о Христу како је умро и устао из мртвих, па је ипак мрзео и гонио оне, који су се усудили да ту причу, за њега безумнију од безумља, понове. Док год је Павле ценио Христову науку као и сваку другу науку, коју је неко проповедао, па умро и оставио једну књигу после себе, да људи читају и по њој живе, ако хоће, дотле је Христова наука била за Павла као месечева светлост, од које се он није надао, да ће га загрејати, нити бојао, да ће га опрљити. И он је гонио ту науку и све оне, који су хтели живети по њој. Но једнога белог дана паде на Павла муњевита светлост, према којој је најбољи дан мрак и из светлости зачу се глас као тутањ грома крај Павлових ушију: што мe гониш? Дотле је Павле мислио, да он гони само једну науку, једно мртво слово на артији, једну луду причу на уснама простака. А сад му сване у души, да је он дигао оружје на нешто јаче и страшније него што је ма каква наука, на нешто што је живље од људског живота и врелије од сунца. Паднувши с коња и дрхтећи у прашини људски црв, који је дигао своју руку на Бога он протепа питање: ко си ти, Господи? И опет се зачу тутањ грознији од грома: Ја сам Исус, кога ти гониш.
Исус? А Павле је мислио, да он гони само његову науку, т. ј. речи нечијег језика, што је у гробу иструнуо; фантастичне скаске некаквога учитеља, који је давно под земљом постао земља. Боже, какав је се ужас морао одиграти у души Павловој у току седамдесет и два сата, док је слеп седео и размишљао о свему, што се с њим догодило! Једно му је постало извесно, и то, да се он није борио против једне науке него против живога Христа, који је ту науку исказао; да није газио ногама речи Христове као што се гази суво лишће, да се самеље, него да је газио по једном страшном пожару, у коме је могао Пакао да сагори; и да се није био ухватио у коштац с људима него са самим Богом. И кад му је то свануло у души, спадне му слепило с очију и постане велики апостол Христов, који је преко двадесет и пет година неуморно проносио име Христово по свету као једино спасоносно име, и дао се за то име понизити, попљуван бити, прогоњен, суђен, бијен и убијен.
Ето, браћо, тај и такав човек сазнао је не од људи, јер људи му то нису могли казати, но од духовних сила – сазнао је и записао је, да ће куцнути час, кад ће затрубити труба и кад ће мртви устати из гробова.
Свети Владика Николај Охридски и Жички
Извор: Преглед Цркве Епархије Жичке, из Васкршње беседе 1920.