Васкрсење Христово представља централни догађај хришћанске вере, на којем почива целокупно хришћанско учење и живот Цркве. Апостол Павле у Посланици Коринћанима сведочи: „А aко Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1. Кор. 15, 14), чиме наглашава да је Васкрсење темељна истина хришћанства – без њега, вера губи своју снагу и смисао. Васкрсење је тријумф живота над смрћу, светлости над тамом и божанске љубави над грехом. Оно представља испуњење Божијег обећања и коначно откривење Христовог божанства.
Јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован сведоче о овом догађају, преносећи различите аспекте Христовог Васкрсења. Кроз њихове извештаје откривамо да је Васкрсли Христос исти Исус који је страдао, али сада прослављен, не више подложан смрти.
Јеванђеље по Матеју описује Васкрсење као космички догађај, праћен земљотресом и јављањем анђела: „И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему“ (Мт. 28, 2). Земљотрес и анђеоска појава указују на Божије деловање у историји. Камен је одваљен не зато да би Христос могао изаћи – јер је Он већ Васкрсао – већ да би људи могли видети и уверити се да је гроб празан. Анђео сведочи женама мироносицама: „Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде, као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ“ (Мт. 28, 5-6). Христос се затим јавља ученицима и објављује: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18), шаљући их у мисију: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28, 19). Овим речима посланства, Христос успоставља универзалну мисију Цркве.
Јеванђеље по Марку наглашава сведочанство анђела који говори женама: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде, ево места где га положише“ (Мк. 16, 6). Марко показује да је први одговор људи на Васкрсење страх и чуђење, јер се суочавају са реалношћу која превазилази људско искуство. Ово указује да Васкрсење није природни, већ натприродни догађај, дело Божије силе. У завршним стиховима, Христос се јавља ученицима и упућује их: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 16, 15). Овде се види да је Васкрсење основа за ширење Јеванђеља. Христос није Васкрсао само за себе, већ да би цело човечанство учинио учесником у победи над смрћу.
Јеванђелист Лука наглашава радост и разумевање тајне Васкрсења. Анђели подсећају жене мироносице на Христове речи: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде; сетите се како вам каза док беше још у Галилеји“ (Лк. 24, 5-6). Овде видимо важност сећања на Христове речи. Његово Васкрсење није случајност, већ остварење онога што је најавио. Један од најупечатљивијих догађаја у Лукином Јеванђељу је Христово јављање ученицима на путу за Емаус, када их учи тумачењем Писма и открива се кроз ломљење хлеба. Када су га препознали, рекли су: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“ (Лк. 24, 32). Овај тренутак сведочи о дубоком утицају Васкрсења на веру. Када се Христос јавља ученицима у Јерусалиму, наглашава реалност Васкрсења: „Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам“ (Лк. 24, 39).
Јованово Јеванђеље доноси детаљан извештај о личном сусрету са васкрслим Христом. Марија Магдалина прва види Господа, али Га препознаје тек када је позове по имену: „Марија!“ – а она Му одговара: „Равуни!“ (Јн. 20, 16). Овај сусрет показује дубину личног односа који сваки човек може имати са Христом. Касније, Христос се јавља Томи, који изговара једну од најснажнијих исповести вере: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20, 28). Христова порука: „Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20, 29) представља позив на веру која није заснована само на видљивим доказима. На крају, Христос у разговору са Петром наглашава љубав као основу апостолске мисије: „Напасај овце моје“ (Јн. 21, 17).
Васкрсење Христово није само историјски догађај, већ вечна истина која има дубок значај за сваки аспект хришћанског живота. Свети Григорије Богослов у својој беседи каже: „Јуче сам био разапет са Христом, данас сам прослављен са Њим. Јуче сам умро са Њим, данас сам оживео са Њим. Јуче сам био сахрањен са Њим, данас васкрсавам са Њим.“ Овај дубоки богословски став сведочи да Васкрсење Христово није само догађај из прошлости, већ непрекидна реалност у животу сваког верника. Свети Атанасије Велики пише: „Кроз смрт Христову уништена је смрт и кроз Васкрсење Његово дарован је живот. Васкрсењем је Христос учинио да оно што је било мртво у Адаму, сада оживи у Њему.“ Ова мисао показује да Васкрсење има универзални значај – оно доноси обновљење читавог човечанства и свеколике творевине.
Мајка Црква нас кроз богослужења подсећа на ову истину, а такође и сам тропар суштински оцртава значај Христовог преславног Васкрсења речима: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова“, ове речи означавају суштину Васкрсења – живот је победио смрт. Васкрсење Христово је позив сваком хришћанину да живи у светлости те победе, у нади, љубави и вери.
Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!
Јереј Александар Ђуричић,
парох у Кремнима
Извор: Жички благовесник (април-јун 2025)