Започела обнова пре 200 година порушене Цркве Светог пророка Јелисеја у Виљуши код Чачка

Легендарни позив ,,Ево мене ето вас, рат Турцима“ које је изговорио тада тридесетдвогодишњи вођа Милош Обреновић док је предавао заставу домостроитељу Кнежевог двора Сими Милосављевићу Паштрмцу, родом из засеока Рамаћа код Крагујевца, био је јасан знак да се, поред Рудничке и  Крагујевачке, и Чачанска нахија диже на устанак, што је касније довело до чувене битке маја месеца 1815. године на брду Љубићу код Чачка, где је битку против Срба предводио помоћник Сулејман-паше Скопљака, Имшир-паша (погинуо у боју од стране Васе Томића Книћанина), која је трасирала пут слободе српског народа. Барјактар вожда Карађорђа, а касније капетан дела војске Милоша Обреновића, Атанасије (Танаско) Рајић, је после слома Првог српског устанка немилице гледао одмазду Турака по Чачанским селима, да би након кратког времена у одсудној битци крвавим словима, херојски, одважно и часно  уписао своје име у светлу страну српске историје. Кратко речено, српско херојство, част и интелигенција одиграли су изузетну улогу у очувању и уздизању историјске свести народа, припремама и вођењу оба устанка, као и каснијем културном преображају српског друштва.

Одмазда коју су Турци чинили имала је много видова насиља, не само над становништвом, већ и над комплетним културним наслеђем нашег народа. У такве поступке неизоставно је спадало и паљење, рушење, уништавање православних цркава и манастира. Таква судбина је, по предању, задесила и цркву Светог пророка Јелисеја у селу Виљуша (које се налази недалеко од Чачка). Управо горе поменути Имшир-паша, односно његови силници (међу њима по предању спахија Зајим) су у светлу крвавог гушења Хаџи-Проданове буне порушили поменути храм и од остатака саградили бунар у селу, на неких 1500м од цркве, који је назван Зајмовац (према оном који је учествовао у рушењу), како га мештани села Виљуша и данас зову.

Како не постоји значајнијих писаних трагова о овој цркви оно до чега се дошло путем истраживања јесте да је локалитет био сеоско власништво  и да је, као што је поменуто, црква славила (према доступним изворима) Светог пророка Јелисеја. У току ископавања 1955. године пронађен је метални путир на коме су у рељефу представљена попрсја цара Константина и царице Јелене, као и камени крст са натписом. Временом се околно земљиште претварало у пољопривредно, и како је сам локалитет бивао временом угрожен обрадом земљишта, разношењем камена, „Завод за заштиту споменика културе“ у Краљеву у сарадњи са „Народним музејом“ у Чачку преузео је кораке на заштитним истраживањима локалитета. Поменути радови су изведени 1977. године и том приликом су ипитивања показала да  је црква правоугаоне основе, оријентисана исток-запад, са апсидом на источној страни. Апсида је са спољне стране тространа, а са унутрашње полукружна. Зидана је од притесаног и ломљеног камена који је био, углавном, различите величине. Зидови су очувани у висини око 30 центиметара, дебели од 75 до 90 центиметара. Јужни зид цркве се сачувао само у темељу и оно што је занимљиво јесте да у самој цркви, а ни на самом локалитету око ње нису нађени гробови. Даља истраживања унутрашњости објекта, као и његове околине, односно проналажењем покретног археолошког материјала дошло се до закључка да се ради о цркви која потиче из каснијег средњег века.

Што се тиче светитеља заштитника цркве, у питању је старозаветни пророк Јелисеј (слави се 27. јуна). Свети пророк Јелисеј је познат по великом труду који је уложио у циљу очувања једнобожачке вере у Старом завету. Господ показује да све има свој разлог, управо јер је ова светиња посвећена Јелисеју, а и наша вера је, као у доба Светог пророка Јелисеја, имала своја искушења, али је побожно гледајући у будућност, оснажена вером наших предака, преживела и опстала у сурово време осмалнијског ропства.

У овом моменту, након две стотине година чекања, ово здање нашег духовног наслеђа, овај споменик културе и одраз чврсте вере коју су показали наши преци сазидавши је у најтежим временима за српски народ, чека на враћање свог старог, достојанственог изгледа. Сада, када је тај моменат коначно дошао, после пуно одрицања, прикупљања потребне документације, исцрпних разговора, склапања планова, консултовања стручњака, добијања благослова и давања максимума кроз лично залагање свих који су од самог почетка ту као и оних који су се прикључили и дали свој допринос, време је да повратимо део историје, да обновимо здање јер тиме ћемо доказати да не заборављамо претке, нашу историју и веру, јер обнављајући храм, обновићемо и себе и учинити да се звона са ове цркве чују далеко, генерацијама унапред.

Окупљени у име Господње, у великом делу обнављања овога светога храма, верни народ се сабрао са својим пастирима у суботу 26. октобра 2019. године када је служен обред освећења темеља ове светиње. Након што су прикупљена средства за обнову (изградњу) цркве, приступило се и самој физичкој изградњи. Обред су служили игуман Манастира Студенице архимандрит др Тихон (Ракићевић), архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Милан Тодорић и јереј Радиша Сеочанац. Обреду је присуствовало монаштво и свештенство, градоначелник Чачка господин Милун Тодоровић са својим сарадницима, директор „Народног музеја“ у Чачку Делфина Рајић, добротвори храма и верни народ који се окупио да присуствује овом важном тренутку. У славу Господњу надамо се да ће храм бити завршен до 2024. године када ће верни народ поново слушати звона светиње која је уништена у османлијском ропству, а трудом свих нас обновљена после безмало 2 века.

Вероучитељ Ђорђе Чоловић