Вазнесење Господње – Слава Саборног храма и града Чачка

Саборна црква у Чачку испочетка је била манастир подигнут старањем жупана (кнеза) Страцимира Немањића. Кроз бурну историју више пута је претварана у џамију. Почетак 19. века доноси родољубиву жељу за слободом српског народа. Први српски устанак представља прву озбиљнију побуну нашег народа против Османлија. Но, тек Другим српским устанком долази до могућности које могу нешто променити.

 

Године 1815. водила се страшна битка на брду Љубићу, поред Чачка. Српске ратнике предводио је барјактар кнеза Милоша Обреновића, Атанасије (Танаско) Рајић. Бранећи одступницу српским цивилима херојски је страдао на Вазнесење Господње. Тек скоро 20 година касније кнез Милош Обреновић и Епископ ужички Никифор Максимовић успевају да поврате православну богомољу и да је из џамије опет преуреде у хришћанску цркву. У спомен на страдање свог пријатеља Танаска Рајића, кнез Милош одлучује да цркви да име по празнику на који је је његов пријатељ страдао – Вазнесење Господње. Од освећења храма 6. септембра 1834. године Саборна црква и град Чачак славе Вазнесење Господње као славу.

Данас, када наша Света црква прославља Вазнесење Господње, верни народ се сабрао да се молитвено и свечано захвали Господу. Служена је Света Литургија, у продужетку које је кренула литија око цркве и на крају је пререзан славски колач.

Светом Литургијом началствовао је Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, а саслуживали су му Архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереј Марко Мирковић, старешина Храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, старешина Храма Светог Великомученика у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, старешина храма Светог Кнеза Лазара на Љубићу протојереј Владан Милосављевић, протонамесник Александар Јевтић из Храма Светог Саве Српског у Краљеву, јереј Радиша Сеочанац из Храма Свете великомученице Марине у Атеници, свештенство из Храма Вазнесења Господњег у Чачку (протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Иван Пауновић, јереј Ђорђе Лазаревић), умировљени парох ужички протојереј Милан Филиповић, умировљени парох заблаћки протојереј Мирољуб Мирковић, као и парохијски ђакон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку Ђорђе Петровић. На Литургији је појао мешовити црквени хор „Вазнесењски“ предвођен диригентом Владимиром Котлајићем. Светој Литургији је, поред бројног верног народа, присуствовао и градоначелник града Чачка господин Милун Тодоровић са својим сарадницима.

Након прочитаног јеванђељског одељка, присутнима се надахнутом беседом обратио протонамесник Александар Јевтић. Он је подсетио на значај овог “необичног“ празника, који је разумљив само у светлу целокупног домостроја спасења који је ради нашег спасења извршио Господ Исус Христос. Ово је празник “отвореног неба“ када је земља пројавила своју везаност за небо. Грехом одвајана од неба, земља је Оваплоћењем и Вазнесењем Сина Божијег Који је узео људску природу на себе, остварила назначење – да се створено освешта нествореним. Христос је “прва ластавица“, према речима Светог Николаја Жичког, која нас је повела у топлије рајске крајеве. Као јато, ми Му последујемо, подвизавајући се, стремећи ка небу, ослобађајући се робовања овоземаљском. Ово чинимо у пуноћи кроз учествовање у богослужењима, најпре Литургији као пројави долазећег Царства Божијег. Угледајући се на апостоле и прве хришћане, који су након “радосног растанка“ са Господом време проводили “непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога“ (Лк 23, 53), и ми смо данас на овом месту у благодарењу и молитви сабрани очекујући Силазак обећаног Светог Духа – рекао је отац Александар, пожелевши свима благословен празник.

Светом Причешћу приступило је мноштво верног народа. Свима се поздравним речима обратио старешина храма Вазнесења Господњег протојереј Марко Мирковић. Честитао је празник и захвалио се народу на труду око завршетка осликавања куполе Саборне цркве. Позвао је вернике и град да помогну да се овај историјски подухват настави како би наша црква поново добила изглед какав доликује Немањићкој задужбини.

 

Услед ситуације коју је изазвала епидемија, литија није ишла, као што је обичај, кроз улице града, него молитвено око цркве. Након литије поново смо се сабрали у дому Господњем где је свечано пререзан славски колач.

Благодаримо Господу на благослову који нам дарује и молимо Га да се наредна црквена слава прослави литургијски у осликаном храму!

Текст и фотографије: вероучитељ Ђорђе Чоловић