У смрт или у Отаџбину

У дане када Небеска Србија слави Рођење Богомајке, а кроз Њу слави и победу Њенога Сина над паклом и смрћу, земаљска Србија слави своје Васкрсење у Великом рату 1918. године. Општина Ариље дала је за слободу 1363 див-јунака, и чувајући успомену на њих, млади људи, потомци ових горостаса, обележили су овај нама важан, а помало заборављен догађај.

Све је почело поменима страдалим Солунцима у селима, у претходним данима, а данас је Литургијом и поменом у Храму Светог Ахилија, те литијом кроз град са предшколском и школском децом крунисно. Тужно-радосном академијом у препуној порти ариљског храма, одуживали смо вечни дуг. Певао је  хор “Свети Николај Жички“ са поноситог Љубића, а млади, али изузетно надарени лучански књижевник Ружић Милан, својим Писмом кајмакчаланских витезова, поставља питање да ли смо достојни наследници својих предака.

Највећи сатрудници су били ученици Средње школе који су изводећи драмски текст њихове професорке Аћимовић Весне, успели да опишу страдања нашег народа, каква свет није пре тога видео. Њихов труд и глума, којима би могао да позавиди и неки театар, често су изазивали код гледалаца и сузе и смех, тугу и радост, а изнад свега понос.  И што је најважније успели смо да све своје поделе превазиђемо.

После академије, приређено је послужење за посетиоце.

Славећи слободу коју нам је подарила крсна жртва наших предака и ми са песником Винавер Станиславом певамо:                            „Изгурасмо, издурасмо,

Изгрцасмо, искичмасмо ,

Сваком образ осветласмо,

Све од себе собом дасмо.

 

Ограшјима облистасмо,

Одагнасмо, огрејасмо,

Као сунце просијасмо.

Одолесмо, отрајасмо!“

                                                                                                                               Захвални потомци