У Г. Милановцу отворена изложба “Мати Ана Аџић (1900-1975) духовно чедо Св. Владике Николаја Велимировића“

Звук звона са Цркве Свете Тројице у првом сату послеподне 5. новембра означио је у Горњем Милановцу почетак свечаног отварања изложбе Мати Ана Аџић (1900-1975) духовно чедо Светог Владике Николаја Велимировића у горњомилановачком музеју.

Изложба је организована благословом нашег Епископа г. Јустина, а трудом Музеја Рудничко-таковског краја из Г. Милановац и Манастира Враћевшнице, где је пре 70 година Мати Ана дошла и била игуманија до смрти 1975. године. Свечано отварање изложбе и пригодан програм одржан је испред Музеја у Г. Милановацу уз учешће великог броја благочестивог народа и поштовалаца велике игуманије манастира Враћевшнице Мати Ане Аџић. Присуствовали су и представници општинске власти, Културног центра, директори школа, привредници, свештенство таковског краја са архијерејским намесником протонамесником Драганом Ђоремом, архимандрит Јован Никитовић игуман Манастира Вујан, игуманија Манастира Враћевшнице Ксенија са сестрама и  игуманија Манастира Ковиље Агрипина са сестрама.

Директор музеја Саша Марушић својим обраћањем најавио је говорнике и захвалио се свима који су заслужни за ову изложбу, почевши од Епископа, преко угледног привредника у пензији Јована Томовића, до радника музеја Мирјане Глишовић и Весне Ћурчић и игуманије враћевшничке.

Уз молитву Господњу Оче наш коју су отпевале сестре Манастира Ковиље, као други од говорника обратио се архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, који је пренео благослов и поздраве Епископа жичког Г. Јустина. Затим се обратио Оливер Ђорђевић радник Архива из Јагодине који је говорио о породици из које је Нада тј. игунанија Ана потекла, о њеном познатом оцу Сретену и животу Наде тј. монахиње Ане. Потом се обратила намесница Манастира Враћевшнице монахиња Ирина која нам је говорила о животу, раду и великим делима Мати Ане, доласком у Враћевшницу 1948. године, па све до 1975. године када је напустила овоземаљски живот. Подсетила нас је да људи крхког здравља могу бити обдарени изузетном умном снагом коју су кадри да богоугодно поделе са свима. Чврсто је бранила своје принципе, притом за себе остављајући само наду о месту у Царству небеском.

Изложбу је отворио архимандрит Јован Никитовић, игуман Манастира Вујан, који је уједно у поздравном говору подсетио о тешким послератним временима и страдањима манастира и цркава у том страшном времену.

После обиласка изложбе уследило је скромно послужење за све присутне.

Додатак

ИГУМАНИЈА АНА АЏИЋ (1900-1975)
Ђерка нашег великог педагога и професора Сретена Аџића, била је једна од најобразованијих српских игуманија. Читав живот је посветила деци-сирочићима и манастиру. Верна следбедница и духовна кћи и сарадница Светог владике Николаја Велимировића.

– О где си ти Надо, дошла из оног твог дворца, где си у Београду живела, у ову турску кућу, да служиш деци овде у Битољу.
– Ово је лепши дворац!
– Љубав те је довела, љубав покренула. Зато си и дошла вамо. У Светом писму стоји: „Нероткиња ће имати више деце од оне која рађа“. То је за овакве прилике казано. Имаћеш овде стотину духовне деце. А колико је само духовне деце имала света Петка, па свети Сава који је цео наш народ родио? Дошла си овамо да оставиш велики помен својим родитељима и себи…

Овако је текао разговот Владике Николаја Велимировића и мирјанке Надежде Аџић, тек пристигле из Београда у Битољ. А она, млада и истрајна, вођена хришћанском љубављу, читав је живот посветила сиромашнима, немоћнима и болнима, а понајвише деци. У беди и немаштини, најпре у Битољу а онда у Трстенику, у своја недра је свијала гладне сирочиће, грејала их мајчинском љубављу и хранила оним што је могла прикупити. После дванаест година рада са сиротињом као искушеница, Надежда Аџић се замонашила. Као игуманија Манастира Враћевшница, дуго је водила мајчинску бригу о сестрама и самој светињи. Упокојила се у Господу 1975. године, као једна од најобразованијих српских игуманија. Била је духовна следбеница владике Николаја, који је добро знао колика је њена љубав према Христу. А на само пар дана уочи владикине смрти, по Божијој промисли, Ана му шаље и једну шареницу ткану у Битољу, да га подсети на заједничке дане када су одгајали и хранили на стотине малишана. Случајно или не (а у животу је мало шта случајно), тим ћилимом је и прекривено тело владике на самртној постељи.

Пут ка Христу

Ана Аџић (мирјанка Надежда) је рођена фебруара 1900. године у Београду. Њена породична лоза је имала дугу богословску традицију и са мајчине и са очеве стране. Мајка Милева је потицала из познате београдске породице Поповић, а отац Сретен је био један од најзначајнијих српских педагога и дугогодишњи управитељ Учитељске школе у Јагодини.

После завршене престижне уметничке школе очекивало се да се Нада уда и изроди децу, али се то није остварило. Од ране младости је показивала занимање за живот српских монахиња и издвајала се од својих другарица по честој молитви.

– Мени је јасно само да се нећу спутавати браком – говорила је Надежда. Сувише ми је то уско и загушљиво, а сам Господ ми је указао на нове путеве широке и светле. Хоћу да молим Бога да њему служим до краја живота… Срце ми је понекад слабо (боловала од срчане анемије), али ја се не осврћем, јер знам да још има недовршеног посла и да ме велики задаци тек чекају.

На позив владике Николаја, 1935. године, Надежда је дошла у Битољ да би радила као управница Дечијег хранилишта за сироту децу. Хранилиште је било посвећено Светом Николи и звало се Богдај. У својим белешкама Надежда је марљиво записивала своја осећања, размишљања и сусрете са владиком. Често је и сам Николај писао Богдају, а ова писма се и данас чувају у Манастиру Враћевшница. Свако дете, сваку њихову сузу и осмех, Надежда је доживљавала као себе. Трудила се да за сиротиште обезбеди огрев, прикупи храну, али се није бринула само за своју децу. Водила је бригу и о сиротињи из комшилука, бринула да се и она радује Божићу, Васкрсу… Заједно са децом би се радовала свакој посети Николаја, кога су деца из милоште звали Деда Владика. У раду су јој помагали мештани Охрида, црква, али и бројни познаници и пријатељи из Београда. О свом раду је писала:

– У тој деци је сам Христос. А Господ наш каже: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ни ући у Царство небеско. Ко се понизи као дете ово, тај је највећи и у Царству небеском. И ко прими такво дете у име моје, мене прима.

По благослову, тада већ Владике жичког Николаја, Надежда ће уочи рата, 1941. године, са сестрама доћи у Србију. Исте године оснива и хранилиште за децу у Трстенику. Волели су је мештани, свесрдно су јој помагали, а њој није било тешко да за децу и проси по Трстенику. Собом је вукла колица и у њих стављала прилоге. Ишла је и по околним селима по киши, блату и мразу. На раменима је вукла тешке џакове и са њима пешачила километре. Крхког здравља и нежног тела, није дуго издржала. Терет јој је толико повредио кичму да је до краја живота ишла повијена.

По завршетку рата, нове власти сестрама одузимају здраву и лепо однеговану децу и на чување им дају умно и физички ометену у развоју.

– Нисмо то могле издржати. Тој јадној деци била је потребна стручна помоћ дефектолога, а не обична нега – причала је касније Ана.

Мајка свима

Замонашила се 1948. године у Манастиру Сретење на Овчару. Име Ана јој је послато од Епископа Валеријана, по светој пророчици Ани. По његовом благослову, убрзо по монашењу, прелази са још пар сестара у Манастир Враћевшницу. И тог времена ће се мати Ана нерадо сећати. Трпело се на свему. Храни, одећи, обући… Нешто одела је стизало од Владике Николаја из Америке. Као дар својој духовној следбеници Владика је послао и шиваћу машину. По доласку у задужбину Радича Поступовића убрзо је постала и игуманија. И данас се могу чути приче да би игуманија, када би нека гошћа дошла на конак по залеђеном и каљавом путу, приносила лавор и прала јој ноге. Ниједан просјак није изашао из манастира док му се нешто не поклони. Сваком госту, путнику намернику, знала је да посвети време. Мештани су је често виђали и код стоке, у њиви, у свакодневном послу. Од других сестара се издвајала по томе што је увек носила старију одећу и обућу. Знала је свима да пружи духовну нежност, бригу и љубав. Као и људима, пажњу је посвећивала и биљкама. Кажу да се у њеној ћелији ни мува није смела убити.

А дана 18. новембра 1975. године, мати игуманија је уснула у Господу и сахрањена на монашком гробљу у Манастиру Враћевшници. Отац Рафаило, игуман Манастира Никоље, овако је говорио на опелу блаженопочившој игуманији Ани:

– Мајко света, очекује те прво Деда Свети, од кога си све слушала и творила. Дочекује те сва она сиротиња за коју си се распињала. Дочекује те Мајка Божија чији си аманет и завет испунила…

Протојереј Ненад Бајић

парох савиначки