Свети Симеон: православно наслеђе у Србији, др Ђорђе Петровић

sveti-simeon-790x827Стефан Немања, српски владар или пустињак, телесни отац Светога Саве или његов духовни син? Ко је заправо овај човек? Вечерашњи скуп, ипак, није посвећен Немањи, нити нама који учествујемо; није посвећен чак ни Немањином завештању, већ нечем много значајнијем од свега наведеног заједно,  а то је Предање са великим почетним словом.

Предање јесте Божије Откровење човеку. Предање јесте продужетак Откровења љубави: „Јер, Бог толико заволе свет да је дао свога Јединородног Сина да ко год у Њега верује не пропадне, него да има живот вечни“ (Jн. 3, 16).  Догађај тог Откровења је Личност Богочовека Христа – кога Апостоли проповедаше, а Свети Оци сачуваше. Због тога Предање не може бити поједностављено на традиционални обред, већ се може осетити као доживљај Личности тог Откривења љубави, доживљај Богочовека Христа у Цркви Христовој. Ово Предање, овај легат потврђује у лику Немање да је он нови делегат Божији и као такав служитељ Божије службе у овом свету.

Стефан Немања, потоњи монах Симеон и Сава, принц новог друштвеног уређења нађоше се као два најскупља имена у ризници посрбљене хришћанске цивилизације. Ова два имена не могу се откупити, већ задобити избором животног пута којим су Немања и Сава заједно ишли. Част ношења имена Стефан или Στέφανος испред крштеног имена је краљевско обележје свете династије Немањић. Име, међутим, има једну дубљу нит која повезује човека са оним од кога је призван. Заиста, како се можемо одазвати некоме ако претходно нисмо именовани: од наших родитеља по рођењу, од свештеника на крштењу или као Стефан Немања на монашењу. Добити име значи бити у односу са неким, припадати некоме: родитељима, једној заједници или народу. На основу тог односа изграђује се наше биће. Име као такво донекле одређује наш карактер и задатак. Тако је име на крштењу или монашењу најлепше, јер човек добија име не само по једном свецу, него је и сам призван да постане свети по коме је добио име. Због тога је име Стефан далеко изнад једног титуларног имена, јер пре свега значи избор за истинско биће и истински живот.

Немањина слобода избора је двојака: прва слобода је слобода за Богочовека Христа, а друга – слобода од греха, смрти и љубоначалија, то јест властољубља. Сваки сусрет са Христом јесте позив човеку да препозна истинску слободу и да одговорно прихвати свој избор. Имућни српски владар постаје пустињак. Замислите тежину догађаја данашњег краља или премијера који одлази у Свету Гору да се замонаши? Зар то не би уздрмало и запитало многе – чему такав избор? Овај скандал, у изворном значењу спотицање, није на разочарење средњовековног јавног мњења, већ на корист сваког верујућег житеља Србије. Вртоглави дар слободе за Христа је изненађење за многе умне државнике, али Немања бира стратегију хришћанског подвига као лек за своје биће, а онда и рецепт за свој народ. Немањин одзив је био нарочито тежак. У лику владара, он је први међу одговорнима за једног од своје мале браће, али у монашкој ризи скрива се први међу молитвеницима за свој народ па чак и за друге народе.

Ново име – нови живот. Умире Немања рађа се Симеон. Ово је велика прекретница за Немању, јер живећи у светлости Христовој он сагледава своју грешност и циљеве кратког века. Криза или време одлуке почетак је Немањиног правог наслеђа, а то је да материјално наслеђе Србије веже Православном вером за истинско Предање, за самог Христа. Ово је програм правог Немањиног наслеђа.

Напојен несхоластичком философијом и вером Источне Цркве, Симеон упознаје Бога. Вера иако невидљива није неосетљива; она се доживљава и непрестано живи. Чак и оно што је од Симеона сачувано у  писаној форми, забележено је не због забаве, већ да се учврсти вера у народу и осмисли живот кроз веру. По речима Светога Саве: „Како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи“ (Житије Светога Симеона Немање).

sveti-simeon-mirotociviДанас прослављамо Светог Симеона, али који је смисао празновања, ако не повратак учењу свечевом? Славља многих светих формално обележавамо, али их врло мало познајемо. Зашто? Лик Симеона, многоталентованог свеца, пуног жара љубави, самопожртвовања и служења није подобан узор модерном човеку, нарочито не једном властодршцу. Како да један Србин говори о другом, а да се не упоређује са истим? Али, ми се не упоређујемо са светима. Постоји један неописиви страх од поређења са светитељима. Стајати испред личности Симеона значи откривање наше личности. Заиста, на Божијој светлости у лику свеца ко може заклонити свој грех?! Светац је хришћански калуп који ће обликовати многе ако будемо усвојили личност и живот Симеона као путоказ за нашу личност и живот. Зато личност светог обавезује да бавећи се њиме почнемо да се бавимо собом.

Значај Симеона јесте искуствено знање његовог животног избора – Христа. Знање овде не подразумева концептуалну анализу исцрпљену разумом, већ знање доживљено кроз осећајна, пипљива и остала невидиљива и видљива чула која у непосредном односу са другим добијају право знање о другом.

Док имађаше привилегију да кроз свој иметак буде учен и стекне велика знања, овај богоугодни муж гледаше далеко изнад. Он је знао и да му се крај приближава, али пре свега је знао да све знање овога света не може осигурати његов живот, а сигурно не његово наслеђе. Због тога име Симеона неће постати мит, већ проживљено предање – монах који је спознао Живога Бога—истинско Предање.

Избор Симеона није изветрели обичај средњовековног владара, већ слобода за истинско исцелење појединца па онда читаве заједнице. Последице тог избора су слатки плодови истинског знања. Симеонов сусрет са Богом је заиста срећа, највећа срећа јер упознаје живо Предање, Бога који му се открива. Кроз упознавање таквог Бога, човек као у великом огледалу сагледава своју ништавност, али и могућност узрастања и савршенства. У огледању Бога налазимо одговор избора на који је Симеон позван. Симеон зато не може остати једна тема академског скупа,  јер Бог у личности Симеона јесте доживљај на који су сви позвани. Избор за овакво предање јесте легат Божијег делeгата Светога Симеона – својој деци и свом народу у свим временима.

Токови светске историје ипак, одражавају једну другу слику избора. Слобода је и даље човеков највећи дар, а привилегија слободног избора често не повлачи одговорност за то што бирамо. Без обзира на различите смернице које српско друштво незаустављиво проповеда и без обзира на последице нашег избора, једно је увек сигурно – Божији избор је да буде увек са нама. Питање је да ли смо ми са Њим?

др Ђорђе Петровић

Објављено у: Жички благовесник, јануар-март 2017.г.