Света Архијерејска Литургија у Светосавском храму у Краљеву

У шесту недељу по Духовима, у Храму Светог Саве у Краљеву, Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање братства овог храма. Након прочитаног јеванђелског одељка, Владика је беседио о томе колико нам је вера потребна да бисмо живели достојно Јеванђеља Христовог.

У наставку, у целости преносимо Владикину беседу:

„У данашњем Јеванђељу чули смо како је Господ ушавши у лађу прешао преко Галилејског језера и дошао у свој град. Он то није чинио само да би проходио земље, да би  Га људи видели него због Промисла Свога, да се покажу силна дела Његова. Није Он проходио градове и села да би препоручивао себе, него да би призивао народ, невољне и изгубљене, да приђу Њему.

И десио се такав случај да су му донели једног узетога који је лежао на одру. Друга два јеванђелиста, Марко и Лука, описују исти тај догађај са много више појединости. А овде нам је у свега неколико речи Господ открио све што нам је потребно за спасење. Када је видео колику веру имају људи који су донели узетога, Он је на основу те вере рекао узетоме: Не бој се синко, опраштају ти се греси твоји. Јер, само вером ми призивамо милост Бога Који заиста хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Вера без дела је мртва и нема плода. Но, када се вера, дела, подвиг, држање заповести из љубави према Богу и ближњему, саберу у срцу једнога човека онда и он чини чуда као Господ Исус Христос. Тако су чинили ученици његови, тако су чинили мученици, преподобни и светитељи Божији. Препуна су Житија Светих таквих догађаја.

Као и увек у свету и тада су постојали „паметњаковићи“, фарисеји и књижевници, који су по испуњавању људских закона били беспрекорни и све су држали. Ипак, нису проникли у Тајну личности Божије – да Господ не гледа површно, већ да Он гледа срце наше, ум наш, душу нашу и расположење наше. Њега не можемо никако преварити. Када су у себи почели да „паметују“ како, ето, Христос хули на Бога јер опрашта грехе, Он им је рекао: „Шта је лакше рећи узетоме: опраштају ти се греси твоји или рећи му устани и ходи?“ Видевши учињено чудо народ је хвалио Господа Бога. Многи од ових су поверовали. То је чудо вере и оно се у свим временима дешава.

У Светом Писму се каже да ако имамо вере можемо и горе премештати. То чудо је учинио Свети Марко Трачевски када је један монах дошао и питао га за разна питања о спасењу. А онда је Свети Марко питао овога монаха да ли у свету још има вере да када кажете овој гори да се премести на друго место, да она то учини? У том моменту крену гора у море, а он каже: „Не кажем теби“ и све се умири. Када то читамо у Житијима Светим не можемо а да не будемо задивљени.

 

Да ли у свету данас има вере? Ми смо толико слаби. Слабији смо од смрти, па ево видимо слабији смо и од разних болести, вируса и тегоба. Дакле, човек је веома слабо биће иако Господ велича човека и говори му да је он бог по благодати. Да би био бог по благодати треба да буде и син светлости. Само на таквоме благодат може да почива, на светлости, на чистоти, на труду. Док се у нас не усели Господ Бог, ми бијемо битку са ветром, пузимо, падамо, дижемо се, мало верујемо, мало не верујемо, мало сумњамо, некада кажемо да је болест ништа, па онда видимо да смо у њеном стиску. Тек кад се Он усели у нас онда смо силни.

Могли бисмо да кажемо да болест не преставља ништа, да смо у сили и благодати Божијој, да живи у нама Христос, све би то могли да кажемо. И када дођу мучеништва могли бисмо да кажемо да ћемо све то издржати и да ћемо остати непоколебљиви. Пошто све то није тако, Господ је допустио ову епидемију и ево већ месецима се мучимо са том пошасти, а питање је колико ће ово трајати, да ли ће после овога доћи нешто друго слично овоме, када ће доћи крај нашим изазовима и невољама. Крај ће доћи онда када превазиђемо овај свет. Када умом, срцем, вољом, душом привежемо себе за онај Будући век у коме нема болести, нема жалости, нема нечистоте, него је живот вечни са свима светима. Тамо где су свети тамо је здравље. Овде нема здравља, јер земља нам је дата да овде поново задобијемо рај. По нашем учењу плата за грех је смрт. То је тако од нашег праоца Адама који је сагрешио, који је постао смртан, па смо и ми такви – слаби.

Причешћујући се Телом и Крвљу Господа Христа добијамо залог будућег живота, будућег света. Пошто се боримо за будући свет, за Царство небеско, зашто се толико бринемо за овај свет? Јер Господ Бог све што је створио одржава у животу. чак и бесловесна бића, па зар неће више бринути о нама маловернима? Дакле, видимо да је у нашем животу тај црв сумње и маловерја, сметња да будемо пуни благодати. А када смо испуњени благодаћу онда је на лицима нашим весеље, радост, осмех, бодар поглед и бистар. Где је то сад? Где је радост? Где је трпљење, љубав? Зашто смо се толико усредсредили на себе? Зар није то још један вид егоизма, а где је егоизам ту нема места за другога па ни за Бога.

Е, пошто смо чули ову поуку, и ви и ја, знамо шта нам ваља чинити. Нико од нас не зна колико ће још овде на земљи бити. Не само због вируса него због свега. Не знамо кад ће Господ коначно рећи „доста је“. Зато док имамо времена, испуњавајмо се вечношћу, вечном речју Божијом. Да нам она буде светлост и путоказ и да се не бојимо ничега. Нека Господ Бог силе, мира и свакога добра буде са свима нама, да се усели у срца наша и ту да обитава заувек. Амин!“

Ђакон Стефан Милошевски