Стефан Н. Драгићевић, Шта су људска права?

Честа грешка која се прави кад је јавност неком речју преплављена, јесте игнорантски однос према тој речи. Они који игноришу правдају се тиме да се о томе већ све зна, па зар треба о томе мислити!? То је углавном велика заблуда. О томе се, по правилу, мало зна. Или се не зна ништа! Онда та, у медијима често коришћена, реч служи за манипулисање. Такав је случај са синтагмом људска права. Управо чињеница да тиме можемо постати жртва манипулације, треба да буде додатни подстицај да већу пажњу посветимо таквим речима.

О важности људских права најбоље говори чињеница да су она побројана, бар нека од њих, у уставу као најважнијем и по снази највишем правном акту државе. Она су политичко-правни феномен. Људска права припадају човеку као таквом. Друго име за људска права је права човека. Човек се рађа као слободно биће, поседујући људска права која су гарант његовог достојанства и која му омогућавају да задовољава своје духовне и биолошке потребе. Људска права ограничавају државне органе да наруше човеково достојанство. Једино оправдано ограничење људских права је у случају озбиљне безбедносне претње по човека. Али и у таквим случајевима се вага, па ако је ограничавањем неких људских права мања штета него она проузрокована безбедносном претњом, онда их је оправдано ограничити.

Трагедија је у томе што се под маском људских права чине немилосрдна насиља над читавим народима. И сами смо били жртва таквог насиља, оличеног у НАТО агресији 1999. године, због наводног (читај: измишљеног!) кршења људских права албанског становништва у јужној српској покрајини Косову и Метохији. Нажалост, нисмо једини такав пример. Други проблем са схватањем људских права јесте прављење од њих идеологије, у горем случају чак и религије. Људска права то нису, нити смеју бити. Ако се тако идеолошки острашћено гледају губе свој смисао. Она јесу ту да нас заштите од терора идеологије, а не да буду инструмент којим смо терорисани. Терорисање људским правима проповедају неке невладине организације, које суду предају недужне интелектуалце. Само зато што су куражни да јавно изнесу своје мишљење, ти интелектуалци бивају жртве кавфкијанских процеса. Томе смо, нажалост, сведоци.

Злонамерно се људска права представљају као нешто што стоји насупрот учењу Цркве. Напротив, црквено учење је најбољи пример поштовања људских права. Нико као црква не поштује људско достојанство. Црква се води начелом осуђујемо грех, не осуђујемо грешника. Има ли бољег примера поштовања људских права? Такође, Црква не допушта раније наведене злоупотребе људских права. У Цркви се нити оправдава насиље људским правима, нити се она посматрају идеолошки. Тако је јер је у основи црквенога учења слобода, а без ње нема говора о људским правима. Слобода је предуслов људских права! Велика је бесмислица нападање Цркве за кршење људских права, кад је Црква заправо најбољи пример учења и поштовања људских права данас.

Стефан Н. Драгићевић, политиколог

Извор: Жички благовесник, јануар-март 2021.