Слава Светосавског храма у Краљеву

Парадоксалност наше вере чини супротности помирљивима (земље и неба, времена и вечности, смрти и живота) и немогуће могућим. У српској историји можда нема бољег сведочанства о овоме од празника Спаљивања моштију Светог Саве. Многим народима смо били и даље смо чудни што поразе славимо и трагедија се сећамо. Попут раслабљеног који није имао човека у воду да га спусти, ни ми као народ најчешће нисмо. Ипак, Господ је кад је најтеже био уз нас. А ми и даље путем страдалне љубави Христове и потоњег Васкрсења све видимо преображеним очима. Такав призор је био и данас у краљевачком Светосавском храму који својом лепотом све јаче поручује да су варнице око тела светитељевог биле само топлота и светлост на којој је српски народ прогледао и даље гледа.

Божанственом Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), братства овог храма и браће свештенослужитеља из других храмова. Радост је испунила све присутне што су након многих дана одсуствовања са богослужбених сабрања, поново имали прилику да се заједнички помоле и са Господом сједине.

Речима архипастирске поуке и духовног окрепљења свима се обратио Владика Јустин:

– Ево нас у овоме храму који данас слави. Сведоци смо ових дана нечега што се у историји ретко дешавало – да готово цео свет стане. Вероватно су многи размишљали како су тешка времена била током нашег ропства под Турцима. Исто је било и са братским нам грчким народом. Они су, као и ми чували капију Европе, да Агарјани не продру у срце Европе. Старац Пајсије је причао о случају када је Абдул-бег планирао да прикупи младе момке за јаничаре. Многи младићи су побегли на Свету Гору, да се спасу. Примили су их у манастире. Турци су дошли за њима и одвели их до Уранополиса. Ко се ту одрекао Христа примали су га у јаничарске одреде. Само пет од њих пет стотина је исповедило Христа и страдало. Остали су прешли на ислам. То је и нама доказ да никада не знамо колико тешка времена и искушења долазе.

Благо ономе ко у срцу своме и души има самога Господа Христа. То је темељ, то је светлост и Пут који нас следбенике Његове утврђује да га још више волимо и да му се још више молимо. И данас су тешка времена. Замислите колико је тешко људима када немају никакву наду него у човека. У Светом Писму пише: Нека је проклет човек који се узда у човека. Добро је уздати се у брата по вери, али који се ослања на Христа. Уздати се само у човека то је промењива категорија. Оно што је у једном времену добро, за десетак година није. Господ нам је кроз заповести дао чега треба да се држимо. Јеванђеље нам то поручује. Светски закони се мењају. Нажалост, оно што је некада било благочестиво и свето, данас се не сматра таквим. Треба да се молимо Господу, да наду положимо у Њега. Треба да будемо мужевни и јаки, спремни да се супротставимо сплеткама које преко људи твори ђаво. Они који су се адаптирали на свет који у злу лежи, лако му служе. Има у овом свету светлости и наде, али су оне од Господа који је Спаситељ. Не неки други спаситељи и права.

Већ две хиљаде година Господ сведочи Своје присуство у свету и многи то виде. У Откровењу пише да ће доћи дани зли. Много онога што није по Богу данас се штити и препоручује као здраво и корисно. Ипак, ми на основу поука Светог Писма и кроз смирење, трпљење и љубав задобијамо ум Божији којим можемо да расуђујемо. Тајна лежи у Цркви Божијој. Њена Глава је Христос. Отуда је наша благодат и сила којом можемо кроз молитву и долазак у Цркву бити истрајни. Треба да одбацимо осуђивање наше браће и размишљање о њиховом животу. Треба да спознамо Истину која ће нас ослободити од греха. Ту истину треба да чувамо, њоме да се надахњујемо, да се вежбамо у добру, да не будемо млитави и млаки. Треба да храбро бранимо себе, ближње, уверења своје породице, све оно што је по Богу.

Нека нас све Господ благослови да овај празник проведемо у добру и миру. Господ и сви апостоли нам поручују да се свагда радујемо. Стога, Христос воскресе!

Имајући Васкрслог Христа као кормилара, а нашег заштитника Светог Саву као искусног бродара на Путу који у живот води, литургијска лађа спасења је даље пловила морем овога света и времена преображавајући га и водећи ка сигурној луци заједничења са свима Светима у заједници Тела и крви Христове као Извора живота вечног.  Многи су узели учешће у овој Тајни над тајнама и бремена са својих душа одморили код Онога чије је бреме лако, иако бремена свих нас узима на себе.

Опорављених душа и срдаца, заблагодарили смо Господу на Даровима којих нас је удостојио. Са похвалним песмама у част нашег равноапостолног оца Саве освештано је жито и пререзан славски колач. Епископ је братству храма и литургијској заједници честитао славу и пожелео сваки благослов Божији.

Верујући људи Божији могли су да осете да је Господ благ и по изласку из храма. Дочекали су их топли сунчеви зраци, који су слично оном библијском дану у време Ноја, наговестили да Господ није заборавио на свет упркос људским вишедневним страховањима да ли ће ногом моћи да кроче на сигурно тло. А то тло је уистину храм Божији, одакле чвршћим корацима кроз свет корачамо. У порти је било припремљено славско послужење у духу аутентичног пост-литургијског гостољубља, којим некада праотац Авраам би удостојен виђења Свете Тројице и великих обећања о спасењу изабраног народа Божијег.

Радосна граја деце у пространој храмовној порти учинила је да се сетимо оних дивних песникових описа када су наши преци:

“песме вили на његову
и на своју дику,
Светом Сави, српског рода
првом просветнику.“

Протонамесник Александар Р. Јевтић