Прота Милун Костић, “Детињци, Материце, Оци у контексту значаја породице“ (Други део)

По­сле Бо­жи­јег име­на, ко­је је нај­у­зви­ше­ни­је у це­лој ва­си­о­ни, нај­ра­до­сни­је име и нај­леп­ша реч на овој на­шој пла­не­ти зе­мљи је­сте реч мај­ка, ма­ма. Сва­ки пут кад из­го­ва­ра­мо ту реч ми спа­ја­мо усне и упу­ћу­је­мо мај­ци по­љу­бац.

Пред пра­зни­ке Ро­ђе­ња на­шег Спа­си­те­ља, ко­ји је на се­бе узео те­ло јед­но­г од нас кроз Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, и пун љу­ба­ви пре­ма ро­ду људ­ском до­шао да нас на­у­чи љу­ба­ви, сре­ћи, жр­тви, мо­ли­тви и све­ти­њи по­ро­ди­це, а кроз то и да нас спа­се, схва­та­мо да је не­бе­ској љу­ба­ви на­шег Спа­си­те­ља нај­слич­ни­ја љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке. За­што на­гла­ша­вам име мај­ке хри­шћан­ке? За­то што сва­ка хри­шћан­ска по­ро­ди­ца тре­ба да бу­де све­та и да жи­ви у Хри­сто­вој љу­ба­ви. Хри­шћан­ство је осло­бо­ди­ло же­ну и мај­ку роп­ства јер је, до Хри­сто­вог до­ла­ска у свет, же­на – мај­ка би­ла ро­би­ња и слу­жи­тељ­ка не са­мо сво­ме му­жу и де­ци, не­го и за­јед­ни­ци и дру­штву. Хри­стос је сво­јим до­ла­ском,уче­њем и жр­твом уз­ди­гао до­сто­јан­ство же­не и мај­ке до не­бе­ских ви­си­на, а хри­шћан­ску по­ро­ди­цу озна­чио као жи­ву Цр­кву. За­то и ни­је чу­до што је на­ша Све­та срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла и јед­ну не­де­љу пред Бо­жић том нај­у­зви­ше­ни­јем би­ћу – мај­ци.

Реч мај­ка је слат­ка као ше­ћер, уз­ви­ше­на као бо­жан­ство, то­пла као сун­це. Ова реч је ме­лем и лек за сва­ку ра­ну ду­шев­ну и те­ле­сну. То је реч ко­јом се пу­не ср­ца ра­до­шћу, а и за­хвал­но­шћу Бо­гу Твор­цу ко­ји је ство­рио ово нај­дра­же би­ће и по­слао га у свет да га улеп­ша и ис­пу­ни љу­ба­вљу. За­то је љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке сли­ка љу­ба­ви не­бе­ске ко­ју је Бог Отац из­лио на нас пре­ко Си­на сво­га Је­ди­но­род­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста чи­ји ро­ђен­дан сва­ке го­ди­не иш­че­ку­је­мо са че­жњом и же­љом. Да би се на­ше же­ље ис­пу­ни­ле и оства­ри­ле тре­ба са­ми да по­ка­же­мо ве­ли­ку љу­бав пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бра­ћи се­стра­ма, бли­жњем и сва­ком чо­ве­ку искре­но, као што сва­ка до­бра мај­ка по­ка­зу­је љу­бав пре­ма сво­јој де­ци.

Исто­ри­ја ро­да људ­ског пу­на је при­ме­ра мај­чин­ске љу­ба­ви и до­бро­те. Нај­у­зви­ше­ни­ји и нај­све­ти­ји при­мер мај­чин­ства је­сте Мај­ка Бо­жи­ја кроз ко­ју је и њен и наш Тво­рац до­шао у овај свет ис­ка­зу­ју­ћи пре­ма све­ту и пре­ма на­ма сво­ју љу­бав. Те­шко је ре­чи­ма ис­ка­за­ти ко­ли­ко је ве­ли­ка уло­га мај­ке у по­ро­ди­ци. Ни­је наш на­род тек та­ко ре­као: „Не сто­ји ку­ћа на зе­мљи не­го на же­ни“. Али, не на сва­кој же­ни, већ на же­ни хри­шћан­ки.

Хри­шћан­ка жи­ви ве­ром у Хри­ста, Си­на Бо­жи­јег, и ту ве­ру пре­но­си на сво­ју де­цу. Мај­ка их учи је­ван­ђел­ским исти­на­ма, по­ка­зу­је им ка­ко да се пре­кр­сте, шта да ка­жу Бо­ги кад гле­да­ју у зве­зда­но не­бо. Она их во­ди у Цр­кву и при­во­ди Хри­сту. Ње­на мо­ли­тва Бо­гу за де­те је пу­на љу­ба­ви, а Бог као нај­ве­ћа љу­бав уз­вра­ћа на мај­чи­ну мо­ли­тву.

Сле­ду­ју­ћи Хри­ста и ње­го­ву бо­жан­ску на­у­ку, мно­ге мај­ке су кроз це­лу исто­ри­ју ра­ђа­ле и вас­пи­та­ва­ле све­ти­те­ље, хе­ро­је, на­уч­ни­ке.

Се­ти­мо се мај­ки Све­ти­те­ља: Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва, Са­ве Срп­ског, Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и мно­гих дру­гих. Се­ти­мо се и мај­ки ју­на­ка: Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, Мар­ка Кра­ље­ви­ћа, Мај­ке Ју­го­ви­ћа, мај­ки на­ших вој­во­да Жи­во­ји­на Ми­ши­ћа, Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа, Пе­тра Бо­јо­ви­ћа, па на­ших на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле, Ми­ха­и­ла Пу­пи­на и дру­гих мно­го­број­них мај­ки хри­шћан­ки. За­пи­тај­мо се – да ли би они би­ли то што су би­ли да ни­су има­ли та­кве мај­ке? О мај­ци би се мо­гло пи­са­ти и при­ча­ти не са­ти­ма, не­го да­ни­ма, али ја ће­мо ово из­ла­га­ње о мај­ци за­вр­ши­ти пе­смом мај­ци ко­ју је на­пи­сао ита­ли­јан­ски пе­сник Ед­мон­до де Ами­чи, а ко­ја је та­ко див­но пре­ве­де­на и пре­пе­ва­на на срп­ски. Кроз пе­сму пе­сник пе­ва сво­јој мај­ци ова­ко:

 

Ле­по­ту јој вре­ме не мо­же да збри­ше,

Су­зе је не ква­ре, бол је не са­ка­ти

Ше­зде­сет го­ди­на има мо­ја ма­ти,

А све ми је леп­ша што је гле­дам ви­ше.

 

Не­ма тог по­гле­да, сме­шка, ми­га,

Да мом оку ни­је та­ко драг и мио.

О, ка­да бих сли­кар био

На­сли­као бих је ка­да се са­гне

Да по­љу­бим ње­ну пле­те­ни­цу се­ду;

Или пак, умор­ну и бле­ду,

Ка­ко бо­ле сво­је под осме­хом кри­је.

 

Ал да не­бо чу­је мол­бу ко­јом ди­шем,

Не би ду­ша мо­ја ки­чи­цу же­ле­ла

Слав­ног Ра­фа­е­ла;

Да ле­по­ту мај­ке ја сла­вом кру­ни­шем.

Мо­лио бих да нам се жи­во­ти про­ме­не,

Сву жи­вах­ност сво­ју ја њој да по­да­рим

Ја уме­сто ње да оста­рим

А она, да мла­дост до­би­је од ме­не.

Прота Милун Костић

-наставиће се-

Извор: Православни мисионар