Похвала Макавејима, Свети Григорије Богослов

0801_SvetiMuceniciSedamMakavejaА шта Макавејци? Зар нису достојни части мучеништва? Јер је данас њихово светковање, иако од многих нису поштовани, пошто им страдање није било после Христа, али су они достојни да их сви поштујемо, јер им је трпљење било за отачку веру и Закон. Јер и они који су страдали пре Христових страдања, шта би друго имали чинити ако би после Христа били гоњени, и хтели да Његову за нас смрт подражавају? Они, дакле, који су,без таквога примера, били тако велики у врлини, како се не би показали јуначкији када би се с таквим примером пред собом нашли у мучењима?

Мени пак, и свима богољубивима, долази на ум као врло вероватан овај разлог слављења, истовремено и тајанствен и неизрецив: ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали није то савршенство постигао без вере у Христа. Јер Логос Божији појавио се јавно у каснијим временима, али су Га и раније познали они чистога ума, као што је то јасно код многих који су пре Њега стекли поштовање.

Дакле, зато што су пре Крста, ови се могу превидети; али зато што су по Крсту (тј. сходно Крсту страдали), достојни су хвале и достојни почасти речима. Не да би ови добили неки додатак или славу- јер коју то славу да одамо онима чије је дело по себи славно? – него да се прославе они који њих похваљују и да слушаоци поревнују врлини њиховој, покретани памћењем као бодилом на исто дело.

А ови Макавеји који су и одакле су, и са којим од почетка кренуше одгојем и васпитањем да су достигли тако велике врлине и славе, да их поштујемо и оваквим годишњим празницима и свечаностима, и да се веће од овог што се види слава о њима налази у душама свију – то ће трудољубивима који воле да уче показати књига о њим (Четврта Макавејска), која мудро учи о томе да је разум самодржац над страстима и господар над двоструком склоношћу: ка врлини, велим, и ка пороку. Јер та књига наводи о томе не мала друга сведочења, но нарочито то доказује подвизима страдања ових мученика.

(…)

Подражавајмо их, и свештеници, и мајке, и децо! Свештеници у част Елеазара, духовног оца, који је и речју и делом показао најбољи пример. Мајке – да  се покажу заиста детељубиве као ова племенита Мајка, и да Христу принесу свој пород, да се и брак освети таквом жртвом. Деца – поштујући свештену Децу, да младост троше не на срамне страсти, него на подвиге против страсти, и да се племенито боре против свакодневног Антиоха (ђавола), који напада на све удове и прогања на разне начине.

Тако да ту љубав према подвижничким страдалницима има у свако време и са сваким понашањем и сав народ и сваки узраст, који бива и јавно нападан и потајно изложен заседама. И да се помаже старозаветним повестима, али помаже и новозаветним, и одасвуд, као пчела, да сабира оно најкорисније за фино прављење и заслађивање јединствене свеће, да би и Старим и Новим Заветом био добро поштован у нама Бог, Који се у Сину и Духу прославља, и познаје Своје и бива познаван од Својих, признаван и признајући, прослављан и прослављајући, у самоме Христу, Којему слава у векове векова. Амин.

Празничне беседе, превод са јелинског: епископ Атанасије (Јевтић)

 

Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник. Пострадаше сви за чистоту вере Израиљске од цара Антиоха званог од једних Епифанос (просветљени), а од других Епиманис (безумни). Због великих грехова у Јерусалиму, а нарочито због отимања око власти архијерејске, и злочина, учињених приликом тог отимања, попусти Бог велику беду на свети град. Антиох хтеде пошто по то да наметне Јеврејима идолопоклонство јелинско на место вере у једнога живога Бога, и чињаше све у томе правцу. Помагаху ту његову мисао и неки вероломни архијереји и друге старешине јерусалимске. Једном дође сам цар у Јерусалим и нареди, да сви Јевреји једу свињско месо, противно закону Мојсијеву. Јер једење свињског меса беше очигледан знак, да се неко одрекао вере Израиљске. Старац Елеазар, свештеник и један од седамдесет преводиоца Старог Завета на грчки језик, не хте јести свињског меса. За то би мучен и у огњу спаљен. Враћајући се у Антиохију цар узе са собом седам синова, званих Макавеји, и мајку њихову Соломонију. Седам браће Макавеја зваху се: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На очи мајке опаки цар мучаше једног по једног сина, дерући свакоме кожу с лица и бацајући их потом у огањ. Они сви храбро претрпеше муке и смрт, но вере се своје не одрекоше. Најзад и мајка, када виде и свог последњег трогодишњег сина у огњу, и сама скочи у огањ и изгори, предавши душу Богу. Сви чесно пострадаше за веру у једног живога Бога око 180. године пре Христа.

(Из Охридског пролога за 14/1 август )