Неколико речи о почецима хришћанства у југозападној Србији

О раном хришћанству на територији југозападне Србије, на којој се много касније оформила прва независна – „самодржавна“ српска држава, са „Рашком земљом“ као стожером који је окупио друге „земље“, мало се зна. Срби, нови становници Илирика, на Балкан су дошли из данашње средње Европе (према неким лингвистима из Украјине) као пагани, мада су по старим руским и српским летописцима Словени аутохтони становници илирског полуострва. За Србе би ова чињеница у великој мери одговарала истини, будући да у највећем проценту представљају конгломерат балканских староседелаца и Словена.

sv_sava_mileseva

Свети Сава – м. Милешева

Управо су, после пустошења предела римског и византијског Илирика, Срби и остали Словени, од хеленизованих и латинизованих илиро-трачких, као и грчких племена, усвојили прве појмове хришћанске вере. Затим је уследио талас већег броја покушаја потпуног покрштавања Срба од стране источних и западних хришћанских центара, док овај процес није потпуно окончан тек почетком XIII века за време Светог Саве, који се због тога и назива просветитељем свог народа. Јасно је да је рад Светог Саве био заснован на традицији чије су темеље поставили Свети Кирило и Методије, мисионари пореклом из старог центра читавог балканског хришћанства, Солуна.

Предео који је у време Светог Саве био центар српског хришћанства, територију Рашке епископије и Жичке архиепископије, од праисторије су насељавали преци Дарданаца и касније Дарданци. У питању је специфично староседелачко племе које се не може сврстати у Илире и Трачане, већ би својим дако-мезијским особинама можда више одговарало Скитима, старим становницима Русије и околних земаља. Не осврћући се на то што се назив овог племена злоупотребљава у конструисању порекла појединих народа, треба нешто рећи и о почецима дарданског хришћанства а самим тим и о почецима хришћанства на територији данашње Рашко-призренске и Жичке епархије.

Почетком IV века на Првом васељенском сабору помиње се и дардански епископ. Дарданци су живели на великом простору од предела јужно од Скопља па на северу до Краљева (њихова главна река био је Ибар), а њихови већи градови били су Скупи (Скопље) и стари Дамастион (за који се претпоставља да се налазио на простору данашње Сочанице на Ибру). Из имена првог у писаним изворима познатог дарданског епеископа – Дакуса, може се закључити да су Дарданци били веома блиски Дачанима, племену коме су, према списима насталим у доба цара Душана и деспота Стефана, припадали и стари Срби.

caricin-grad

Царичин Град (Justiniana Prima) VI век

После Дакуса помиње се и дардански епископ Парегорије. Град Скупи у V веку био је центар дарданске митрополије. Позната су још два већа хришћанска упоришта за која је Дарданија била везана – Улпијана (Јустинијана Секунда) у самој Дарданији и Јустинијана Прима као архиепископија Илирика којој је Дарданија у духовном погледу била потчињена. Први град био је место живота и страдања Светог Флора и Лавра у II веку, а други град подигао је као нову духовну престоницу Илирика цар Јустинијан у VI веку.

Рани црквени историчар Јевсевије Памфил забележио је да су се цркве као објекти врло рано појавиле у сваком селу и граду Римске империје. Област поробљених Дарданаца – Дарданија, у I веку Христове ере била је интегрисана у територије на граници две римске провинције, Горње Мезије и Далмације, које су се граничиле на подручју данашњег Новог Пазара; источно се простирала Мезија а западно од те линије Далмација. Према старом предању и апостол Петар и апостол Павле са својим ученицима проповедали су хришћанство у префектури Илирику – тј. на простору данашњег Балканског полуострва, који се састојао од мноштва римских провинција, међу којима је и провинција Далмација. У једној од књига Новог Завета, тј. у једној од посланица апостола Павла, записано је да је због проповеди, у Далмацију апостол Павле послао свог ученика Титоса. Ову чињеницу много касније напоменуо је и средњовековни српски писац Теодосије у Похвали Светом Симеону и Сави. Свети апостол Тит, који је по Теодосијевим речима „први дошао у Далматију“, још у средњем веку међу Србима сматран је за оснивача њихове цркве.

220px-Saint_Titus_(Kosovo,_14th_c._Pech_Patriarch.,_S._Nicholas_church)

Ап. Тит – Пећка патријаршија

У старим српским родословима и летописима забележено је да је цркву Светих апостола Петра и Павла у Расу основао „Тит апостол“. Овакав натпис налазио се и на једном печату поменутог храма. Иначе, култ Светих апостола био је одувек јак у областима река Рашке и Ибра. О томе сведочи и „Павља црква“ на Ибру, која се као назив села и црква (данас нејасног времена градње), помиње у повељи цара Уроша средином XIV века. У питању је у народу позната Стара Павлица посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Још неке цркве у сливу река Рашке и Ибра имају старије хришћанско порекло, од којих су корени неких храмова вероватно ранохришћански.

Петрова црква (црква Светих апостола Петра и Павла у Расу) налази се на темељима преримског и римског храма, као и на темељима хришћанске грађевине из VI века. Свети апостол Тит могао је проповедати у дарданско-римском светилишту, слично свом учитељу, Светом апостолу Павлу, који је на Ареопагу проповедао атинским Јелинима Христово учење. У близини Петрове цркве, у Бањи, пронађени су остаци још неких паганских и хришћанских светилишта. Пагански храмови адаптирани су у епископске цркве; такође је, недалеко одатле у Постењу, пронађена још једна епископска црква. Сви ти објекти потичу из периода од II до VI века. Свети апостол Тит вероватно је после проповеди, овде на граници Мезије и Далмације, на улазу у Далмацију са источне стране провинције, долазећи путем са југоистока Балкана, у области каснијег Раса (тадашње дарданско-римске Арсе), рукоположио и првог епископа.

800px-PetrovaCrkva2008

Петрова црква код Новог Пазара

Постоји још једна нит којом су Срби везивали свој народ за преримске и римске корене као и за рано хришћанство. У питању је позната прича о Немањићима као потомцима Ликинија и сестре цара Константина Великог из IV века. Наиме, овде се више наглашавала генеалогија изведена од цареве сестре, а занемаривала се улога гонитеља хришћана Ликинија, латинизованог домороца. Није искључено да је све ово у вези са сродством које су Немањићи имали са дукљанском владарском породицом којој је припадао „краљ“ Павломир Бело, према Барском родослову ктитор епископске цркве Светих Апостола у Расу, који се на престолу нашао дошавши из Рима. Могуће је да је теорија о античком пореклу Немањића у вези и са српским проглашењем царства, по узору на римско-византијске традиције.

Уопштено говорећи, нема сумње да је рана апостолска проповед обишла све провинције и углове Римског царства, па и више од тога. Апостолска чудотворења добијена на дар од Христа, заједно са дотад нечувеним високохуманим начелима „ново-прастаре“ вере (апостол Павле сведочио је, следећи Стари Завет, о прадавном одступању од праве вере свих народа света), без сумње су остављала велики утисак на становнике Царства али и бројне околне народе. Прве цркве добијале су се адаптирањем кућа римских поданика, а вероватно и понеких напуштених паганских неримских и римских храмова. Добри путеви и релативна сигурност на њима, олакшавали су кретање Светих апостола и њихових ученика до најудаљенијих крајева Васељене.

Милорад Обрадовић,

дипл. теолог, мастер историчар, докторанд треће године докт. студија историје на Филоз. факултету у Београду

Рашка