Монахиња Теодора уснула у Господу

Дана 23. јула 2017. у касним вечерњим сатима уснула је у Господу монахиња Теодора (Ристивојевић).

Мати Теодора је пореклом из Гојне Горе. Рођена је 1925. године у  породици  благочестивој, која је Господу и Цркви подарила три монахиње и два монаха – поред м. Теодоре,  монахињу Сузану која је живела у старом Јовању, монахињу Теодосију која је била раваничка сестра, о. Јована дугогодишњег сабрата Раванице, а потом манастира Светог Саве у Аустралији и о. Митрофана, њиховог по рођењу оца и сабрата манастира Преображења.

Године 1938. она долази у манастир Јовање (старо). Тога се увек радо сећала и о томе говорила. Сликовито нам је причала о Владики Николају и народу сабраном око њега док беседи испод велике брезе, о радости што је ту са њима, о њеној радости и благодати која је посетила, па је пожелела први пут кад је крочила у манастир да одмах ту и остане. Најчешће се сећала лепих ствари, пуно причала о монашкој љубави, слози, молитви и делима која су произилазила из тога. Говорила је и о тешким временима, сналажењу, преживљавању и дељењу последње “зделице“ хране сиромашнима. Кад би је питали како су све то издржали она би једноставно одговорила “љубав сестринска велика до неба… љубав и ништа није тешко“.

“Родила ме је мајка у воденици… и ево ме у воденици“, говорила је често. Скоро цели свој монашки живот је провела у манастирској воденици у Пријевору из чије мале воденичке собе нико није отишао непослужен и гладан. Говорила је: “има у воденици љеба, ајте сестре подајте“! Уз то су увек ишли лепа реч, осмех и разумевање које су сви добијали од мати Теодоре.

У  манастиру је била дуго година на положају намеснице и о свему бринула, како о економским стварима тако и о душама сестрица увек брижно питајући како се боримо. Саветима је укрепљивала, а највише стрпљивошћу и слушањем. Последње три године проводи у манастиру због болести, али на њену велику радост… да се једном врати са послушања својој кући.

Опело је 25. јула после Литургије служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), а саслуживали су му: архимандрит Јован (Радосављевић), о. Николај (манастир Преображење),  протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протојереј-ставрофор Драгољуб Костић, протојереј-ставрофор Милош Босић, о. Теодосије (игуман манастира Рујан), о. Стефан (настојатељ манастира Згодачице), о. Виталије (манастир Студеница), протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић и протосинђел Давид (Васиљевић). Појали су многобројни монаси, монахиње и свештеници.

Опелу је присуствовао и Татомир, брат упокојене монахиње Теодоре, са породицом која је остала на њиховом породичном огњишту. Присуствовали су и многобројни верници.

У беседи је о. Љубинко Костић о мати Теодори рекао: “Са великом  љубављу дочекујући и испраћајући све, била је упућена и на спољни свет, не само на свој унутрашњи монашки живот. Својим унутрашњим животом сведочила је, зрачила у сусрету са светом, са ближњима. Са људима који су у животу имали и радост и тешкоћу умела је да подели све, молећи се за све који су имали велике невоље. Изнад свега њу је красила једна ведрина духа, хришћанска ведрина, монашка скромност, а истовремено узвишено хришћанско господство, тако да је она привлачила Цркви Божијој све оне са којима се сусретала. Била је диван сведок живљења по Богу“.

Отац Љубинко је истакао и то: “Ми смо истовремено радосни и тужни. Наша туга није туга очајника, него радосна туга верујућих. Ми знамо да је право живљење наше не овде на земљи, него управо на небесима. Монахиња Теодора може сигурно да запева са псалмопевцом Давидом: мили су ми станови твоји Господе“.

   Ми смо дужни сада да њу у молитвама помињемо, а ми се искрено надамо да бројанице у њеним рукама и тихе молитве једне скромне монахиње никада неће стати да се моле за нас!

           Никољске сестре