Надање као сизифовски посао? презвитер Александар Р. Јевтић

(Објављено: Православни Mисионар, бр. 348)

 

history_img_4780dac03Приликом посматрања Тицијанове слике Сизифа који у корачајући носи камен ка узвишењу у човеку се појави обиље мисли о тајни постојања. Тај корак који је једном учињен обавезује. Он позива да се крене напред иако смо свесни да то није лак посао. Овај корак је дубоко намучио и Албера Камиа. Из рвања са Сизифом као символом трагедије људског постојања изнедрен је философски крик у виду дела Мит о Сизифу.

Када би неко посматрао Сизифа како гура (или носи) огроман камен ка врху планине могао би да размишља о томе да ли је то смислено или није. Када би видео како му се камен отима пре него што дође до врха, можда би му први пут било смешно. Уколико би се то поновило неколико пута, престало би да буде смешно и почело би сажаљење. Ками сматра да би појединци помислили да је Сизиф полудео. У зависности од става појединца о Сизифовом послу, могли бисмо доносити закључке и о њему самом. По Камијевим речима, мишљење је један вид поткопавања себе. Колико мислимо толико копамо истину у покушају да до ње досегнемо. Наилазак на чврсте стене противречности је неминован. Питање је колико ће ко издржати на овом послу. Ками је био веома упоран радник на овом послу. У Миту о Сизифу он покушава да заснује један став философског апсурда. У њему покушава да пронађе не толико смисао живота, колико начин истрајавања у живљењу. То је тражење аргумената да се не изврши самоубиство, за које пише да је једини озбиљан философски проблем.  У прихватању апсурда се проналази излаз који не води нади у будући живот, већ покушају да се што више узме од садашњег тренутка. У прологу за своје дело, Ками цитира Пиндарову Трећу Питијску оду у којој пише: „О душо моја, животу бесмртном ти не тежи, већ поље могућег ти исцрпи“. Одбацујући метафизичке утехе, он не прихвата наду као врлину. Достојевског, Кафку, Кјеркегора и Шестова види као слабиће који нису могли да издрже изазов апсурдног. Анализирајући њихова дела пише: „Та дела грле Бога који их уништава. Нада се уводи преко понизности“. Шта одговорити Камију на ово?splash_new

Заједно са њим можемо созерцавати трагичну егзистенцију човека у палој адамовској природи. Много тога што нас окружује можда ће нам личити на апсурд, јер логично објашњење нећемо наћи. Уколико бисмо одбацили наду можда не бисмо успели ни да избегнемо очајање. Међутим, овде долазимо до најбитнијег. Нада се не уводи преко понизности пред неким страним Богом. Она је чин поверења према Ономе чије смо кораке чули или чију смо бар сенку леђа попут Мојсија угледали. Тама коју повремено доживљавамо кроз разне патње нас и целог човечанства не може да угуши ехо корака или црте сенке које смо упознали. Ми јуримо за њима како нам не би побегли или како их не би заборавили. Могућност да ћемо доћи до јаснијег упознавања са вољеним Богом нам даје снагу да не посустанемо. Овде почињемо сизифовски посао у смислу да окончања нашим покушајима нема. Очајање нам увек стоји за петама нудећи могућност да станемо. Погледи на друге који су свој камен оставили негде испод пута нас могу поколебати. Посебно што им можда изгледамо смешни или луди. Ту се присећамо Спаситељевих речи о уском путу и вратима којима мали број људи иде. Бити међу њима не би требало да буде срамота, већ радост и доживљај изабраности.

Силазећи са Вергилијем у пакао Данте пише да је над пакленим вратима видео натпис: „Ви што улазите- оставите сваку наду“. Учествујући у Светој Литургији ми чујемо један супротан позив Херувимске песме: „сваку сада животну бригу оставимо“. Остављајући бригу, ми прихватамо наду. То не значи да не постоје тренуци „тешки и за херувимска срца“, по речима Светог Јустина Ћелијског. Нада није слепа, већ непоколебива. Она зна меру свега. Зато она не суди само мерилима времена које ми познајемо, већ мерилима вечности.

                                                                                                    презвитер Александар Р. Јевтић

 

Антрфил:

„Јер сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (1 Кор 13, 12).