Литургијски прослављен Свети апостол Лука у Манастиру Благовештењу

Највећа драгоценост у овом свету јесте осетити остварење речи Господње првосвештеничке молитве: „Да сви једно буду“. И то драгоцено осећање истинског заједништва дотакло је душе свих окупљених у манастиру Благовештењу, на литургијском сабрању у част Светог апостола и јеванђелисте Луке, које је предводио Епископ жички г. Јустин уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), протосинђела Саве (Илића) и протођакона Александра (Грујовића). Литургијском слављу присуствовали су: игуманија Успењске обитељи монахиња Наума и настојатељица манастира светог Јовања монахиња Теодора са сестром, а касније се придружила и игуманија Сретењске обитељи монахиња Аквилина са сестрама. Након прочитаног одељка из Светог Јеванђеља, Владика је најпре честитао славу крсног имена игуманији Михаили и њеној сестри по телу монахињи Серафими, а затим је, осврнувши се кратко на житија Светог апостола Луке и Светог Петра цетињског, верном народу упутио следеће речи поуке:

„Овај празник за нас православне хришћане има велику вредност, јер почива на ономе који је један од апостола Христових. Дакле, враћамо се у стара, древна времена. Ми смо данас у једном древном манастиру, и ми кроз овај манастир доживљавамо векове и видимо да наша вера јесте стара вера. Истовремено, она је увек савремена и спасоносна: и у овоме веку, и у овоме народу, и у сва времена, и у сву вечност. Разлог је што је један Господ Исус Христос исти јуче, данас и у све векове. Он је увек млад и Његова личност је она која надахњује многе: и оне који су га видели, и оне који су само чули за њега, и оне који су о Њему само прочитали некада нешто. Међутим, само они који су имали чисто срце, чист ум и добру вољу, могли су да препознају Господа Христа као Спаситеља света и да заволе ту Личност – да заволе самога Господа. Онај који заволи Господа Христа, он онда заволи све што је Његово и све што је Он породио Духом Светим. Они који се удаљују од Истине, од правде, од правих вредности, они се мало по мало удаљују од живота, јер ко није у Цркви и ко заједно са Господом не сабира, тај расипа.

Велика је тајна како долазимо на овај свет, а још је већа тајна како одлазимо из овога света. Нама једино остаје поверено како ћемо живети у овоме свету. Нисмо дошли својом вољом, нити одлазимо својом вољом, али како ћемо се определити да живимо овде у овоме свету зависи од нас, од наше воље, од нашег расположења. Јер душа, која је претежнија од тела, она тражи вечну реч Божију да се њоме храни у Цркви Божијој, кроз Свете Тајне, да се причешћује Телом и Крвљу Господа Христа, јер то је залог будућег, вечног живота. И зато они који се не причешћују немају живота у себи, већ имају само његов привид. Ми људи смо обдарени умом. Ми смо словесни и све што желимо, можемо да искажемо: Боже, тражим мир у души! – Добићеш. Тражим правду! – Добићеш. Тржим да се посветим, да се уздигнем из овог привременог света, из овог змијарника! – Добићеш. Услов је: ако тражиш.

Који истински љуби Господа, он држи заповести Његове, па тако не можемо да тражимо од Бога, а нисмо заинтересовани шта то Господ нама говори, нисмо се упознали са Његовим законом. Непознавање закона не оправдава оне који не испуњавају закон. Онај који није хтео да се упозна шта то Господ Бог говори свом словесном стаду, тај није достојан да се назове хришћанином. Јесте да смо ми хришћани слаби, падамо, колебамо се. Ипак, зар се нису Господњи следбеници колебали? Зар се није Петар одрекао три пута Христа? Тако је било све док се нису обукли у силу са висине, док нису добили благодат Духа Светога. И све то ми смо примили у крштењу.

У благодатном чину крштења ми смо добили освећење наше природе, брисање првородног греха, постали смо припремљени за Царство небеско, миропомазани и тиме добили благодат Духа Светога. Тако имамо заштитнике на крштењу, имамо заштитнике које смо добили избором своје славе. Са свих страна ми смо заштићени, само је потребно мало да се потрудимо, да прочитамо коју молитву, који акатист, све у свему само пола сата дневно да посветимо Господу. Када дође време поста – да постимо, да се не лишавамо поста. Друго су труднице, деца, болесници, немоћни… Сви остали, нека се никада не изговарају да немају моћи да посте. Пробајте, постите и видећете какву моћ и силу даје Господ. Зато што је Господ рекао: Род нечисти се изгони само постом и молитвом. Тако да док смо у животу имамо прилику да живот свој доведемо у склад са оним што од нас тражи Господ. Онога тренутка кад напустимо овај свет, узалуд су и богатства која смо оставили и свака наша неостварена тежња да се поправимо. Оно што је једино вредно је да улажемо у себе, у своје знање, али не само да сазнамо, већ да то и испуњавамо.

Свакога дана морамо да читамо, свакога дана морамо да понављамо то што знамо, да би знање постало и пракса, да би ушло у природу нашу, да то постане део нас, а не само знање које надима, како каже апостол Павле. Да не дужим… Рекох и себи и вама: да свакога тренутка кад помислимо на светитеље Божије, када помислимо на нашу славу да нас она штити, дужни смо да и ми учинимо нешто мало. Не за Господа Бога – Њему не треба ништа, него да учинимо за душу нашу, за живот наш, и да се припремамо за Царство небеско, јер је то једино што вреди. Све друго што није возглављено у Христу – нестаје, пропада и нема вечнобитије. Нека Господ Бог, молитвама Светог апостола Луке и Светог Петра цетињског, дивнога чудотворца  који се моли за народ српски, буде са свима нама, да нас води до Царства небескога. Амин.“

Након Литургије, заједничарење се наставило у манастирском конаку за трпезом љубави, где су пријатељи манастира сабрани са Косова, Тимока, из свих крајева Епархије жичке уживали у духовним разговорима са Епископом до касно поподне.

монахиња Христина