Историјско-богословски контекст исихастичког богословља Светог Григорија Паламе

Исихастичко питање у Византији било је покренуто у врло осетљивом моменту: у време буђења православне духовности и појаве византијске хуманистичке мисли. За разлику од западног, византијски хуманизам није био у апсолутном раскораку са званичним учењем Цркве, али је показивао склоност да изврши нову христијанизовану рецепцију Платонове и Аристотслове философије. Атмосфери византијског хуманизма погодовао је следећи важан моменат. Наиме, Максим Планудис и браћа Димитрије и Прохор Кидонис, по први пут у Византији, превели су латинско-хришћанске писце Августина и Тому Аквинског. Наклоност византијских хуманиста према овим писцима огледала се у томе што је Августинова теолошка мисао носила наглашено присуство платонизма и неоплатонизма, а Томе Аквинског мисао Аристотелове философије.
Сукоб оних двају струјања у византијској средини започео је полемичким иступима Варлаама, који је образовање стекао у круговима латинско-схоластичке и грчке философије.

У основу својих полемика с Григоријем Паламом, Варлаам је ставио питање сазнатљивости или несазнатљивости божанске суштине. Он је одрицао могућност општења с Богом преко благодатних божанских енергија, тврдњом да су оне истоветне божанској суштини, супротстављајући се на тај начин вековном светоотачком православном предању Цркве у Византији. Могућност општења с Богом Варлаам је сводио на посматрање створеног света и појава у њему. Феномен таворске светлости, толико битне за Паламино мистичко схватање општења, сматрао је материјалном појавом која симболички приказује божанство. Супротно Варлааму, Палама је наглашавао разлику између божанске суштине и божанских благодатних енергија, надовезујући се на већ утврђена схватања кападокијских отаца Цркве, који су овај проблем изнели у својој тријадологији (учењу ο Светој Тројици).

Дакле, по схватању византијског православља, конципираном потпуније у учењу Светог Григорија Паламе, Бог пo Својој суштини остаје несазнатљив свему створеном, и једини начин антиципације створеног у нествореном божанском остварује се преко нестворених божанских благодатних енергија, које се препознају као “благодат Светог Духа“. Разјашњавајући детаљно сва спорна питања у полемичком дијалогу с византијским хуманистима, исихасти су даље тврдили да је видљиви начин божанских енергија исијавање “таворске светлости“, која је по њиховом учењу била знак човековог обожења. Питање обожења израженог кроз обасјање таворском нествореном светлошћу заузимало је централно место у Паламином стваралачком богословљу. Супротстављајући се Варлаамовом чулном и симболичном тумачењу таворске светлости, према којем је знање сматрано највишом светлошћу, Палама је на апофатички (антиномични) православни начин говорио ο симболу божанства. То је, у основи, био став још кападокијских богослова који су поставили темеље оваквог православног апофатизма.

Извод из: Милорад М. Лазић, Палама у српској средњовековној књижевности