+ Игуманија Аквилина – Привремено заменила за вечно

На празник Светог пророка Илије, у вечерњим сатима уснула је у Господу мати Аквилина, игуманија манастира Вољавче код Краљева.

Рођена је и крштена са мирским именом Зорица, 1950. године у дому благочестивих и богољубивих родитеља Десимира и Милијане Чукановић у селу Распоганче код Штавља у сјеничком крају. После упокојења оца Десимира, деветогодишња девојчица Зорица, дошла је у манастир Вољавчу са мајком, где је већ имала две тетке, очеве сестре,  монахиње. Манастирски храм Светог великомученика Прокопија, црква брвнара, подигнута је у време сеобе Срба под патријархом Арсенијем трећим Чарнојевићем

Детиња душа, жедна Живога Бога, од најранијих дана се ту у манастиру, напајала и хранила духовно, кроз богослужења и искуство старијих сестара. Сестринство је било малобројно! Манастир прилично сиромашан и у материјалној оскудици. Поред цркве брвнаре у манастиру је био један мали конак са три просторије. Одавде је Зорица завршила основну школу. Потом је донела одлуку да остане у манастиру и да прими монашки лик. Када је напунила 19 година живота, блаженопочивши Епископ жички Василије, замонашио је искушеницу Зорицу, под монашким именом Аквилина. Заједно са сестринством манастира, на челу са тадашњом игуманијом мати Ефросинијом, монахиња Аквилина је изграђивала манастир. Подигнута је нова зидана црква посвећена Преподобној мати Параскеви 1967. године, а нови већи конак 1974. године.

Смиреном нарави  и кротким духом, монахиња Аквилина је освојила љубав сестара и оболеле игуманије Ефросиније, која ју је назначила за свога живота за наследницу у старешиновању, видевши у њој доброг домаћина и управитеља. Блаженопочивши Епископ Стефан је 1990. године именовао монахињу Аквилину за игуманију манастира Вољавче. Мудро и са љубављу је мати Аквилина водила манастир и управљала њиме и сестринством. Својом добротом је завредила пажњу мештана и целе околине до града Чачка и Краљева, те су се верници везали за ову светињу и свесрдно је у разним облицима помагали, долазећи на света богослужења, доживљавајући овај манастир као своју кућу.

Мати Аквилина је боловала од диабетиса (шећерне болести). Иако је ова њена болест била тешка, нико је није видео да је нервозна или љута, нико није трпео због њене болести. Носила је болест са смирењем и захвалношћу Богу. На дан Светог пророка Илије, са радошћу је, на болничком оделењу у Београду, из руку свештеника примила Свету тајну Причешћа, и тако наоружана, душом својом кренула у загрљај Господу, кога је свим срцем љубила и верно Му служила.

Опело мати Аквилини, у манастиру Вољавчи, 04. августа 2018. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије жичке у сабрању бројног монаштва, свештеника и верног народа, поштоваоца ове светиње и игуманије Аквилине.

Владика је посебно истакао монашки подвиг мати Аквилине, наглашавајући да монашки подвиг прате бројна искушења, али је она у свему јеванђелски ревновала и истрајавала, знајући да је Господ рекао да ко верује у Њега има живот вечни, и да је још рекао: “Тамо где сам ја тамо ће бити слуга мој.“ Још је Владика рекао да је највећа радост, кад монах одлази у достојанству, које је обећао Господу Богу. Радостотворна туга је, јер је више нећемо видети у овом животу, али она је испунила свој завет достојним монашким животом као невеста Христова, и одлази Њему Женику, који је својим крстоваскрсним подвигом  кроз проливену крв, пропутио и нама пут у живот вечни. Владика је посећивао у болести мати Аквилину и каже да ју је тешио у њеној болести, а она опет са смирењем тешила њега у његовим тешкоћама и борбама. “Тешећи се храбрили смо се увек речима Господњим“.

“Нека јој је миран и благословен пут ка Царству небеском, да се тамо настани и одомаћи да и нас кад за то дође време прими да се сви заједно радујемо са Оцем и Сином и Светим Духом кроз све векове и сву вечност“ завршио је Владика.

Вјечнаја памјат игуманији Аквилини!

                                                                                    Духовник архимандрит Јаков Лазовић

                                                                                    и Љубинко Костић, протојереј ставрофор