Храмовна слава у Ивановцима и сусрет са песником

На празник Преноса моштију Светог оца Николаја на узвишењу Камаљ у Ивановцима свечано је  и овог 22. маја лета Господњег 2020. прослављена храмовна слава цркве коју је подигао песник Милован Данојлић на размеђу два миленијума.

Уочи празника служена је вечерња, а на празник Света Литургија са литијом и ломљењем славског колача. После сечења славског колача, старешина цркве протојереј Светолик Марковић, честитао је празник и славу свим присутнима и поздравио драгог госта г-дина Драгана Хамовића из Београда.

И дођеш, не знаш коме у гостима

Месту што сјаји насуто костима

Обгрљен храмом сандук преостао

Јер свако чини шта му је посао.

 (стихови из песме Пребиловци, збирка Меко језгро)

Овим стиховима песник Драган Хамовић најављен је на овогодишњој манифестацији Сусрет са песником која се сваке године одржава у Ивановцима, у порти храма посвећеног Светом Николи. (Иначе на брду Камаљ, ниже цркве, налази се и невелико старо гробље.)

Најпре су ученици основне школе отпевали  тропар Васкрса и песме: Ми смо деца неба и Не дамо светиње, а потом су изрецитовали неколико песама. Сви присутни су задивљено пратили малу Вишњу Џокић (5 година) која је сјајно изрецитовала песму Српкињица једна мала .Чланица вокалне радионице „Бистрик“ Милица Марковић, отпевала је две народне песме: Каранфиле цвеће моје и песму Тргнала е малка мома.

И ове године професорка Марјана Неговановић-Обрадовић из Љига изговорила је уводну реч и представила песника Драгана Хамовића.

Песник је у свом слову најпре говорио о Светом Николи, а онда наставио о личности и делу Милована Данојлића:

Драги житељи Ивановаца, свечари и гости,

Нека је светао овај празник који подсећа на постхумну славу Светог Николаја Чудотворца, прослављен је од Истока до на западне стране. То је ипак наш Свети Николај заштитник, мада је рођењем Грк и мада га Руси особито штују. Васељенско светило, правило вере и пример кротости.

Николај – победник над собом, над људским слабостима.

Наш је, јер оличава све вредности до којих нам је стало, макар их ретко досезали.

Наш је, тај заштитник путника на копну и мору, јер се овај расејани народ од невоље и потребе напутовао унакрст светом и још увек то чини.

Наш је, јер оличава и скривену а делатну бригу за сироте и потребите. И правдољубље, и борбеност и отпорност. Па кад нема друге, када разлози не помажу у распрама (а ретко помажу и данас), и снагом деснице брани истину своје вере.

Личи на све оне наше велике и многотрпне очеве, који су били спремни на сваки подвиг. Чувен за живота, још чувенији након земног века.

И овај који вам се обраћа припада оној множини и већини Србије што од Мирликијског Чудотворца поткрај године нарочито моли благослов за свој дом. То је она Србијица која се чудотворствима, видљивим и невидљивим, одржала и одржава, упркос свему што би да је поништи, не само около нас него и у нама. У нама нарочито.

Дела личе на своје творце. Ктитор овог храма је давни бегунац из свога завичаја и зрели повратник у тај исти завичај. И за једно и за друго имао је јаке разлоге. Жељан нових и ширих видика обрео се најпре у пространству нашег Београда, а одатле је доспевао широм света, широм отворених очију и духа.

Како је више сазнавао о тој ширини великог света, све су му више значила његова завичајна сазнања, школа ове плодне и захтевне земље, којој се враћао. Са завичајем се расправљао, прегањао, као што се спори свој са својима. Хтео је да буде бољи, да сви будемо бољи, да бољему тежимо. И мада је, као књижевник, створио обиман нерукотворен споменик, књижевно дело које чини и врх и савест нашег доба и рода, напокон је, као круну свога дела, доспео да на родном брегу (са којег се види дивота Србије) подигне ову светињу, заједно са својим трудољубивим мештанима.

Знао је онај што је рођен у породици земљоделаца да ваља нешто оставити рукотворено, опипљиво и на корист општију. Промисленост избија из песниковог сведочења да је након престављења родитеља затекао недирнуте и наслагане, непотрошене новце које им је редовно, годинама, из туђине слао у србијанску оскудицу. Остварила се тако она народна реч да ко мајци даје као да у цркву даје. Родитељска чуварност и скромност уграђена је у овај храм, исто колико и воља ктитора и рад градитеља.

И то је наук овог места и овог видика, на почетку и на крају нека буде светиња. Не дајмо светиње, ни оне рукотворене ни оне дубоко у нама, док нас има и где год нас има. Јер, ко не мари за светиње, не мари за себе самога и сам себе своди на нулу. На многа лета славили и окупљали се у овој светињи, као у заједничком дому.

Након уводног слова, песник је говорио стихове својих песама, најпре песме за одрасле, а онда и песме из последње збирке за децу, под насловом Рођен као змај:песме дечије и нимало наивне. 

Црквена општина Љиг и верници села Ивановци припремили су славску трпезу за све присутне којом се празнично сабрање привело крају, уз договор да следеће године буде још свечаније прослављен овај празник, будући да ће црква славити и мали јубилеј, двадесет година од освећења храма.

                                                            Протојереј Светолик М.