Господе, добро нам је овде бити! (Мт. 17,4)

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина Црквеној општини Храма Светог Саве у Грачацу, у недељи Светлој, по празнику Васксрења Господњег, упутили смо се на поклоничко путовање Светом Нектарију Егинском и другим светињама Грчке православне Цркве.

Када смо пре шест месеци, у октобру месецу 2018. године, први пут отишли на поклоњење Светом Нектарију, нисмо ни били свесни каквом чудотворцу долазимо. Познавали смо га из прича других, знали смо за његова чуда, слава Богу нама нису била потребна, али постојала је жеља да му се поклонимо. Кажу да њему долазе само они које он позове. То смо тада сазнали, али и осетили. Наш пут назад ка Србији био је испуњен чудима каква нисмо ни замишљали. На том пропутовању, по благослову и тада нашега Епископа, а праћени, сигурна сам сада, заступништвом Светог Нектарија, Господ нас је удостојио да у Солуну целивамо икону Пресвете Богородице Јерусалимске, која је ушла у град кад и ми, као и део Часног Крста на коме је распет Господ Исус Христос, као и да видимо светиње за које нисмо знали ни да постоје у овом граду. Знали смо тада само да желимо да поделимо ову радост са другима. Неко време смо размишљали када и како да изведемо тај пут и из практичних разлога (због школског распуста) изабрали баш термин по Васкрсу. У почетним припремама све је ишло лако и без трзавица, помогли су нам савети старијих свештеника, као и избор агенције Ловћен за водича на овом задатку. Много заинтересованих, одушевљење и похвале са свих страна. Мало је потребно да човек помисли како је заслужан за нешто, па и да заборави да се унизи пред оним због кога иде. Али онда су кренула и искушења, велики број одустајања, разочарење, страхови, који су ипак родили веру и решеност. Сваког дана устајали смо и легали са Светим Нектаријем у мислима и срцу. Захваљивали му се што нас је позвао и што нас опет призива, свесни сада да нема ничега лаког када се спрема неко добро дело. На крају, имали смо пун аутобус верника- од Ужица до Врњачке Бање, али из Републике Српске, старости од непуне две до седамдесет осам година, као и двоје путника који су кренули својим аутом за нама, четворицу свештеника у пратњи. Уз духовника путовања јереја Милана Костића, са нама су кренули и протојереј-ставрофор Драгољуб Костић из Ужица, протонамесник Драган Глигић и јереј Ивица Тадић.

Заједно смо се упутили пут Грчке, а прва одредница био је Солун. У пратњи нашег водича, чистог срца и благородне душе сестре наше Тијане Младеновић, поклонили смо се Светом Димитрију, чудотворцу и заштитнику града Солуна. Целивали смо ту и мошти Свете Анисије, а затим се упутили ка Цркви Светог Григорија Паламе да се поклонимо моштима и овог великог светитеља, Цркви Свете Софије, која је под заштитом УНЕСКОа, обишавши и манастир Свете Теодоре Солунске, где се налазе мошти светитељке, као и мошти Светог Давида Солунског, још два заштитника овога града. У поподневним сатима, на путу ка коначишту, посетили смо српско војничко гробље Зејтинлик, још једну велику светињу за нас Србе. Ту где почивају наши славни преци, „прометеји наде, апостоли јада“, дочекао нас је деда Ђорђе, баш на свој 91. рођендан. Наша деца певала су му рођенданску песму док нам је прилазио, а када је дошао свештеници су га дочекали громогласним „Многаја љета“. Није сакривао своју радост, али и сузе. Сваки сусрет са њим својеврсни је сусрет са вековима, са прецима, са колективним памћењем.

Сутрадан смо се упутили острву Евија и у манастиру Светог Давида Евијског поклонили моштима овог великог светитеља и гробу Светог Јакова Цаликиса, а затим у месту Прокопи и моштима Светог Јована Руса. Колико је велики Господ у светима својим осећали смо на сваком кораку. Док су наша деца са љубављу и радошћу без икаквог знања грлила и љубила свете мошти, ми старији смо у чуду посматрали њихову безазлену веру и молили се за  делић такве преданости. У вечерњим сатима стигли смо у Атину и  захваљујући нашој Тијани, били смо друга ходочасничка група која је икада обишла собу у којој се упокојио Свети Нектарије у једној атинској болници, јер се не дозвољавају групне посете. Благодат, смирење и светост те једне собе у атинској болници уз тихо појање оца Милана који нас је у групама дочекивао у соби не може се речима описати. Само су сузе у очима могле посведочити духовни пут који смо прошли- од пуке знатижеље са којом смо многи отишли до осећања непролазног присуства Светог Нектарија на овом свакодневном, „обичном“ месту.

Четвртог дана смо у јутарњим сатима отишли у Камаризу, код вољеног старца Нектарија Виталиса, кога су многи и лично упознали, где су наши свештеници по благослову нашег Eпископа Јустина, и тамошњег оца Васија саслуживали на Светој Литургији. Дочекала нас је српска застава која се виорила на централном месту на платоу испред храма посвећеног Светом Нектарију Егинском. Из Камаризе отишли смо у Рафину, до манастира Пантократор (Сведржитељ), чудесног места мученичког страдања игумана Нила и 179 монаха од стране Турака. За овај манастир је велики старац Порфирије (Кавсокаливит) прорекао да ће бити највећи међу православним манастирима. Крв мученичка стапа се у овом како су га звали неспавајућем манастиру (јер је имао осам олтара и могла је непрестано да се служи Литургија) са миром и благородним појањем сестара свете обитељи које су на нашу велику духовну радост отпевале неколико духовних песама и стихира нашој групи. Испуњени Светим Духом упутили смо се коначно и нашем главном циљу- манастиру Светог Нектарија на Егини. Добили смо благослов за ноћење у манастиру, што је посебна благодат. После заједничке вечере, коначно смо имали прави одмор.

Сутрадан, још једна Света Литургија и акатист Светом Нектарију. Утици са овог места… . Да ли је могуће изразити их?! Мислим, када бисмо сваком понаособ дали да напише свој утисак, сваки би био другачији. Од једне посете до ноћења крај његових светих моштију- не може се разумом докучити чиме смо заслужили благослов. Хвала Светом Нектарију! Душа га открива увек другачије, увек наново…; а он не престаје да зачуђује, да умножава дарове, чуда, заштитништво своје…. Нека нам опрости смелост. Нека нам отвара очи духовне да спознајемо Бога у сваком болу, у свакој немоћи, у сваком преображају и радости. И не случајно, за крај, у повратку, манастир Преображења Господњег у Милесију. Већ помињани старац Порфирије- многима је открио Христа, многе учврстио у вери, многима помогао у борби, многе укрепио у патњи и немоћи, многима показао шта је радост Васкрслог Господа. Преображени, пуни благодати, пуни радости и светости свих места која смо открили и посетили, узвикујемо као Петар „Господе, добро нам је овде бити!“ (Мт.17.4) Није ни чудо што је баш та реченица и мото агенције Ловћен са којом смо путовали. Они се потруде око сваког детаља да бисмо се на путовању тако осећали. Нека нас радост Васкрсења Христовог и сопственог преображења води и не напушта у све дане нашега живота земаљског.

         Вишња Костић, проф. српског језика