Недеља по Воздвижењу Часног Крста у Храму Светог Саве у Краљеву

У Недељу по Воздвижењу Часнога Крста, у периоду богослужбене године када се по нашим Црквама клањамо Часном Крсту Господњем, у Храму Светога Саве у Краљеву је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин. Саслуживали су му: протојереј-ставрофор Ненад Илић – архијерејски намесник жички, протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, протосинђел Сава (Илић), протојереј Радоја Сандо – старешина храма, протонамесник Дејан Марковић, протонамесник Александар Јевтић, протонамесник Новица Благојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски.

Након Јеванђелског одељка који је говорио о томе да треба да се одрекнемо својих живота који не стреме ка Царству Божијем, Владика нам се обратио словом у оквиру кога нам је поручио да је наше вишње призвање то да наша имена буду уписана у књизи вечнога живота и да нас ништа мање од тога, ништа привремено и ништа од овога света, не може задовољити. У целости преносимо беседу нашег Архијереја:

„Господ у Светом Писму јасно говори: „Онај ко хоће живот свој да сачува изгубиће га, а онај ко живот свој изгуби Јеванђеља ради и мене ради тај ће га наћи“. Чули смо данас да је Савле – гонитељ  хришћана – ревновао по отачком предању. Држао је старозаветни закон и гонио је хришћане јер још није препознао да је Месија рођен. И он је живео мислећи да чини добро. И мислио је да је живот свој сачувао, али га је Господ Бог посетио када је ишао за Дамаск да гони хришћане. Посетио га је тако што је Савле обневидео. Њему, који је кроз отачке обичаје и закон био припремљен да види и доживи тако нешто велико, јасно је показао себе. Господ јавивши се Њему просветли његову таму и Савле изгуби свој живот такав какав је водио до тада по Старом Завету који је Господ на себи једном за свагда испунио и собом донео Нови Савез у љубави, истини и у благочешћу.

 

И многи од нас данас, мисле да ако сачувају своју вољу и заволе нешто што се њима свиђа да тиме чувају свој живот и да тиме чувају свој идентитет па кажу: „то што се мени свиђа и што мени годи, то је добро.“ Али Господ нам поручује да није све добро. Добро је само оно што ће наследити Царство Небеско а шаренило овога света може човеку да пружи задовољтсво овога света, овога пролазног света где је све шарено и занимљиво, и многи, веома многи, овде се заплету у којекакве лепе ствари и мислећи да лепо живе и да им ништа није потребно сигурно губе заједницу са Богом. Јер каже се у Светоме писму да ако читав свет задобијем и све лепоте овога света а души својој наудим какав ћу одговор дати за душу своју. Само онај ко живот свој положи Господу Богу и труди се да живи по Јеванђељу он ће имати светлост живота и он ће знати шта је корисно у овоме свету за њега. Јер није у овоме свету све спосоносно и није све оно што нас испуњава. Нас не може да задовољи храна и пиће и да се обучемо; ми имамо гладну душу своју коју треба да заситимо. А њу може да засити само Господ Бог! Све друго ако имамо, а немамо Бога ништа немамо у овоме свету.

Апостоли Христови оставили су све у овоме свету само да би Њега задобили. А кад су Њега задобили, онда живе по речима апостола Павла, који се раније звао Савле: „Не живим више ја него у мени живи Христос.“ А када у нама оживи Христос, онда и наше мисли и наше срце и наша воља биће припремљени да у овоме свету ма шта доживимо, ма какве непријатности, болести, муке и клеветања и све што је Господ претрпео, то ће за нас бити радост јер се радујемо вечној речи Божији и само она за нас има вечни смисао.

Све овога света и овога живота и слава и богатство и част су од овога привременога света. Зар нису светитељи Божији живели неприметно, потпуно сакривени од овога света? И шта је Господ урадио са њима? Објавио их је свету, а често свет није достојан да такве има међу собом, него су се они крили и живели неприметно и онда када су се упокојили Господ их је објавио да свет зна шта треба да ради и да свет зна да препозна шта је добро и шта је корисно и шта је спосоносно. И више од тога њихова имена су записана у књизи живота. Ето то је једино призвање нас овде на земљи. Да живећи овде трудимо се за њега. А наравно и да учимо школу и да студирамо ако смо на студијама, и тежак када ради, сеје и узгаја да род роди, да све правилно употребљавамо, као мудри управитељи. Јер Господ нам је све дао на корист али да мудро управљамо. Да поступамо као сарадници Божији и да све чинимо у страху Божијем и у љубави према свима ближњима а нарочито у љубави према Богу.

Ето, толико. Ово неколико речи говорим и себи и вама, да се у овоме свету не бојимо никаквих искушења и да се не бојимо злих људи и нељуди који могу нешто да нам науде. Читајте житије Светог Јована Златоустог, читајте житије Светог Нектарија Егинског и многих, многих других светитеља и видећете да су и они имали невоља у овоме свету, али Господ Бог каже: „Не бојте се света, у свету ћете имати невоља али не бојте се ја победих свет.“

Нека његова сила љубав и милост буду са свима вама. Да нас он води и руководи у Царство небеско да тамо са свима Светима славимо Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу нераздељиву кроз све векове и сву вечност. Амин.“

Након Свете Литургије која је била обојена византијским интонацијама уследило је пригодно послужење у просторијама нашега храма.

Ђакон Стефан Милошевски