Епископ Јустин богослужио у Храму Светог Саве у Краљеву

У недељу 19. по Духовима, када Света Црква прославља мученике Харитину и Дионисија, заједница светосавске цркве пронела је радост Христовог Васкрсења, примајући Његово сведочанство – Његово Тело и Крв.

Прохладно октобарско јутро, угрејала је топлина литургијске заједнице заједно са њеним  пастиром Епископом жичким Г. Јустином. Након прочитаног јеванђелског зачала, Владика се осврнуо на смисао датих заповести о љубави, које су од великог значаја за род људски. Бираним речима, Преосвећени се обратио верном народу. Осврнуо се на две Божије заповести у Мојсејевом закону – љуби Господа Бога свога и љуби ближњега своја, које нам приказују љубав и чистоту која се тражи од човека.

Кроз две приче, Владика Јустин нам назначује и једну битну чињеницу коју љубав чини савршеном:

„Када је дошао један младић Господу Богу и запитао га је шта му још недостаје да наследи живот вечни. Рекао је за себе да је потпуно беспрекоран, да испуњава јеврејски закон, пости и чини милостињу, и све оно што је потребно да чини. А Господ му рече да иде и прода све, и да сиромасима, и тако ће имати живот вечни. Господ је то рекао позивајући га на савршену љубав.“

 

Владика је изнео још један пример. Једног старца на Светој Гори посетила је група монаха са циљем да га питају шта је битно за спасење. То је обичај био и одржао се до данас да кад год се оде код старца прво се пита: Оче, шта ми треба да би се спасао. А старац мало кушајући их, постави им једно питање: Да ли ви, ако вас неко удари по једном образу, можете да му окренете други? А они одговоре: Па, не знамо, за овај први ударац бисмо могли да поднесемо, а за други образ да окренемо тешко. А старац им на то каже: Кад не можете то, да ли можете бар да им то опростите?Па, не можемо ни то. А старац каже трпезару: Сипај им супу, и врати их у манастир, јер још нису сазрели у духовној врлини.

То што су Господ и старац рекли, наставља наш Епископ, јесу поруке и савети упућени и нама. Иако по логици и размишљању овога света нема начина да љубимо непријатеље своје, кроз Бога је све могуће. Навео је и пример архиђакона Стефана као првомученика који се у тренутку каменовања није молио да га мимоиђе зло, већ да сам Господ ово дело не урачуна у грехе злочинцима.

 

У Старом Завету се говорило у другачијем смислу, да волимо ближњег свог, да волимо своју породицу и све оне који нас воле, али да се успротивимо и да мрзимо своје непријатеље. А Господ све то укида и доноси са собом, нови закон, нову заповест, да љубимо једни друге. То што Он тражи је изнад закона, изнад природе. То је тајна надприродна, али ипак остварива благодаћу Божијом. Богочовек је својом људском природом из велике љубави страдао за грешнике, пио уместо воде жуч и оцат, претрпео страшне муке и није презрео род људски, него је извршио све оно што је потребно да се ми тиме спасавамо.

Владика је беседу завршио поуком и укрепљењем да сам Господ отвори наш пут, управи стопе наше, ум и срце наше, вољу нашу да би се тако прилагодили ономе што нам је Он заповедио. Бити пријатељ овоме свету не значи бити пријатељ и Божији. Морамо се одлучити којим путем ћемо ићи, да ли путем светлости или таме. Морамо да духовно јачамо и вежбамо да свакодневно сагледавамо своје грехе, и да то исповедамо. Међутим, због наше природе иако све ово чинимо, и даље нисмо способни да волимо оне који нас мрзе. Нека нам Господ у томе помогне да се усавршимо.

Литургија као свој врхунац нама вернима даје плод вечности – Свето Причешће, коме је овог пута приступио велики број верних, причешћујући се на живот вечни и отпуштење грехова. Литургијска радост пренета је и на трпезу љубави.

Душан Дуњић, студент теологије