Епископ Атанасије Јевтић, Беседа о Светом Николају Жичком

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, а сведоци су данас слављене жене Мироносице и Свети Јосиф и Никодим, који су дошли и скинули Господа са крста, помазали Му тело уљем које су донеле жене Мироносице, и белу нову плаштаницу, обавили Га и поставили у нови гроб, који је био ископан у стени, и навалили камен. Био је то петак поподне, а отишли су несрећне јеврејске старешине да траже од Пилата да се гроб обезбеди војном стражом да, не би, казали су, дошли ученици и украли Га и после рекли да је Он васкрсао, пошто је Он најављивао да ће васкрснути.

Свети Јован Златоусти, један од највећих проповедника после Апостола Павла, говорио је: „Зар би Апостоли били тако наивни да једнога мртваца прогласе за живога? Било би то право разочарење за оне који су им поверовали. Него су веровали у Васкрсење, и заиста га је Господ показао лично Собом, а Томи опипавањем.“

Жене Мироносице су трчале са Апостолима на гроб и оне су биле први сведоци Васкрсења. Међу њима је била и друга Марија, не само Марија Магдалина. То је била, по Светим Оцима – Мајка Божија, и прво се Њој Господ јавио.

Такав благовесник Васкрсења Христовог био је данас празновани и слављени Свети Николај, Епископ Охридски и Жички, велики Србин, како је Отац Јустин говорио (а говорио је о њему много пута у његовој цркви – задужбини у Лелићу, коју је подигао у част Светог Николе). Тамо је од почетка установљен манастир, и ту су пренете његове Свете Мошти из Америке. Једно чудо се ту десило, а то ћу Вам сада и испричати. Његов синовац Тиосав, био се одметнуо и отишао у комунисте, а кад је Николај одвођен у Дахау, поручио му је: „Нећемо се више видети“.

Синовац се касније тргао, повратио се, и по родбинској линији затражио да врате Николајево тело у његову отаџбину, у родно село Лелић. И спремао је мученик Тиосав у Лелићу дочек. И Патријарх Павле је дошао на дочек Светих Моштију у Лелић, на данашњи дан, 3. маја. Тиосав, који је целу ноћ пословао, у 5 сати је легао да се мало одмори. И није се пробудио, тако да није видео Николаја – његове мошти. Тако су се оствариле Николајеве речи: „Нећемо се више видети“.

Отац Јустин је говорио о Светом Николају: „Како да говорим ја, комарац о орлу?“ Тако и ја кажем данас. Како да говорим о том новом Светом Златоусту, новом Светом Сави. Свети Отац Јустин (који га је знао од детињства, био је његов ђак) говорио је: „После Светог Саве, нисмо имали тако великога, равноапостолнога Епископа, Проповедника, Мудраца, Богослова и, наравно, духовног Вођу, као што је био Свети Николај“. Он је био, као што се чује у Тропару, человођа богомољне војске Христове намучених Срба који су проживели ратове од 1912. године до 1918. године. Међу њима је и мој деда Драгић, Царство му Небеско! На ратишту су Срби сами почели да се моле у рововима и на фронту. Славили су на комаду хлеба и чаши вина, са ратним друговима у рововима.

Има један, браћо и сестре, потресан догађај. Несрећни Бугари су нам 1915. ударили с леђа и у бок, и зато се наша војска са делом народа морала повући преко Албаније. Одозго су Аустријанци и Немци навалили са великим силама, па још Бугари с леђа, и зато, да не би сав народ изгинуо, а изгинуло је много, преко Албаније су отишли на Крф. Потом 1918. године кренули су и ослободили Србију и створили Југославију.

Да би показали савезницима, Енглезима, Французима, па и Грцима који су се придружили, да можемо да ослободимо отаџбину, ослободили смо прву српску земљу – Кајмакчалан – то су оне прве планине јужно од Битоља, и источно. И онда су Срби показали, са великим жртвама, да су, ево спремни за коначну победу. И кренули су, и ослободили Србију све до Словеније и до мора. Хришћанска особина и врлина Срба је била таква да су својим непријатељима Бугарима на Ускрс, из ровова, који су, били двадесетак метара растојања, показали ускршња јаја и узвикнули: „Браћо Бугари, Христос Васкрсе!“ Изашли су Бугари и одговорили, узели јаја и куцали се са Србима. Бугарска команда је из даљине артиљеријом тукла, да их растури. Како је било ближе српском рову, српски војници су Бугаре склонили у свој ров, давши им војничку реч да ће их вратити. Кад су дознали у бугарској команди да су њихови војници у српском рову, рекли су: „Они су заробљеници“. Српски војници су одлучно одговорили: „Не! Војничка реч је светиња“. И онда су вратили Бугаре слободне!

Николај је све то знао и зато је чувене Беседе под гором и Нове беседе под гором писао током Првог и Другог балканског, а потом у Светском рату. Он је храбрио народ. После рата, у намученом народу развио се богомољачки покрет. Многи људи су пошли црквама и манастирима и, хвала Богу, да је Свети Сабор одредио Николаја да буде њихов вођа. Он их је окупљао у манастирима, целу ноћ су ложили ватру, седели около и певали, и он им је беседио. Сећам се да нам је причао један сведок, да су у Жичи око ватре седели – много њих, и да су молили Владику Николаја: „Реци нам нешто, Свети Владико“. Он је својим штапом ударао један запаљени пањ… то се код нас зове дебло. „Кажи нешто, Владико“. – „Па шта да кажем?“ – „Па ти знаш!“ – „Ево, каже, дивим се како је ово дрво деценијама скупљало топлоту сунца да би нас вечерас грејало“. Тако му је свака реч била за Псалтир, како ми је причао његов пратилац, брат Бошко, потоњи монах у Овчару Бањи.

У Енглеској, за време рата по одлуци Владе, борио се да придобије савезништво Енглеза, а знао је енглески, докторирао је на енглеском, а и на немачком… Енглези који су били сумњичави опробали су га захтевом да говори, а да му није унапред познато о чему ће говорити. Казали су му: „Биће ти на катедри остављен папир са темом“. Кад је пришао катедри, окренуо је празан папир, и проговорио: „Ништа с ову, ништа с другу страну – из ничега је Бог створио свет“. И онда развио своју беседу. Чувене су те његове беседе. Остале су и на енглеском и на српском. После тога, он је изабран за Епископа Битољскога, па је одатле ишао у Свету Гору, и још више се тамошњим искуством освежио.

Писао је на Охридском језеру чувене Молитве на језеру, које су толико надахнуте, да је Отац Јустин, кад је изашла та књига, рекао: „Господе, омолитви ме молитвеношћу Светог Владике Николаја“. А он је онда сео и у смерности, саставио нови Акатист Христу Победитељу смрти и Васкрситељу. И написао: „Монах Николај посвећује јеромонаху Јустину“. У 4. Икосу тога Акатиста, величанствено је описао, у виду песме, Христову победу над смрћу. „Господе, каже, Ти си био Исполин. Кад је точак смрти кренуо да згази људе, да их сатре, Ти си га дочекао па си у моменту поклекао. Мислили су да си побеђен, а Ти си у ствари поклекао да ту боље подухватиш, дигнеш га и размождиш, разбијеш“. Тако је Николај био песник, и певао је песме, и остао је велики песник. А ову Службу Светом Владики Николају, коју му служимо, спевао је отац Атанасије Симонопетритски, њему и Оцу Јустину. Један врло даровит и познат монах, песник, химнограф, он зна и српски језик и пријатељ је наш. А ову Службу Светом Владики Николају штампао је покојни Владика Милутин, заједно са Службом Ави Јустину.

Николај је, дакле, био вођа свога народа. Док није било њега, било је групашења, постојале су разне групације међу богомољцима. Неки су чак отишли у спиритисте. Међутим, Николај је то зауставио и каналисао Православним путем. Зато се говори у Тропару његовом: „Человођо богомољне војске Христове.“ Његова црква у Лелићу данас је манастир. Тамо су пренете његове мошти из Америке, благодарећи његовом синовцу Тиосаву. Јер само је он по родбинској вези могао да добије његове Свете Мошти из Америке.

Један велики део моштију, десна рука, пренета је у Жичу, пошто је он био Епископ жички. Ми смо га пред прослављење за Светог преносили из Лелића у Жичу, и тамо смо окупили Епископе, и теологе, и одржали тродневни симпосион о његовом делу и одатле предложили – био сам тада администратор болесном владици жичком Стефану – да се Свети Николај уврсти у календар. И да се обрадујете, али да се и насмејете – Патријарх Павле је одмах устао, прогласио: Он је од сада Свети у нашој Цркви. Следеће Недеље била је свечана Литургија у Марковој цркви – Црква Светосавска није била тада готова. Ја сам одмах пришао Патријарху Павлу с Тропаром и Кондаком и певали смо га, и онда смо наставили Сабор. То је било благодарећи и томе што је владика Павле познао Владику Николаја и његово свето дело у народу.

Отада га наш народ слави, саборно сви по Црквама, а од недавно народ слави и Светога Павла, Патријарха Српског. Већ постоје и његове Иконе, и већ бивају чуда на његовом гробу у Раковици. Долазе православни са Кипра авионом у Београд, па узимају аутобусе, те иду да се поклоне Павлу у Раковицу. Сам он је хтео да се сахрани покрај првог патријарха – Патријарха Димитрија, и тако га народ осећа као свога Светитеља. Тако смо моћнији – имамо Светог Николаја и Светог Јустина. То је трећи Свети Николај у историји Цркве: Николај Мирликијски – Свети Николај Чудотворац, 6. децембра, па онда Николај Касаткин, Епископ руски, који је покрстио у Јапану неколико милиона, те има сада Јапанска Аутономна Црква са Митрополитом и три Епископа. И она траје и до данашњих дана.

А Николај је проглашен био од комуниста за државног непријатеља број 1. Зато се није вратио у земљу, јер би им пао у руке и они би га ликвидирали, него је остао у иностранству. Његов негдашњи ученик, потоњи Епископ Дионисије у Америци, написао је гарантно писмо, јер несрећни Енглези нису хтели да га приме, иако је он знао енглески. Па је у Америци живео и тамо се упокојио.

Велики Свети Николај Жички и Охридски. Жичу је обнављао. Кад су 1941. г. четници и група партизана заузели Краљево и повукли се према Жичи, онда су Немци бомбардовали Жичу, а Николај је био притворен од Немаца у Манастиру Љубостињи. Затражио је да га пусте да иде у Краљево да протестује.

Он је као битољски Владика обновио гробље немачких војника, који су тамо изгинули на Солунском фронту против нас. Рекао је: „Мртав непријатељ више није непријатељ.“ И то је чула немачка власт и послала му гвоздени крст, у знак захвалности. Онда су његови ученици нашли тај гвоздени крст и са тим крстом дошли у немачку команду у Краљеву, где су добили дозволу за Николајев долазак. Он је ишао пешке, намерно из Жиче, у Немачку команду рекавши: „Ми смо робови, а робови иду пешице.“

У немачкој команди издејствовао је обећање да Жича више неће бити бомбардована. Притвореник у Љубостињи, заједно са Патријархом Гаврилом пребачен је у немачки окупациони простор код Панчева, у Манастир Војловицу, и одатле септембра 1944. одведен у логор Дахау.

Има једна дивна Рускиња, која је студирала са својим будућим супругом Николајем Зерновим, руским теологом, такође емигрантом, и она је посетила и видела Николаја у Дахауу, после ослобођења логора. Дошла је у Дахау из Енглеске, и сведочила о сусрету: „Видела сам очи које су Бога гледале!“ Наиме, она открива да је Николај, седећи у логору и видећи страшно страдање народа, и све муке, говорио: „Господе, узми ми душу, да не гледам више муке овога мога народа.“ И Господ га узме, али само душом, и обрете се он у Царству Небеском. Па каже: „Господе, ипак ме врати доле, да будем, да састрадавам са својим народом.“ И тако се вратила душа у тело. Ослобођен је из Дахауа доласком америчко-енглеских снага, маја месеца 1945. и није се враћао, јер су овамо, у Србији, комунисти конфисковали његов епископски Двор у Краљеву, претворили га у „музеј револуције“ и тамо истакли његову слику великог формата са натписом: „Народни непријатељ број 1“.

 

Говорио је један ваљевски свештеник који је добро познавао Владику Николаја, комунистима: „Што се ви бојите једног Николаја? – Зато што је то једини непријатељ коме ми нисмо дорасли“. Е, стварно, он је до данас величина. Иза њега је његов ученик Отац Јустин. Да имамо њихове молитве!

Срећна слава свима Светим Николајима! Славимо у овом манастиру! Данас славе све Николе и све Николине.

Светитељу Николаје, са Светим Николајима, Мирликијским и Јапанским, и са свима Светима, Апостолима, Проповедницима, Јеванђелистима и сведоцима Божијим, моли Бога за нас и за род Српски, напаћени и страдални народ, који се ипак одржао благодарећи твом јеванђелском раду! Хвала Господу Твоме и нашем с Тобом!

Христос Васкрсе!

Епископ Атанасије (Јевтић)

Беседа изговорена 03. маја 2020. у Манастиру Тврдош

Извор: Жички благовесник, октобар-децембар, 2020