Свети Симеон Дајбабски је живео веома строгим подвижничким животом. Истицао је важност подвига, али увек као усмереног ка циљу који је у Светом Причешћу. Био је далеко од логике да се олако причешћујемо због “ваља се“, али и од логике одустајања од Светог Причешћа због лажне скромности изражене кроз истицање сопствене недостојности. Подстичући верне на подвиг, указивао је на здраву логику о којој упечатљиво говоре његови богословско-поетски искази које наводимо у наставку.
јереј А. Јевтић
“Причешће Свето клица је здравља,
Светињом душу оно обнавља.
Приступит’ чешће, живот се тече,
Живота што је скупље и прече?
Зар онда, кад га дуго не примаш,
Гријеха мање у себи имаш?
И онда мислиш, достојан да си
Небесног дара, да те он спаси?
Анђео да си, и то је мало,
Да би се све то поправит’дало!“
(Извод из: Архимандрит Симеон (Поповић), Отац и син, Сабрана дела, Манастир Дајбабе 2007.г.)
Архимандрит Симеон (Поповић) је рођен 1854. године на Цетињу. Оставши рано без родитеља, отишао је код свог деде Лазе Поповића, пароха на Цетињу. Ту стиче образовање, које наставља завршавајући Кијевску Семинарију и Духовну академију. Слушао је предавања на Сорбони и у Женеви. Замонашио се у Кијево-печерској лаври. Вратио се у Црну Гору и постао предавач у монашкој школи при манастиру Острог. После чудесног виђења дечака Петка Ивезића, почиње да гради манастир на обронцима Дајбабске горе. Народ га је сматрао великим духовником. Велике похвале о њему, између осталих, изрекли су и Свети Николај Жички, Свети Јустин Ћелијски, као и руска монахиња Марија (Дохторова). Сачувана су и објављена његова изванредна Сабрана дела. Упокојио се 01. априла 1941. године. Светитељем је проглашен 2010.године, а његов свештени спомен је 01. априла. Мошти му се налазе у манастиру Дајбабе крај Подгорице.