10 година обнове манастира Рујан

1779991_603506256421940_3150462723321123850_nСтари манастир Рујан, посвећен Светом великомученику Георгију, подигнут је највероватније током 15. или на самом почетку 16. века. О самом подизању овога манастира нема поузданијих извора на основу којих би се могле темељити тврдње о његовој градњи, ктитору и току изградње. На основу писаних извора зна се да је манастир Рујан, 1529. године, поседовао прву штампарију у Србији, коју је набавио и у њој радио монах Теодосије. Сматра се да је он био и игуман овога манастира у коме је, са својом братијом, приредио и штампао прву, у Србији, књигу ћирилском азбуком са српскословенском рецензијом. То се, сматра се, догодило 1537. године, а књига се звала Рујанско Четворојеванђеље. Једини потпуни примерак Рујанског Четворојеванђеља, у коме се налази једино поуздано сведочанство о овој књизи и манастирској штампарији, чува се у Националној библиотеци у Прагу, у Шафариковој збирци, и има 300 листова. Други окрњени примерак од 296 листова чува се у Руској Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Примерак Народне библиотеке у Београду уништен је у бомбардовању Београда 1941. године, а један одломак од 92 листа чува се у Српској Академији наука и уметности. У колофону Рујанског Четворојеванђеља, који је написао монах Теодосије, на савременом преводу стоји:

По вољи Оца, по заповести Сина и наклоности Светог Духа, и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и пречисте Владичице Мајке Његове и наше, Богородице, написана је ова божанска књига године 7045. у манастиру који се зове Рујански, под поткриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска, на селу које се Врутци, при храму Светога и славнога Великомученика и Победоносца Христова Георгија. Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богати грехом, у Христу слуга, монах Теодосије…“

У колофону Теодосије каже да је се штампање догодило 7045. године, мислећи при томе на византијско рачунање времена. Уколико се прерачуна на наше рачунање времена добија се година 1536/1537. јер византијска 7045. почиње 1. септембра 1536. године, а завршава се 31. августа 1537. године. Дакле књига је настала у периоду 1536-1537. године. Нажалост, век штампарије је био кратак јер су Турци манастир запалили, а штампарију уништили. Монаси су из Рујна пребегли у манастир Рачу.

По овоме се види да се стари манастир Рујан налазио у селу Врутцима близу Биоске недалеко од Ужица, у тадашњој рујанској кнежини. Све до 80-тих година 20. века из тзв. Ћириног воза према Кремнима су се, са десне стране, могли видети остаци некадашњег манастира Рујно. Тако је било све док на Ђетињи није подигнута брана и образовано вештачко језеро ради снабдевања Ужица и околине пијаћом водом. Тада је језеро потопило остатке овог манастира.

Током векова манастир је био заборављен све док на Жичку епархију, 2003. године, није дошао Блаженопочивши Епископ Хризостом (Столић) који је сазнавши за рушевине манастира Рујан, донео одлуку о његовој обнови. Његова жеља је била да се манастир обнови у непосредној близини старог манастира. Године 2003. на састанку ужичког свештенства, месних власти и имућних грађана, Епископ Хризостом је дао свој благослов за почетак обнове. У том тренутку још увек није било утврђено место и локација за подизање новог манастира. Становници Врутака су, чувши за обнову порушеног манастира, сами понудили своје њиве и плацеве за локацију новог манастира као дар за напредак и здравље својих породица а 24. августа 2004. године Блаженопочивши Епископ Хризостом је коначно утврдио изглед и план манастира и порте од 65 ари. Темељи цркве манастира освећени су на Свету Петку 2004. године.

Десет година касније, манастир Рујан је прелеп манастир са црквом у стилу ранохришћанске базилике и звонаре у облику светогорских пиргова или оних на Охридском језеру. Поред звонаре постављен је и споменик посвећен монаху Теодосију. Радови на конаку су у завршној фази мада је остало још доста посла око уређења његове унутрашњости. Нарочита заслуга за обнову овог манастира припада старешини цркве Светог Георгија у Ужицу, протојереју-ставрофору Зорану Јанковићу који је задужен за његову обнову. Велика промисао Божија је да се и данашњи игуман манастира такође зове Теодосије као и онај у 16. веку. Манастир је духовно жив и велики број верника долази сваке недеље и празника на богослужења у манастир, који покушава да обнови сјај старе светиње.

ипођакон Немања Спаловић, историчар