На дан Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене, у раним јутарњим часовима уснула је у Господу монахиња Злата у манастиру Никољу овчарском.
Како је у говору на опелу нагласио протојереј-ставрофор Љубинко Костић, корени њеног хришћанског васпитања потичу из дома њених благочестивих родитеља Стевана и Драгине Костић из села Биоска у ужичком крају. Како је сама Злата говорила, понела је две важне истине из родитељског дома, а које гласе: “Без Бога ни преко прага“ и „нема слађе вечере од поштено стечене“. То је и порука Јеванђеља.
Лепосава (њено мирско име), била је једна од деветоро рођене деце! Жедна духовног живота и јеванђелског учења, одлази 1952. године у манастир старо Јовање у Овчару, где је већ била њена старија сестра монахиња Серафима, а касније и њихова најмлађа сестра Миропија, данас у сестринству манастира Жиче. Монашки постриг је Лепосава примила у манастиру Никољу 1954. године, поневши име Св. великомученице Злате Мегленске. Ту остаје до краја земног живота. Касније у манастир долази и њихова мајка, која се монаши под именом Агапија.
Монахиња Злата је као Христова невеста и златна голубица, верно служила Господу, Кога је свим срцем и душом љубила , устрајавајући радосно у монашком подвигу, уз славопој Богу и Светом оцу Николају, у послушности својим игуманијама и сестрама. Бог јој је подарио мушку снагу и храброст да поверене послове на манастирској економији обавља на славу Божију и добро монашке обитељи у времену после Другог светског рата, када су се наши манастири у тешкоћама обнављали и духовно и материјално. Радила је Злата неуморно са воловским и коњским запрегама и на крају са теретним возилом, камионом. Манастири су се међусобно помагали! Са чврстом вером је увек говорила: “Помоћиће Господ и наш домаћин Свети отац Николај.“
Као Божији дар, са својим богатим монашким опитом, Злата је поседовала духовну ведрину и необичну умну разборитост, којом је умела да у свакој прилици, и у радости и у искушењима, свима потребитима пружи утеху, савет, поуку и да буде молитвена узданица.
Болест, која је савладала њене истрошене телесне снаге, примила је као Божији дар. Игуманија, мати Јелисавета са сестрама, у годинама њене болести и немоћи, са великом љубављу, усрдно су је неговале и пазиле, знајући да када потребитима чине, то самоме Господу чине. И данас је са молитвом и сузом испраћају, и са надом у поновни сусрет у вечности.
У немогућности да тога дана дође у манастир Никоље, Његово Високопреосвештенство Митрополит Арсеније, упутио је молитвени поздрав и благослов игуманији Јелисавети и сестрама, са молитвом за покој душе монахиње Злате.
Свету заупокојену службу у манастирском храму су 04. јуна служили протoјереј-ставрофор Радосав Милинковић из Чачка и јереј Милан Костић из Матарушке Бање. Монашко опело су служили седмнаесторица јеромонаха, и мирских свештеника са јерођаконом, уз присуство монаштва манстира Преображења, Благовештења, Ваведења, Свете Тројице, Сретења, Јовања, Ковиља, Жиче, Згодачице, Раче и Рујна, свештенства Епархије жичке из града Чачка, и Ужица, бројне родбине и помагача и поштовалаца манастира
Никоља и монахиње Злате. Она је често говорила, дивећи се монашком опелу: “Ради монашког опела, вреди живети и умрети!“
Сахрањена је Злата на монашком гробљу поред својих игуманија Ефросиније и Евпраксије, мајке Агапије, сестре Серафиме и свих осталих сестара, са којима је делила радости и напоре монашког подвига. Ту ће телом чекати Други долазак Христов и васкрсење из мртвих. Мир и радост Царства небеског монахињи Злати!
Христос васкрсе!
протојереј-ставрофор Љубинко костић
