„Дођите на нови род Винограда,
на побожно весеље,
посебан је дан Васкрсења;
уђимо у заједницу Царства Христова,
појући му као Богу у векове!“
(Пасхални канон, прва строфа осме песме)
Преподобни Јован Дамаскин, богонадахнути црквени песник, међу чијим химнографским делима посебно место заузима Пасхални канон, позива нас на пасхално весеље, позива нас са усхићењем на весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготовљава јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Богоносни отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај Који сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.” Суштина нашег побожног васкршњег весеља је Сâм Васкрсли Исус Христос Који Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Крви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје…”, а затим: „Пијте, ово је Крв моја Новога Завета…” Господ тако Нови Завет установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића.
Сваке године са радошћу и у посебној атмосфери дочекујемо рађање пролећа и у њему најсветлије јутро у току године, васкршње јутро у коме светлост Христове победе над грехом и смрћу сија свеколикој васељени, свима временима, али и живима и мртвима. У њему празнујемо умртвљење страсти, разорење ада, почетак другог живота – вечног живота. Прослављамо Христа Бога нашега и наше спасење. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ свега: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша.“ (1. Кор. 15, 14). Будући да ове године прослављамо 1700. годишњицу одржавања Првог васељенског сабора, 325. године у Никеји, не заборавимо да је Црква, управо, на Првом васељенском сабору донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса. Новозаветна Пасха се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Напуштајући 14. нисан, датум јудејске Пасхе, Црква је, у суштини, преместила тежиште празника, наглашавајући на тај начин Христово Васкрсење, а не смрт. Васкрс је покретан празник који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта/04. априла до 25. априла/08. маја. У празнику Васкрсења се открива ко смо ми хришћани и шта у суштини јесте наша Црква. У поретку, тематици и радости васкрсног богослужења наслућујемо дубину небеске радости, спознајемо истинско биће Цркве и нас хришћана.
Пасхално јутрење и Литургија, најсвечанија су и најсадржајнија богослужења у току једне богослужбене године. Храм је украшен мирисним цвећем и испуњен светлошћу свећа, он се у току богослужења више пута кади миомирисом тамјана у знак изобиља благодати коју смо добили кроз Васкрсење Христово. Васкршње јутрење почиње у тишини, после уношења плаштанице у олтар, настојатељ (архијереј или презвитер) излази кроз царске двери држећи у руци свећу и позива народ речима: „Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих!ˮ Народ прилази и прима светлост, а појци торжествено поју наведени стих. Када је реч о овом чину примања светлости, потребно је нагласити да ова светлост представља исту ону благодатну светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим, и свако од нас примивши светлост, прима истинску и незалазну светлост од Васкрслога Господа. У наставку се уприличава свечана литија, односно, опход око храма, који је праћен појањем стихире: „Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимоˮ. У току ове литије настојатељ носи крст, други свештеник Јеванђеље, трећи свештеник икону Васкрсења, а ђакон кадионицу, док чтечеви носе рипиде или свеће. Овај свечани празнични ход и појање прати радосно звоњење свих храмовних звона. У овом входу поистовећујемо се са женама Мироносицама које су у праскозорје недељног дана хитале да помажу Спаситељево тело, јер оно није било помазано у петак приликом погреба. Поједини богослужбени устави не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање пред затвореним храмовним вратима одакле предстојатељ почиње пасхално јутрење. Настојатељ се зауставља испред затворених храмовних врата, чита одељак из Марковог Јеванђеља о Васкрсењу Христовом, а после тога, свечано изговара почетни возглас јутрења и појањем тропара Пасхе благовести радост Васкрсења, речима: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима који су у гробовима живот дароваˮ. Литијским опходом и слушањем речи Божје испред затворених храмовних врата, символизујемо жене Мироносице које су с великом радошћу примиле и благовестиле вест о Христовом Васкрсењу. Отварање храмовних врата прасликује камен који је одваљен од гроба Господњег. У величанствености васкршњег јутра, уз пламен свећа и у блиставој радости пасхалног богослужења, све се претвара у песму Господу.
Овде ћемо застати и своју пажњу посветити улози светлости у пасхалном и богослужењу уопште. Са небоземном радошћу певамо пред почетак Пасхалног јутрења: „Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих!ˮ Употреба светлости у богослужењу је од великог значаја, и оно је увек било саставни део готово свих, како старозаветних, тако и новозаветних богослужења. Заповест да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију. У старозаветној Мојсијевој скинији светиљке су биле неопходни део свештенослужења, а палиле су се увече. Поред свакодневне јутарње жртве, првосвештеник је у Јерусалимском храму, тихо и са страхопоштовањем вршио припрему светиљки за вечерње паљење, а увече би их после вечерње жртве палио да горе целу ноћ. Према бројним сведочанствима ове светиљке су биле символ Божјег руководства. Стога, цар Давид из свога срца вапије ка Господу: „Ти си Господе, светлост мојаˮ, или на другом месту: „Реч је Твоја жижак нози мојојˮ. Употребу светиљки налазимо и у време Светих славних и свехвалних апостола, приликом њихових ноћних сабрања ради проповеди речи Божје, ради узношења усрдне молитве, као и ради ломљења хлеба, о чему важно сведочанство налазимо у књизи Дела апостолских: „И бејаху многе свеће горе у соби где смо се сабралиˮ (Дела 20, 8).
Богослужбену употребу светлости налазимо и у периоду гоњења. Познато нам је да су се први хришћани на молитвена сабрања сабирали ноћу у катакомбама где богослужење није било могуће без употребе светиљки, а на овај вид практиковања приморала их је ситуација гоњења. Не смемо изгубити из вида да је употреба светлости и у овом периоду била двојака, она је увек имала, а и данас има, практични и символични (духовни) значај. Светиљке (кандила и свеће) у цркви увек имају духовно-символични смисао. Овај символизам светлости се потврђује и саставом свећа и кандила која горе. Припадници царског свештенства су у првим временима као принос доносили у храм восак и уље, као вид молитвене жртве. Свети Симеон Солунски (†1429) поучава: „Чисти восак означава чистоту и неисквареност људи који га приносе. Он се приноси као знак нашег кајања у упорности и спремности на послушност Богу слично мекоћи и савитљивости воска. Као што восак који су пчеле направиле после сакупљања нектара са цвећа и дрвећа символички означава принос Богу од васцеле творевине, тако и горење воштане свеће, као претварање воска у огањ, означава обожење, претварање овоземаљаског човека у нову твар дејством огња и топлине божанске љубави и благодатиˮ.
Васкрснувши из мртвих, Господ Христос је чудесно пројавио и показао своју божанску светлост, којом је кроз Васкрсење испунио свеколику људску природу и целокупну творевину. Спаситељ том светлошћу све просветљује, јер бити испуњен божанском светлошћу, истовремено значи бити просветљен. У једној стихири коју појемо на богослужењу пасхалне седмице, надахнути црквени песник благовести о тој светлости: „Данас се све испуни светлошћу, небо и земља и преисподња; стога сва твар треба да празнује Христово Васкрсење којим се учврстиˮ. У истом духу, у седмој песми Пасхалног канона стоји: „Вечна светлост из гроба заблистаˮ. У овај велики и тајанствени Дан сва твар је окупана светлошћу вечности и са неизрецивом радошћу пева победну песму Господу који је прогнао таму греха и обасјао нас незалазним зрацима живота. „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) – тако је суштину божанског откровења и нашег хришћанског сведочења сажео љубљени ученик Господњи, који је за време Тајне Вечере наслонио главу на Господња прса и упио сву снагу, лепоту и тајну Његовог животворног богочовечанског бића. Светлост Васкрсења није зрак једног историјског догађаја из давне прошлости, већ је то неугасиви пламен благодати и љубави Божје. Нашим погружавањем у ту љубав светлости и топлине, сваки дан нашег живота постаје наше васкрсавање са Христом и сваки тренутак бива преображен у благодатни огањ љубави Васкрслог Христа који је „Васкрсење и Животˮ (Јн 11, 25).
Катихета Бранислав Илић,
уредник портала „Кинонијаˮ
Извор: Жички благовесник (април-јун 2025)