Category: Веронаука

Вероучитељи црногорског и пожешко-ариљског намесништва сабрали су се у Пожеги, у уторак, 11. новембра, у предвечерњим часовима ради упознавања са новоименованим координатором, ђаконом Новицом Благојевићем, који им је пренео благослов Његовог Преосвештенства г. Јустина и упутио их у нов систем катихетског служења Цркви. Најпре су истакнути статистички подаци о проценту ученика који похађају часове верске наставе на нивоу епархије жичке и изражена је тежња за унапређењем квалитета рада како би се тај проценат повећао. Вероучитељима је предочено да би требало више да се труде и усавршавају како би њихов рад за Цркву Христову био плодоноснији. Препоручено је укључивање свих вероучитеља у рад сајта епархије жичке, где би у одељку посвећеном веронауци могли да размењују искуства и обавештавају јавност о сопственим, а особито заједничким наставним и ваннаставним активностима. Катихете су обавезане да у одређеном року доставе Одбору за школску катихезацију епархије жичке податке о стању верске наставе у њиховим школама и досадашњим резултатима, као и о степену сарадње са школским и црквеним властима. Било је доста речи и о важности стручне спреме, и поред позитивних примера ванредне активности појединаца и доприноса црквеном животу. Кроз веома садржајну и плодну, готово трочасовну дискусију координатор се упознао са многим појединостима на терену, одговорио на бројна питања и прихватио у разматрање предложене му иновативне сугестије које свакако доприносе литургизацији деце, што је примарни циљ верске наставе. Сви су се сагласили да препоручени нов начин рада отвара доста могућности за напредовање и усавршавање и да уноси нову енегрију неопходну за постизање плоднијих резултата не само сведених на индивидуалне ентузијастичке примере, већ првенствено на заједнички допринос Цркви кроз Литургију као епицентру хришћанског живота.  

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, 4. новембра 2014. године, у сали парохијског дома Саборног храма у Чачку уприличен је округли сто под називом „Веронаука, 13 година после (поуке из прошлости, садашње стање, поглед у будућност)“. Округли сто је организован иницијативом старешине храма, протојереја Ивана Пауновића. Округлом столу су присуствовали директори основних и средњих школа архијерејског намесништва трнавског. Учесници су били епархијски координатор, ђакон Новица Благојевић, намеснички координатор, јереј Слободан Јаковљевић, директор Гимназије у Чачку, професор Иван Ружичић и вероучитељЂорђе Матијевић. Након обраћања јереја Слободана Јаковљевића, који је изнео стање о веронауци и вероучитељима у Чачку, присутним гостима се обратио ђакон Новица Благојевић који је пренео ставове Епархије који се тичу побољшања веронауке на територији светосавске богочуване Епархије жичке. Дискусију су отворили директор Гимназије и верочитељ који су износили своја искуства о веронауци у просвети. Присутни директори су узели учешћа коментаришући досадашња достигнућа верске наставе у својим школама. Постигнут је консензус мишљења који се односи на побољшање статуса верске наставе у школама. Црквена општина у Чачку учинила је смео корак у правцу побољшања верске наставе.са чиме су се сложили сви директори школа. Округли сто је протекао у пријатној атмосфери која је оплемењена дијалогом и међуразумевањем представника Епархије и директора школа. С вером у Господа полажемо наде да ће сличне трибине, округли столови, утицати на бољитак верске наставе.

Будући да је професор верске наставе Машинско-саобраћајне и Уметничке школе у Чачку др Александар Стојановић за време својих магистарских и докторских студија у Солуну био дугогодишњи стипендиста, сарадник и преводилац Манастира Хиландара, група професора ове школе је изразила жељу и велико интересовање да им њихов колега вероучитељ покаже нашу највећу светињу. Милошћу Божијом и молитвама Пресвете Богородице, заштитнице Свете Горе, једанаесточлана група поклоника ове школе је отишла на поклоњење у Манастир Хиландар 20. октобра и боравила у нашој светогорској Царској Лаври од 21-24. октобра 2014. године. Вероучитељ им је детаљно показао знаменитости овог Манастира и његове околине. Један од професора је записао у књизи утисака манастирског конака ове речи: „Услиши нас Господ те дођосмо, неки по први пут, из чачанске Машинско-саобраћајне и уметничке школе. Слава Теби Господе! Пресвета Владичица Дјева Марија нек᾿ пази и чува ове наше светиње и братију! Сви су чиста срца и душе. Хвала им! 22. 10. 2014. године“. После неколико дана проведених у Манастиру Хиландару, сви професори су се вратили својим обавезама, али озарених лица, духовно испуњени и више него задовољни, видевши део богатства наше пребогате црквене и културне баштине на Светој Гори.  др Александар Стојановић

Ученици Основне школе „Вук Караџић“, Краљево (Рибница-Берановац), од петог до осмог разреда, предвођени својим наставницима верске наставе, Иваном Аврамовићем и Марком Јоргићем, учестовали су у Светој Литургији, поводом празника Светог апостола Кодрата (Оданије Воздвижења) 04. октобра 2014. г. у цркви Светог Василија Острошког у Кованлуку код Краљева. Литургију је служио надлежни парох, свештеник Иван Радовановић, који је заблагодарио наставницима верске наставе који су своје ученике довели на службу Божију. Ученици су се причестили у великом броју. Дружење је настављено и након Свете Литургије, где су добри домаћини свештеници Иван Радовановић и Марко Петровић, приредили послужење за ученике и верни народ. Основна школа „Вук Караџић“, броји 1100 ђака што је чини једном од најбројнијих основних школа у краљевачком региону. Такође, она се може похвалити и чињеницом да од тих 1100 ђака, 888 ученика се изјаснило за верску наставу. Поменуту школу похађају деца из Рибнице, као и три издвојена одељења, на Берановцу, у Каменици и Змајевцу. Школа је освештана 2006. године а касније су освештана издвојена одељења као и новоподигнута спортска сала. У свакој просторији ове школе се налази освештана икона светог Саве равноапостолног. Основна школа „Вук Караџић“, ове године на светог великомученика Димитрија, слави јубилеј 85.година постојања. вероучитељ Иван Аврамовић  

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, 14. октобра 2014. године, са почетком у 19 часова, у сали Црквено-парохијског дома у Ивањици одржан је састанак вероучитеља моравичког и драгачевског намесништва. На састанку су присуствовали и намесници поменутих намесништава, протојереј Синиша Раденковић и протојереј Милун Ивановић. Након поздрава и жеље Епископа за успешним почетком школске године а који је присутнима пренео координатор верске наставе, приступило се састанку који је био радног карактера. Тема састанка је била упознавање вероучитеља са планом и начином рада координатора и будућег новообразованог Одбора за школску катихизацију Епархије жичке. Такође, вероучитељи су упознати и са новинама које се тичу организације верске наставе у нашој епархији. У даљем току састанка је анализирано стање верске наставе у поменутим намесништвима, где је разговор на ту тему био отворен и садржајан. Сви присутни су се сагласили да се мора уложити још већи труд и напор у раду и међусобној сарадњи, како би  подигли квалитет верске наставе и дали одговоре на проблеме са којима се сусрећемо у реализацији верске наставе. Користим ову прилику да поштоване вероучитеље и посетиоце овога сајта обавестим да су састанци исте садржине одржани и у следећим местима: Чачак (трнавско и љубићко намесништво, 8. септембар), Краљево ( жичко, гружанско, 26. септ.), Ужице ( ужичко, рачанско, 4. окт.), Горњи Милановац (таковско, качерско, 9. окт.) а да смо били у могућности да вас обавештавамо тек по изради новога сајта. Координатор весрке наставе Епархије жичке,                  ђакон Новица Благојевић

Над широким пољем крвави сутон. У даљини одјекују удари топова. Свиће… „Земљо, земљице, Србијо“. Уморни уздаси војника размакнуше ранезоре тешким хуком. Као да кажу: „Рат је…“ „Ој Церу, ој Колубаро!“ Године измичу, а ви сјајите као звезде на небу. Ваш сјај, то је сјај народа српског. Беше то страшно време. Они нам уништише куће, порушише цркве, поклаше стоку и убијаше децу. Реке прокрвавише и горе заплакаше. Ноћи испуњене немиром и кукањем мајки за убијеним синовима. Или ћемо се бранити и гинути за отаџбину или ће ова земља постати пустош и гробница пуста! И подиже се народ српски, да брани земљу, веру и част. Од деце српске постадоше официри, пуковници, војводе, генерали, каплари. Млада душа, поста штит своје отаџбине. Сви на својим положајима, широм земље своје, будно мотрише и чекаше час када ће битка почети. Онда наста мук. Све стаде и утихну. Надви се тама над пољем. Пуче прва пушка, поскочисмо. Међ’ војницима се чуло: „Браћо, време је!“, „Почело је!“, „Удрите браћо за отаџбину, за част, за крст!“. Као кад бујица низ стрму планину удари и пробије све пред собом, сударише се две војске. Јак и злослутан мирис барута ширио се и дизао ка небу. Од силине удара тло се заталаса. Први редови попустише. Војници из њих падоше под ноге разјарене гомиле. „Чујеш ли ме Колубаро?“ Река, ћути, тече мутна и крвава. Битку добијаш или губиш! Живојине Мишићу, славни српски војсковођо, Србија гледа у тебе. Да се твоје име памти, док живи Србија! Твој ум то је српска победа. Ти дани говоре да је српски народ добио битку, битку спаса. Рат је чудновата ствар, као вир, никад не знаш колико је дубок. Век прође. Нека никад Србин не заборави ко је, одакле потиче и ко су му преци. Србине, сећај се Цера, Колубаре, Сувобора… сећај се себе! Најлепша ми је милина слушати приче о чукундеди који је бранио своју отаџбину и све јој дао. Он је ту, сигуран сам, гледа и подсећа ме шта значи бити Човек. Човек који је преживео бол и страдање, човек који је на својим плећима носио рат. Тешка времена тек долазе. Треба бити Човек, опстати у њима и сачувати част. Први светски рат ће вечно сведочити да праведна жртва побеђује и највећа зла. Можда битка тек долази? Знате ли где припадате? Иван Бушић, ученик II раз.гимназије, СШ „1300 каплара“ у Љигу Друга награда на XII конкурсу за најбољи литерарни рад поводом Савиндана расписан од стране ЦО Љиг *Преузето из епархијског часописа Жички благовесник

Да, ово је тишина, коју већ дуго причам. Ове бескраје додирујем сама. Пева мук који одјекује нејасно. Свачије очи, сад, упрте у мене. Да ли ишчекују нешто? Не. Осуђују! То тако добро раде, јер слушају очима, а затворили душу. Прихватам полако ово стање. Али обузимају ме моменти када бес и буку не могу да задржим. Не, нећу овога пута мењати свет, ићи у ширину, бавити се илузијом, измишљати хармонију, причати нешто што други тако добро глуме. Извините, раде! Овога пута ћу молити, тиховаћу, дрхтати… Нећу плакати, црпећу снагу из тананих твојих мисли и речи, јер не желим да скренем са твог пута и залутам. Нећу да ме заведу пролазна искушења. Колико смо искрени у свему томе? Колико се дајемо? Јесмо ли добри? Да ли нам је душа широка као поглед и волимо ли срцем или прстима?! Ако кажем да те волим, моје Jа кроз топлину кестеновог ока, види светлост Твог милешевског портрета; осећам снагу твог трпљења и праштања и османлијском силнику, што је покушао у пепео да те претвори, и убогом сељаку којем си прозоре на кући отворио, а он у мраку наставио да седи! Јер, љубав према теби враћа спокој у моју душу, у мени прави и отвара ризницу мисли и речи, брани се од еха другачијих погледа, стишава буре и олује мојих година. Ако кажем да те волим, ја, Светитељу, у ово праскозорје моје младости, заиста уз мудрост и храброст, надам се правом путу без вечитих дилема и прихватам трпљење као једини пут до прочишћења. У мени се сударају ритам нереда и хармонија православља, трпим и осуду савременика и опет причам тишину Твог ЖИТИЈА. Слово славе Теби сплићем, Светитељу и чемуонда речи да Те волим… Милица Обрадовић, ученица II разр. Гимназије, СШ „1300 каплара“ у Љигу Прва награда на XII конкурсу за најбољи литерарни рад поводом Савиндана расписан од стране Црквене општине Љиг *Преузето из епархијског часописа Жички благовесник

Пре две недеље био сам на литургији. Свештенике сам гледао као обичне свештенике. Нас у стихарима сам сматрао као децу у стихарима. Људе као обичне људе. Нисам ништа разумео. Данас све то другачије схватам, јер сам то научио на веронауци. Сада свештенике гледам као светце. Нас децу у стихарима гледам као анђеле. А људе гледам као, не обичне већ побожне људе. Сутра ће бити још лепше јер ће се на земљи служити небесна литургија. Сутра ће доћи са неба: Бог, Светци, Анђели и људи из раја. Бог ће седети на престолу. Ми деца у стихарима помешаћемо се са правим Анђелима. Светци ће се помешати са свештеницима. Побожни људи са побожним људима из раја. Наша црква, наш брод почеће да плови бескрајним океаном. Ова пловидба и ова литургија се никада неће завршити. Огњен Грубач, 10 година Ушће (код Студенице), 2002. година *Овај текст није лектурисан, да се не би повредила крајња искреност и непосредност дечијег начина писања. **Преузето из епархијског часописа Жички благовесник

Вероучитељи Епархије жичке су и ову школску годину завршили традиционалним саборовањем у манастиру Студеници. Овогодишње, шесто, састајање било је обогаћено и једним акредитованим семинаром и предавањем професора Бошка Миливоновића са Учитељског факултета у Лепосавићу. Првог радног дана, у суботу 14. јуна, одржан је стручни семинар за вероучитеље: „Коришћење интернета у реализацији верске наставе“. Аутор овог семинара, господин Милош Јелић (вероучитељ из Смедеревске Паланке), током свог излагања упознао је учеснике са личним искуством у коришћењу Интернета и других савремених достигнућа у процесу извођења верске наставе. Предочио је закључке из свог истраживања о Интернету уопште, о његовом коришћењу у настави, и посебно у верској настави. Поред тога, вероучитељи су имали прилику да, уколико већ нису, отворе свој блог на друштвеној мрежи и детаљно се упознају са начином употребе блога ради што ефикаснијег извођења наставе и боље комуникације са децом. Закључак је да је Интернет пожељан и користан у остваривању циљева наставе, те да не сметнемо са ума да „наставника кога рачунар може заменити, треба заменити“. Другог дана, професор Бошко Миловановић одржао је предавање на тему: „Дидактичко-методичка организација часа“, током којег је врло надахнуто говорио о пожељним вештинама за организацију школског часа. Предавач је вешто и духовито представио колико занимљив час може да буде, а да притом не изгуби свој дидактички и методички смисао. Професор је упознао вероучитеље и са литературом која је пожељна за боље извођење часа, а његово излагање је оставило врло добар утисак на све присутне, будући да је дао доста корисних савета који би се успешно могли применити. Наравно, не смемо заборавити да је смисао наших окупљања у студеничком манастиру управо литургијско сабрање у којем смо сви учествовали и које нас је изнова уверило да је сав наш труд смислен само ако „сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо“. Уосталом, свако заједничко дело добија пуну важност и смисао само ако је запечаћено и литургијским учествовањем у Тајни Христовој. Ђакон Владимир Малешевић, Бајина Башта Извор: Жички благовесник

1. Пита вероучитељ ученика првог разреда: ,,Како смо научили да се крстимо, кажи нам у име кога се крстимо (осењујемо)? “ Ученик каже: ,,У име Оца и мајке…“. Вероучитељ се насмеје и сети се да је ученик на неки начин у праву јер коме Бог није Отац, ни Црква му није Мајка. И да не би ученика повредио исправи га тако што га усмери на догматску истину исказану у наведеној реченици. 2. Пита вероучитељ ученика првог разреда: ,,Коју крсну славу славиш?“. А ученик се замисли, одћута, па се сети и рече: ,,Ја славим Суботић Лазара!“. Вероучитељ се прво збунио, али се одмах и сетио да је реч о Лазаревој Суботи. 3. Покушава вероучитељ из петних жила да ученицима приближи величину Божијег стварања и велику Божију Љубав која се пројавила кроз Шестоднев. ,,На данашњем часу покушаћу да вам испричам како је Бог створио свет, како се потрудио да нам обезбеди толико тога лепог и потребног за живот, како је створио воду да пијемо, ваздух да дишемо, храну да једемо и тако много, много тога још“. Јавља се један ученик и ко из топа каже: ,,Знам, знам, гледао сам све то у цртаћу!“. И вероучитељ схвати да је много боље да им пусти цртани филм о томе и искористи савремена средства масовних медија. 4. Вероучитељ коментарише икону Силаска Светога Духа на Апостоле, објашњава пламене језике изнад глава ученика, желећи да схвати на који начин деца доживљавају икону и шта им је необично на њој. Јавља се један ученик и пита: ,,А зашто им на глави гори ватра и како не може да их изгори“!? Појашњење: ученици на узрасту од 6-9 године све схватају буквално и конкретно, па је потребно изнедрити сличан одговор. Деца само из свог искуства схватају свет око себе, људе и догађаје. 5. Ученици су видели како владику облаче друге особе на Литургији и пита збуњено вероучитеља: ,,Па зашто га облаче други, није он беба!“. Или други пример. Гледају ученици икону српских Светитеља које поименице набраја вероучитељ, јави се једно дете и каже: ,,А, јесте ли и виовде вероучитељу“? Деца на сваком месту и у свему идеализују свет око себе и виде у чистоти, тј. онако како би и ми требали да гледамо и како и сам Бог гледа на нас, као на Свете. (Светиње Светима) 6. Вероучитељ се труди да приближи истину да човек није настао од мајмуна и да човек личи на Бога, јер је градитељ и изумитељ, као што је Бог Творац и Стваралац. Ученике упућује на упоређивање разлика на основу дела, тј. да увиде да мајмун ништа није направио у људској историји или изградио као човек, већ само скаче са ,,гране награну“. Да би разуверио једног ученика који тврдо верује у сличност људи са мајмунима, вероучитељ покушава да му изађе у сусрет и ипак задовољи његово уверења да човек ,,личи“ на мајмуна, али у посебним приликама: ,,Децо, видели сте у золошком врту мајмуне, само се смеју, замајавају радознале посетиоце, праве глупости и засмејавају људе. И такво понашање се зове: мајмунисање! Сваки човек ,,личи“ на мајмуна, онда када се понаша неозбиљно, неодговорно и када од себе прави предмет исмејавања других. Али, сваки човек личи и на Бога када се понаша пристојно и лепо. Све то зависи од њега самога шта ће да изабере“. Појашњење: Веровање ученика нисмо одбацили, нисмо негирали његову мисао, већ смо је на неки начин преобразили и усмерили на прави пут, на коме човек својом слободом бира на кога и на шта ће да личи. Не треба у страху одбацити заблуде и прелести у којима се налази људска мисао, већ треба наћи начин за њено преображење и усмерење у библијском правцу. Увек има начин и постоји могућност. Ученику је за потпуније појашњење предложен пример телевизијског јунака ,,Тарзана“ који је одрастао са мајмунима, те се и понашао као и они. Ученик је отишао задовољан са часа добивши одговор на проблематичну Дарвинову теорију која у петом разреду ствара дилему коме веровати – биологији или веронауци! (Будите мудри као змије и безазлени као голубови). А онда да би ,,задали“ победоносни ,,ударац“ погрешном убеђењу замолимо ученика да устане и рашири руке и одговори на шта личи. И он и сви ученици схвате да личе на Крст, на Коме је Спаситељ раширио руке да би веровали у истину. Значи, нисмо строго одбацили његово мишљење (макар било и погрешно), него смо му понудили образац мишљења и оставили слободу да сам приђе истини која је на видику и за коју треба сам да прихвати избори се за њу. Наше је да ,,отварамо“ очи и позивамо на светлост, нудећи одговарајуће примере, приче, поређења. 7. Улази свештено лице у дечији вртић, па када га угледа дечак од 6 година, обрати му се: ,,Ево га свети певач“! Деца доживљавају свештена лица кроз радњу коју најчешће врше, што је у овом случају појање. Или чује дете од 4 године на Литургији како сви узвикују ,,Аксиос“ и прослави Бога на свој начин говорећи: Акција! (Заиста по добивању чина креће се у праву духовну акцију). 8. Пита мајка ћерку зашто није насликала ореол око главе Светоме Сави, а девојчица каже: ,,Па, Свети Сава није девојчица, шта ће му шешир“! (Девојчица резонује из свог искуства, поготово јер воли да носи шешире). 9. Пита вероучитељ ученика са села: ,,Какав је празник Сретење?“ Јавља се ученик и каже: ,,Много опасан празник, јер је мој ујка на тај дан избио око ексером!“. (Дете памти путем догађаја и искустава, стога је веома важно наћи начин како обележити и осмислити тренутке када децу водимо у Цркву, јер то памте целога живота, а преко тога граде однос према празнику, Цркви, Богу..). 10. Покушава вероучитељ да покаже ученицима како се узима благослов од свештеника и то практично покаже пред ученицима и каже: ,,Ето, децо, јесте ли видели како сам узео благослов од свештеника?“. А један мудар ученик одговори свештенику и верочитељу: ,,Е, сад га више нема“. Прилази други ученик свештенику и пита свештеника збуњено: ,,А у којој руци вам је благослов?“. 11. Вероучитељ објашњава ученицима како треба да се поздрављамо на одређени празник, речима: ,,Срећан празник, на здравље и на спасење!“ и сл. Ученик