Category: СПЦ

У уторак, 28. маја, када наша Црква прославља Преподобног Пахомија Великог и Светог Ахилија епископа лариског, свештенство Архијерејског намесништва црногорског сабрало се у Храму Сабора српских светитеља у Годечеву, приступивши Светој Тајни Исповести и Причешћа. Исповедник је био протосинђел Герман (Авакумовић) из Манастира Раче. Након Свете Тајне Исповести служена је Света Литургија којом је началствовао намесник црногорски протонамесник Жељко Пантелић уз саслуживање протојереја Мирослава Јанковића, јереја Благоја Гавриловића и ђакона Ненада Петровића. За певницом су појали протојереј – ставрофор Радосав Гајић, протојереј Саша Станишић и јереј Павле Спасојевић. Светим Тајнама је приступио и умировљени парох косјерички протојереј – ставрофор Слободан Марковић. Домаћин сабрања, отац Мирослав Јанковић припремио је трпезу љубави на којој су се свештеници окрепили и разговарали о плановима за даљи рад и о животу својих парохија. Ђакон Ненад Петровић

У недељу Раслабљеног 26. маја 2024. године, када Света Црква прославља Свету мученицу Гликерију, Предстојатељ жичког трона Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, а саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма.  У својој беседи, жички Архијереј Г. Јустин подсетио је све присутне на догађај чудесног исцељења раслабљенога у Бањи Витезди, осврнувши се на тему болести и њено разумевање у православном богословљу.  Радост Свете Литургије увеличало је рукоположење Марка Милошевића из Чачка у чин ђакона, а наша Црква је добила новог трудбеника на њиви Господњој. У наставку Свете Литургије уследило је причешћивање верника Светим Телом и Крвљу Господа Исуса Христа.                                       Апсолвент теологије Јован Тошић

У петак 24. маја 2024. године, када Света Црква прославља Свету равноапостолну браћу Кирила и Методија, Предстојатељ жичког трона Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву, а саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић) и братство храма, док је певницу предводио протопсалт Иван Трајковић. Пред сабраним народом наш Архијереј је у богонадахнутој беседи истакао непроцењив значај Свете браће за све словенске народе. Они су учинили истине наше вере разумљивим и доступним за словенски род, те зато ми данас можемо лако да схватимо и усвојимо Христову науку. Беседу можете послушати ОВДЕ. Радост Свете Литургије увеличало је рукоположење вероучитеља Ђорђа Чоловића из Чачка у чин ђакона. Уследило је причешћивање Светим Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа. Вероучитељ Филип Зеленовић

Дана 23. маја 2024. године, по благослову Предстојатеља жичког трона Господина др Јустина, отворен је пријемно-изложбени салон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку, у присуству господина Николе Селаковића, министра за културу у Влади Републике Србије, господина Милуна Тодоровића, градоначелника града Чачка, представника јавних установа града Чачка и многобројног верног народа. Изложбу је отворио испред Владе Републике Србије, господин Никола Селаковић, министар за културу. Отварање је отпочело појањем васкршњег тропара у извођењу Вазнесењског хора. Након тога, присутнима се обратио господин др Вук Даутовић, научни сарадник на одељењу за Историју уметности, Филозофског факултета Универзитета у Београду, рекавши да је Чачак један од ретких градова који на овако заокружен начин може да своју прошлост прикаже, а битно је да она није само везана за Цркву, већ за све оно што је културна историја Чачка у протеклих 200 година која се пројављује кроз изложене предмете. Чачак је добио једно место које треба да буде место сусретања под благословом мајке Цркве. Затим се присутнима обратио протојереј др Слободан Јаковљевић, парох вазнесењски, поручивши да је стална поставка ризнице Храма Вазнесења Господњег у Чачку настала благословом Предстојатеља жичког трона Г. Г. Јустина, сарадњом храма Вазнесења Господњег и града Чачка у контексту манифестације „Чачанска родна“, која је представила Чачак као престоницу културе у периоду од 21. марта 2023. године до 21. марта 2024. године. Култура је реч која је била најчешће изговарана у Чачку у протеклој години. Реч култура потиче од латинске речи cultus што значи богопоштовање, богослужење, култ. Бог ствара човека као биће културе поверавајући му створену творевину. Стога није зачуђујуће што су Свети оци (Климент Александријски, Григорије Богослов) записали да је култура божанског порекла. Црква, ма како је некада представљали, никада није имала отклон од културе, већ ју је усвајала у свим аспектима и користила да би изразила своје духовно и егзистенцијално искуство. За Хришћанску културу можемо рећи да је у својој суштини рам у  коме је икона Христос, како је то говорио проф. др Радован Биговић. Можемо рећи и да је култура и те како у функцији Литургије, јер је Литургија, као врхунац богослужења, феномен који се оваплоћује у једној култури. Она узима тело културе и од ње преузима средства којим ће се изражавати и која утичу на њу саму кроз архитектуру, уметност, иконографију, уметничке занате везане за утвари, рукопис црквених књига те црквени мобилијар. Стога је Литургија први источник културе и њен подстицај у многим аспектима, што показује и поставка пред вама. Изложени експонати су сведочанство да је Црква за потребе богослужења увек узимала оно најбоље у том времену, најбоље мајсторе, најквалитетније материјале, али и да је феномен ктиторије и етос задужбинарства био и те како развијен у периоду 19. века и током прве половине 20. века. Сви ови експонати испунили су своју сврху, пре свега као гарант опстанка богослужења, а опстанак богослужења, је заправо и истовремено крајеугаони камен опстанка српског народа. На крају отац Слободан је истакао да је подухват обликовања поставке и писања монографије дело саборно, како и доликује хришћанској култури у којој морамо избегавати индивидуализам. Присутним се обратио и господин Милун Тодоровић, градоначелник Чачка, истакавши да је ово још један доказ да Влада Србије, Министарство Културе и Град Чачак са Црквом могу да праве и раде  изузетне подухвате нагласивши досадашњу плодну сарадњу и остварене заједничке пројекте Храма Вазнесења Господњег и града Чачак на корист и спасење христољубивог народа Чачка.   На крају, присутнима се обратио и господин Никола Селаковић, министар културе, рекавши да је Црква увек била највећи чувар културе и да сви они који тврде да је она гушила или спутавала развој културе треба да посете сваки музеј, од музеја СПЦ у Београду до овог салона у Чачку и да се увере у нешто сасвим супротно. Дубоку захвалност дугујемо и госпођи Делфини Рајић, директорки Народног музеја у Чачку, чијим залагањем су враћени предмети који су били део сталне поставке народног музеја, а који су првобитно припадали Цркви чачанској. Треба напоменути да је ову изложбу пратила и научна монографија „Ризница Саборне Цркве Вазнесења Господњег у Чачку“ која је плод издавачке делатности Епархије жичке, а која је настала дугогодишњим трудом и залагањем др Вука Даутовића и протојереја др Слободана Јаковљевића. Чтец Филип Нешковић

Дана 23. маја 2023. године, у вечерњим часовима, уочи празника Светих Кирила и Методија, у порти Храма Светог пророка Илије у Вичи је одржана промоција књиге ,,Наш прота – крстоносни протојереј Дејан Дејановић“. Промоција је организована од стране Црквене општине вичке, а о књизи и о животу и делу проте Дејана говорили су парох вички јереј Немања Матејић, као и протојереј Василије Војводић, секретар Православног богословског факултета у Београду. У програму су учествовали и ученици СШ ,,Драгачево“, чланови Литургијске секције, Јанко Варагић и Филип Јовковић, који су свирали пригодне инструменте, заједно са вокалним саставом ,,Др Владан Вуковић“. Молитвена атмосфера испуњености благодаћу Духа Светога допринела је да поуке проте Дејана допру до душа свих присутних, посебно у моментима читања беседе на Недељу о раслабљеном, коју је надахнуто прочитао драмски уметник Иван Босиљчић, те послао аудио снимак прочитане беседе. Протојереј Василије Војводић приказао је биографију овог великог духовника, од његових ђачких дана, па све до служења у Храму Светог Трифуна на Топчидерском гробљу. Бројне анегдоте из живота проте Дејана допринеле су томе да присутни увиде значај практичне вере и љубави према целокупној творевини, посебно уз истицање протине гостољубивости и срдачности. Прота Дејан је у својим проповедима говорио о опраштању, као веома важном моменту у животу једног хришћанима, наглашавајући да се не можемо назвати хришћанима уколико нисмо спремни да опраштамо. Након излагања оца Василија, на живот и дело проте Дејана осврнуо се и јереј Дарко Радовановић, директор радија “Слово Љубве“, који је пореклом Драгачевац. Јереј Немања Матејић закључио је промоцију књиге захваливши се свима присутнима, осврнувши се на своје искуство из цркве у којој је прота Дејан служио, те изразивши наду да ће оваква окупљања подстицати мештане да увиде значај заједништва, духовних разговора и молитвених окупљања. Дарко Стевановић, вероучитељ

„Покајања двери отвори ми, Животодавче“ У четвртак 23. маја 2024. године када наша Црква прославља Светог апостола Симона Зилота и Преподобну Исидору, свештенство Архијерејског намесништва студеничког сабрало се у Храму Успења Пресвете Богородице у Трнави како би приступили Светој тајни исповести.Исповедник је био протојереј Мирослав Петров, Архијерејски намесник трнавски. Литургијом је началствовао Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић уз саслужење протонамесника Александра Бојовића, јереја Бранка Росића и ђакона Милоша Јанковића.За певницом су појали јереји Милован Крупниковић, Никола Ћурчић и Немања Тимотијевић. Након литургијског, сабрање у Господу настављено је за трпезом љубави. Архијерејски намесник студенички протојереј Данило Петровић поздравио је присутне свештенике похваливши њихов труд на повереним им парохијама, захваливши се исповеднику на труду и љубави према свештенству студеничког намесништва. Иван Ћурчић, протонамесни к

На дан Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, из Мире  Ликијске у град Бари у Италију, храмовну славу Манастира Јежевице, Предстојатељ жичког трона Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом, уз саслужење архимандрита Тимотеја из Манастира Вазнесења, протосинђела Уроша из Манастира Увца, протосинђела Стефана из Манастира Згодачице, протосинђела Германа из Манастира Раче, јереја Богдана Митровића, пароха јежевичког, као и ђакона Стефана Симића. Поводом славе овог манастира сабрало се и монаштво Епархије жичке из манастирâ: Вазнесења, Вујна, Благовештења, Сретења, Згодачице, Каменца, Ковиља, Свете Тројице, Стубла, Раче, Увца, као и свештенство из Заблаћа  и мноштво верног народа. Славу манастира благољепијем појања увеличали су протопсалт Иван Трајковић и присутне монахиње. Наш Архијереј је у својој беседи између осталог рекао: – До појаве Господа Исуса Христа, човечанство је живело у тами и у сенци смрти. И сви су вапили, чекали, молили се, тражили да се то безакоње прекрати. Заиста је било неизждрживо. Оваплоћењем Христовим показано је да човек није само једна димензија, да не живи само о хлебу, већ трудећи се да кроз Господа Бога, Спаситеља нашега, задобије поново Царство Небеско. Ми живимо  овде на свету, трудимо се, боримо се, али се и надамо и припремамо за вечно Царство Божије. Свети Николај Мирликијски Чудотворац, чије нетљено тело вековима сведочи и светли људима, точи Свето миро и исцељује људе, помаже људима. То чини Христос у њему, јер је он уподобио себе Христу и није живео више он, него је у њему живео Христос, као што је говорио Свети апостол Павле. Зар то није позив свима нама да се сетимо да нисмо овде на земљи само незвани гости? Појављујемо се у времену, али наше назначење јесте Царство Небеско. То Царство Небеско не можемо да заменимо ничим другим овде на земљи. Беседу у целости можете послушати ОВДЕ. У току Свете Литургије причестио се велики број монаштва и верног народа. По заамвоној молитви, наш Архијереј је пререзао славски колач и честитао славу сестринству, а затим је уготовљена пригодна трпеза у свечаној трпезарији манастира. Слава Господу и Светом Николају на предивном дану! Монахиња Јована

Милошћу и благодаћу Божијом дана 22. маја 2024. године Господње у подножју планине Мучањ у селу Брезови, Храм светог оца Николаја прославио је своју храмовну славу Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског. Свету Литургију служио је парох миланџански јереј Ненад Дукић а саслуживао је умировљени парох ивањички протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић. Било је присутно на Светој Литургији око 50 људи, а после Свете Литургије овогодишњи домаћини славе, господин Дарко Никетић и његова супруга Наташа, припремили су свечану трпезу љубави која је послужена у сали парохијског дома. Црквена Општина Брезова се захваљује овогодишњим домаћинима на лепо припремљеној трпези љубави. Јереј Љубодраг Стојковић, парох брезовачки

У уторак 21. маја  када наша Црква прославља Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, свештенство Архијерејског намесништва драгачевског сабрало се у Храму Усековања главе Светог Јована Крститеља у Каони и приступило Светој Тајни Исповести и Причешћа. Исповедник је био прота у пензији Мирољуб Маринковић. После Свете  Тајне Исповести служена је Света Литургија којом је началствовао јереј Немања Матејић парох вички уз саслуживање ђакона Милана Босића. За певницом су појали  протојереј Милун Стефановић, јереји Раде Марић и Мирослав Миленковић. Сабраном свештенству обратио се отац Божидар Селенић, парох из Котраже. Прота је говорио о животу Светог Јована Богослова и његовом учењу о Оваплоћеном Логосу. Домаћин сабрања, отац Љубинко Корићанац припремио је трпезу љубави у црквеној сали. Овом приликом сви свештеници су говорили о животу својих парохија и плановима за даљи рад. Ђакон Милан Босић

Празник „Пренос моштију Светог оца Николаја“ свечано је прослављен у Ивановцима у цркви на Камаљу, задужбини почившег песника Милована Данојлића. Уочи празника служено је вечерње, а на дан празника Света Литургија са литијом око храма и ломљењем славског колача. Током литије обављен је кратак помен над гробом ктитора и његових родитеља Веселина и Вишње.  Испред храма под крошњом разгранате липе одржана је ХVII по реду манифестација „Сусрет са песником“. Ученици ОШ Сава Керковић и СШ 1300 каплара из Љига извели су рецитал, стихове Змајеве песме „Светли гробови“, а потом је њихова наставница Марјана Неговановић-Обрадовић најавила и представила гошћу песникињу Злату Коцић из Београда, прошлогодишњу добитницу награде „Десанка Максимовић“. Песникиња, есејиста и преводилац Злата Коцић  прочитала је најпре једну причу о чуду Светог Николе коју је написао  гроф Михаил Толстој (у њеном преводу), затим је изговорила надахнуто слово о личности Милована Данојлића, на крају је прочитала неколико својих песама. Свечаност је настављена за славском трпезом. Старешина цркве  поздравио је  присутне и захвалио свима, а посебно гошћи Злати Коцић, и позвао на очување традиције саборовања крај светих храмова, а такође и очување сећања на личност ктитора кроз манифестацију „Сусрет са песником“  и друге сличне и пригодне свечаности. За ручком је кратко слово изговорио и Јагош Ђуретић, писац и издавач, дугогодишњи директор издавачке куће Филип Вишњић, од 2008. власник издавачке куће Албатрос плус.  Говорио је о свом познанству и дружењу са Милованом Данојлићем, од педесетих година прошлога века. Данас боравећи у његовом завичају осетио је дух поднебља и људи  који су Данојлића несумњиво обликовали и утицали на његово значајно стваралаштво. Пријатно и топло време омогућило је да ручак протекне у разговору и дружењу на задовољство гостију и домаћина.                                                                                  Светолик Марковић, протојереј-ставрофор СРЕЋНА ТАЧКА –  ЛИПА И ОЛТАР Миловану Данојлићу Одбегнеш из Љига, али  враћа те –мирис липе. Зуј пчела. Знојних пчела, кажеш. Tо је твоја похвала труду; тако ћеш и о себи, у низу самопрекора, понављати: трудим се! Твој рој, твој род-народ, разносе зли ветри. Свет је брисани простор –кажеш. Али, како ноздрве памте липу, багрем, маточину којом мати умирише вршкару, тако и ухо чува појање којим она дозива рој. У уху, оно се умножава. Мирис, звук, чуло мириса и слуха – све је дар. Сваки родни грм; и гром, ако на добро изађе. Свака реч корен је и залог ницања. Све је чудо: живот, чедо, књига. Све је – да се запамти, запише. Свака реченица иза које си ставио тачку, упитник, ускличник, свака ругалица, похвала, одлука, сваки бунт, свако покајање, свака молитва – сав дар и труд, пој и зној – све је то твоја предивна духовна сетва, твоје здраво словесно семе за земљу (браздао си стопалима Куглу уздуж и попреко), за воду, ватру, ваздух. Обиље твојих сочних, непропадљивих плодова, умножава се у језику српском. Благо нама. Мудро је поштедети свето словенско дрво, липу, њен древни и будући пелуд. Још мудрије, крај ње подићи олтар. Коме ће се приклањати домаћин и гост. Народ, многострадални. Кажеш: најбољи на свету. Нека су нам честитост, захвалност Творцу, рад и ред – прва брига под небом. Нека се окупљамо око те висинске  централне тачке, око свог – како кажеш – Апсолута. Не окупљаш нас само у храму књиге. Сабираш нас под крило  Светога заступника. Најлепшим примером дубоке везаности за родни крај, за рај-постојбину. Пола живота ван своје земље, али духом овде непрекидно. И тачка на земаљски живот – уцртана управо овде. При том, на најређи, достојан, ктиторски начин. Да утувимо: Полазна тачка уједно је и повратна. Нека би дао Господ, заступништвом Светог Оца Николе, да се и две твоје „лубенице из Студенице“, две живе тачке, земаљска и небеска, срећно стопе у једну. Улију у Једно. Троједно.                                                                                 Злата Коцић