Category: СПЦ

У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира 22. децембра 2024 године одржано је представљање издаваштва Епархије жичке „Божић – извор радости, победник туге“. Говорили су протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“. ВИДЕО – ОВДЕ Видео: Дејан Вукић Извор: храмбар

Представљање издаваштва Епархије жичке: Божић нас учи да смо од Бога добили највише што има да нам да – самог Себе У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 21. децембра 2024. године, представљено је издаваштво Епархије жичке „Божић – извор радости, победник туге“. Током вечери говорили су протојереј др Слободан Јаковљевић, уредник издаваштва Епархије жичке, као и протојереј Александар Јевтић, уредник „Жичког благовесника“. У уводном дијелу вечери протојереј Александар Јевтић заблагодарио је свима на присуству, а посебно на благослову Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, нагласивши да је заиста посебно добити прилику да тај труд који улажу у издаваштво Епархије жичке и представе. „Сматрам да је све ово што сада причамо и све то што пише у тим књигама управо један те исти пут, а то је пут да нам буду јасније тајне Божије и да имамо више радости у свом животу, а мање туге“, рекао је прота Александар. Он је у наставку говорио о дубљем смислу прославе празника Рождества Христовог – Божића, наглашавајући да је потребно разумјети сву ширину овог празника без којег не би било ни цјелокупног нашег спасења, али је дао и посебан осврт на светитељство, јер, како наглашава прота Александар, светитељи су једини међу људима који доживљавају пуноћу радости Раја: „Приближавамо се полако празнику Божића, па у светлости тог празника ваљало би да разумемо сву ширину празника. Свети Јефрем Сирин у Химнама о Рају описује како то Рај изгледа у његовом духовном виђењу и каже: Унутрашња граница Раја је Дрво познања. Након тога следи појас у коме је Дрво живота, а потом се налази Господ Бог. Адам и Ева су дошли само до Дрвета познања, дакле оне нису искусили пуноћу Раја. И то је оно што бисмо требали да знамо, да искључиву и пуноћу радости доживљавају, доживели су једино светитељи. Управо Јефрем Сирин описује искуство светитеља, за које каже да су им уши испражњене од змијског шаптања. Више демонске силе немају прилику да их на нешто наговоре, као остале људе. Такође каже, да су одевени у потпуно бело одело, као што је оно крштењско, и још једна битна ствар, они живе искуство одсуства бола. То је веома важна дефиниција радости, одсуство бола. И у неким савременим психолошким речницима говори се да је радост стање, емоционално у коме нема бола, у коме је задовољство, док са друге стране јесте туга и присуство бола.“ Прота Александар је у даљем обраћању говорио о присутном дуализму у човјековом животу, у искуству радости и патње – бола, будући да благодат Божију, а самим тим истинску радост, не могу донијети инстант задовољства која нуди овај пролазни свијет: „Кад посматрате подвиге одређених Светих отаца кад читате Лествицу или нека друга штива, ви видите да је то прилично суров начин живота, али резултат је дејство Духа Светога – благодат која доноси радост коју не могу да донесу тренутна инстант задовољства овог света, ма како она била лепа или пожељна. И у том смислу су многи Свети оци писали, али писали су и многи писци, међу њима и Његош на том трагу каже: Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда. Дакле, то искуство помешаности у животу је препознато као једна нормална стварност и као једно здраво човеково постојање. Свети Варнава Настић (викарни епископ хвостански Српске православне цркве) каже на једном месту у приступној беседи епископској: Мој живот ће бити радосно пењање са Христом на Голготу.  Данас имамо много људи који сваку жртву одбацују. Кад им наиђе искушење, не користе ту прилику да задобију благодат.“ Он је такође посебан акценат дао и на склад на психосоматском плану, који често бива нарушен кроз неискреност према себи, ближњима и Богу: „Човек не може сам себе да слаже, макар на несвесном плану, на свесном можда и може, али на несвестном последице те лажи се трпе. И онда имамо много људи који у Цркви проведу деценије, али никако не излазе из тог круга без радосног стања. Зато што њихов организам не прихвата њихову глуму. Зато је потребна једна деконструкција, једна разградња, уз помоћ духовника и исповести и искреног живота према ближњима, да би човек у ствари дошао у позицију да буде искрен према самом себи и да почне његов организам да има један склад, кроз који делује и Божија благодат.“ У наставку прота Александар је истакао да у данашње вријеме постоји велики изазов на пољу општег питања смисла које је у једном значајном дијелу потиснуто кроз тежњу непрестаних радости које одузимају шансу да човјек доживи мале свакодневне радости, које су истинска подршка у подношењу неминовних животних патњи: „Управо на том пољу, ми данас имамо један велик изазов. Питање смисла је негде потиснуто. Мало ко се данас пита искрено о смислу. Тежи се срећи и задовољству. Недавно сам чуо од једне мајке каже: Ја не желим ништа друго, него само то да мој син стално буде срећан. Ја рекох: То је његова пропаст, та ваша жеља, зато што му ту срећу, ни Ви нити било ко не може обезбедити на свету и она ће бити окидач незадовољства и код Вас и код њега у целом животу. Шта је основни проблем? Што људи управо у тој тежњи, да непрестано буду радосни, немају шансу да доживе мале свакодневне радости које би им биле подршка да поднесу патње, које су неминовне. Ми данас имамо бежање од патње, имамо јаке седативе, имамо анестезиолошке разне процесе. Они немају трпљење баш због тога што нису користили прилике за радост, већ су у неблагодарности свог живота дошли у неком тренутку да патњу виде као једини највећи проблем. То је једно нехришћанско виђење, јер ми видимо мученике, који подносе страшне муке у житијима, али који благодаре.“ Прота Александар је затим подвукао да људи заправо покушавају да анулирају бол, а не да га осмисле, првенствено због тога што су себе саме као субјект и као его поставили као мјерило и радости и туге, што је у директној суупротности живота светитеља који су били поновљен Христов живот: „Дакле, у тој атмосфери која подразумева да се ми и радујемо патњама, Господ Бог дарује благодат., у супротним ситуацијама, ми непрестано бежимо од патњи, од страдања, и губимо ту

У ишчекивању најрадоснијег празника, братство храма Светог Апостола и Јеванђелисте Марка у Ужицу организовало је низ активности. У сали парохијског дома петком и недељом се одржавају предавања на различите теме из духовног живота: „Окусите и видите“; „Живот у вери и вера у животу“, „Човек Божији – Свети Нектарије“, су неке од тема који су различити свештеници покушали да приближе народу. Уз предавања приказан је филм о Светом Нектарију; представљен је Кипар кроз слике и острво светих. Детаљније ОВДЕ.

Од времена Светога Саве до данашњих дана, не постоји лепши период године који тако обједини породицу, и кроз мноштво вишевековних обичаја упути једне на друге, као што то сами по себи чине дани Божићног поста. Следујући баш тој традицији која је нашу веру кроз векове искушења одржала, већ по навици, и ове године први по реду породични празник најсвечаније могуће је обележен у једном планинском селу украј Ивањице.  У селу Радаљеву, на Детињце скупило се преко 150 деце са својим најмилијима да под сводовима Храма Светог Ђорђа Богу се помоле и захвале. Ни веома хладан дан, велики мраз и снег, нису спречили ову децу да дођу на врх села Радаљеву до свога храма.  Сва присутна дечица су својим гласовима улепшавала данашњу Свету Литургију на којој су се и причестили. Након тога, њихов парох организовао је свечано сликање и послужење за све присутне, а у име ЦО сваком детету је уручен и поклон-пакетић, да се имају чиме и у свом дому како обичаји налажу „одвезати“. Свештеник их је кроз неколико речи поучио рекавши да  њихово присуство у оволиком броју сведоче о томе где наша будућност почива, и замолио је сву дечицу да на данашњи дан, њихову црквену славу, по повратку у свој дом сваком члану породице понаособ упуте 3 речи: реч љубави, јер она је та на којој породица и живот почивају, реч хвале родитељима за сву жртву и труд, и реч извињења, за све своје несташлуке у претходној години. Радост овога дана продужена је кроз празничну трпезу љубави, а народ и дечица су из храма отишли у радости ишчекивања надолазећих породичних празника и дана радости над радостима – доласка Бога међу нас. Јереј Аранђел Петровић

У основној школи ,,Горачићи“ у Горачићима ове године је на посебан начин обележен  највећи породични празник – Детинци. Вероучитељ Немања Матејић организовао је и осмислио приредбу у којој су учествовала деца од првог до осмог разреда. Наши најмлађи ученици певали су први дивну песму ,,Кажи мени ђаче, учениче“. После њих ученици другог, трећег и четвртог разреда, такође су празничним песмама о Божићу и Православљу обогатили програм. Ђаци петаци су својим шалама насмејали публику. Ученици шестог разреда извели су скеч ,,Човек без среће“ са јасном поруком да срећу треба тражити у раду, реду, умерености и вери. Да наши ученици воле да глуме и то веома успешно, доказали су и ученици седмог и осмог  разреда који су приказали  савремено доба, трку човека са временом и последице тога. Опоменули су својим скечом присутне госте да су родитељи и породица најважнији и да увек морамо имати времена за њих.  На овај начин, ученици су својим ангажовањем показали своје таленте и способности, кроз текстове које су певали, казивали и глумили учили су се правим животним вредностима и јачали веру, а присутнима су пренели снажне поруке: Деца су наше највеће богатство. Породица је светиња и стуб сваког друштва. На крају приредбе, ученици су припремили поклоне у виду слаткиша за све присутне госте  са жељом да овај празник свима прође у здрављу, миру, љубави и срећи. Наставница српског језика Драгана Лазовић

На дан када наша Света Црква прославља празник Светог Николаја Мирликијског, сестринство Манастира Никоља под Кабларом прославило је своју храмовну славу.  Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г.Г. Јустин уз саслужење архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења на Овчару, протосинђела Стефана (Чкоњевића), игумана Манастира Згодачице и ђакона Стефана Симића. На манастирској слави је присуствовало монаштво манастира Благовештења, Сретења и Јовања, као и велики број верног народа. Лепоти богослужења је допринело појање српско-византијског хора „Мојсије Петровић“. Његово Високопреосвештенство Митрополит Јустин је у својој беседи истакао да је Свети Николај поред Светог Саве најпоштованији и највољенији светитељ у нашем народу, као и да се поклањамо Богу кроз молитве Светом Николају и да тежимо ка Царству небеском јер је то једини смисао нашег живота. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Након причешћивања Светим тајнама коме је приступио велики број верног народа и заамвоне молитве, Митрополит Јустин је пререзао славски колач и  игуманији Јелисавети са њеним сестрама честитао славу. Након Свете Литургије, сестринство Манастира Никоља на челу са игуманијом Јелисаветом (Драгојловић) угостило је све присутне на трпези љубави. дипл. теолог Милорад Пауновић

Дана 15. децембра 2024. када Света Црква прославља спомен на српске светитеље цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, у Светосавском храму у Краљеву, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење братства овог светог храма.  Митрополит Јустин се након прочитаног Јеванђеља обратио верном народу и у својој архипастирској беседи најпре изнео питање да ли смо слични Самарјанину, свештенику или левиту, који се помињу у Јеванђељу по Луки. Не тражи Господ само да испунимо закон, већ наше делатно спасење. Овде је приказано да без љубави према ближњем нема спасења, да ће Христос живети у нама једино ако се усели у наше срце и душу, истакао је Митрополит Јустин. Беседу Митрополита Јустина можете послушати ОВДЕ. Светом сабрању присуствовао је велики број деце и народа, који су се на општу радост сјединили са Телом и Крвљу Господа Христа у Чаши Живота Вечнога, чекајући празник Богомладенца Христа. Душан Дуњић, дипл. теолог и мастер ИТ инжењер

У оквиру овогодишње 9. манифестације „Дани патријарха Павла“, у препуној великој сали Културног центра Чачак, одржана је Свечана академија у част патријарха Павла. Наступио је нишки хор НЦПД “Бранко”. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког г. Арсенија, Мешовити хор нишке црквене дружине „Бранко“, под диригентским вођством госпође Саре Цинцаревић, увеличао је овај догађај изузетним целовечерњим концертом. Наступ хора био је подељен у два дела, у првом делу изведен је духовни програм, са делима српских, руских и грчких православних композитора, који су дочарали дубину и лепоту духовне музике. Након првог дела наступа хора “Бранко“, наступила је уметничка дружина „Деца Граца“ са две кратке нумере и једним рециталом. Након тога је проф. др Милош Весин, протојереј-ставрофор, одржао инспиративну беседу на тему „Патријарх Павле као миротворац“. Други део концерта хора „Бранко“ био је посвећен световном програм, а чланови хора из Ниша извели су са солистима, познате и популарне композиције које су дубоко дирнуле чачанску публику, изазивајући одушевљење и снажне емоције. На крају програма, организатор је захвалио хору „Бранко“ и професору Милошу Весину на изузетном програму који је одушевио чачанску публику као и свим присутним, поштоваоцима лика и дела патријарха Павла. Том приликом су, хору и беседнику, уручене посебне захвалнице које додељује организатор и покровитељ и реплике крста патријарха Павла који је као искушеник Гојко изрезбарио у манастиру Вујан крај Чачка. Посебна захвалност протојереју ставрофору Милутину Тимотијевићу, бившем професору и ректору Призренске богословије и Богословије „Св. Ћирило и Методије“ из Ниша и протојереју Драгану Гаћеши пароху кућаначком из Кућанаца родног места патријарха Павла што својим присуством дају подршку овом сабору. Манифестацију традиционално организује Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ под покровитељством града Чачка. Свечана академија је организована у сарадњи са Културним центром Чачак и Центром за неговање традиције Чачак. Нишка црквена дружина „Бранко“ изразила је посебну захвалност организатору манифестације, господину Драгу Милошевићу, као и свим учесницима и домаћинима, који су допринели да ово духовно-културно окупљање буде достојно сећање на лик и дело патријарха Павла.  У недељу, 15. децембра, хор „Бранко“ је својим појањем учествовао на Светој литургији у Чачку, саслужујући свештенству. Богослужењу је, поред локалног свештенства, присуствовао и протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина нишког Саборног храма и Милош Весин, протојереј ставрофор. Манифестација „Дани патријарха Павла“ са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, остаје важна прилика за неговање духовних и културних вредности у контексту дела патријарха Павла. Наступ хора хора „Бранко“ и беседника проф. др Милоша Весина је благословио Митрополит и Архиепископ жички г. др Јустин. Чачанска публика, а било је посетилаца и из околних места је одушевљена садржајем и квалитетом Свечане академије одржане у Чачку 14.12.2024. године. Остаће запамћена као једна од најлепших. „Дани патријарха Павла“ Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ Фотографије организатора, аутор хаџи Душан Милошевић

Његово Високопреосвештенство Митрополит нишки г. Арсеније је началствовао 14. децембра 2024. године свештеним евхаристијским сабрањем у Манастиру Рујну. На заупокојеној Литургији, служеној поводом дванаесте годишњице упокојења Епископа жичког Хризостома (Столића), Високопреосвећеном Митрополиту је саслуживало свештенство и монаштво Епархије жичке сабрано ради поштовања и очувања свештене успомене на свог блаженопочившег архијереја. После читања светог Јеванђеља, пригодну беседу посвећену сећању на владику Хризостома произнео је протојереј Дејан Марковић, старешина храма Светог Саве у Краљеву. По заамвоној молитви служен је парастос, а затим и помен крај гроба некадашњег пастиреначалника древне Епископије жичке, одмах иза олтарске апсиде храма свете обитељи коју је обновио и у којој, по својој жељи, почива и чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Извор: Епархија нишка

У сали парохијског дома Цркве Светог Марка у Ужицу 15. децембра одржано је друго по реду предавање у оквиру годишњег циклуса предавања под називом „Окусите и видите, јер је благ Господ“. „Дођи и види“ наслов је другог предавања на коме су говорили свештенослужитељи најстарије ужичке Цркве протојереј Душан Томић и ђакон Слободан Поледица. У првом делу предавања отац Душан је слушаоцима предочио да смисао приче о вери и Богу има за основни циљ остварење заједнице са Богом, улазак у Цркву Божију и живот у њој. Наш живот крштењем задобија вечни смисао и назначење, постајемо чланови цркве Христове и имамо могућност да у Литургији откривамо целокупни садржај наше вере који чине Свето Писмо, Свето Предање затим одлуке Васељенских сабора, канони Цркве, учење Светих Отаца, Житија Светих, као и различити видови уметности попут иконописа и појања. Црква Христова је ризница свих благодатних дарова који нам се дају. У Цркви се сваки дан дешавају чуда и исцељења, јер у њој се по речима Светог Кирила Јерусалимског „лечи и исцељује сваки грех.“ Човек погреши, често тумара тражећи лек и исцељење, на крају дође на праву адресу, а то је мајка Црква. Бог воли човека неописивом љубављу, “лудом” љубављу, то је најузвишенија могућа љубав коју само Он може да пројави, и то на једино Њему својствен начин. Наша љубав може и треба да личи на љубав Божију, а то је љубав жртвена, без интереса и калкулација. Само таква љубав је истинска потврда нашег постојања, а да би то постигли потребан нам је наш ближњи јер смо бића створена за заједницу у којој треба да носимо бремена једни других. То је вера која се учи у Литургији где су заправо и сви одговори на наша животна  питања и недоумице. Литургија је једини и најузвишенији циљ нашег живота, она је почетак, средиште и коначно назначење живота и без Литургије нам нема спасења. Своје излагање отац Душан је завршио речима Светог Порфирија Кавсокаливита који каже: „Живот без Христа није живот већ смрт, и ако не видимо Христа у свим својим поступцима и мислима, онда смо без Христа“. У другом делу предавања присутнима се обратио ђакон Слободан Поледица који је на практичан начин упознао све присутне са првим делом  Литургије – Проскомидијом и значајем помињања имена живих и упокојених на Проскомидији. Као и на претходном предавању сала парохијског дома била је премала да прими све заинтересоване који су желели да чују живу реч више о својој вери. студент теологије Вељко Јевтић