Category: СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је треће недеље Великог часног поста, 11. марта 2018. године, Свету Архијерејску Литургију Светога Василија Великог у царској лаври манастиру Жичи, уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, архимандрита Јакова (Лазовића), протосинђела Саве (Илића), протонамесника Милоша Станисављевића, протонамесника Драгана Глигића и протођакона Александра Грујовића, уз торжествено појање сестара манастира Жиче. Ове, треће, тзв. Крстопоклоне недеље Великога поста, у литургијском сабрању учествовао је велики број верног народа који се постом и молитвом припремао за сједињење са Христом.   Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Ове речи упутио је Господ Исус Христос свима нама. Оне су не само неизмерно вредне, већ и неизмерно благе, јер нису наређене, нису заповест која на нешто приморава, него су упутство или пак молба. Господ Исус Христос нас не приморава и не присиљава, него препоручује и предлаже: “Ко хоће!“ Епископ Јустин се обратио присутнима богонадахнутом беседом истичући да сваки пост јесте својеврсна смотра наших духовних хтења, наших жеља, нашег ума, нашег срца и наших мисли. Преосвећени је подсетио да у овоме дану када се клањамо часном и Животворном Крсту, ми се саображавамо својим умом и својом душом и својим срцем Христу Господу. Христос је светлост наша и наш путоказ. Да бисмо лакше живели у овом животу, морамо се наоружати Христовим врлинама, трпљењем смирењем, љубављу и милосрђем. Ако човек задобије читав овај свет, а души својој науди, какав ће откуп човек дати за душу своју, а душа је претежнија од тела. Вечна храна за нашу душу је вечна Реч Божија. Господ је својом Речју све створио и усавршио. Господ је нама дао заповести како да живимо, да се клонимо зла и да чинимо добро. Ми хришћани се овде припремамо за вечни живот, за Царство небеско, али се морамо трудити да одржимо заповести Божије, подвигом, постом и молитвеним трудом. Чудесна је тајна побожности, рекао је Владика. Чудесна је тајна како Господ припрема спасење свакога од нас. Некога призове док је млад, некога у средњим годинама, некога под старост када оболи. Многи тако упознају Господа. Када би се човек родио стар и ишао ка млађим данима и годинама, нико се од људи не би спасао. Преосвећени је поручио: Нека Господ силом часног Крста и нама да снаге да издржимо поприште овога поста. Заједничарење је настављено уз трпезу љубави коју је припремило сестринство манастира Жиче. протонамесник Драган Глигић

Дана 7. марта 2018. у раним јутарњим сатима у својој келији уснула је у Господу игуманија никољска Евпраксија (Белић). Велика подвижница игуманија Евпраксија је провела осам деценија свога живота у светињама Овчарско-кабларске клисуре као искушеница, монахиња и игуманија манастира Јовање и Никоље. Сви који су познавали мати Евпраксију знали су за њену велику доброту, љубав, побожност и умереност у строгости када друге чини бољим људима и хришћанима. Она је рођена 1919. у хришћанској породици као Надежда Белић у малом месту Бангула, код Ердевика у Срему. Била је најмлађе, дванаесто дете Станимира и Марије. Због породичне трагедије у којој је већина деце умирала врло мала, нека од туберкулозе, кум јој је дао име Нада, како би бар она преживела и избегла тужну судбину коју су имала њена браћа и сестре. Она је једина преживела и остала сама са мајком, јер је у међувремену преминуо и њен отац Станимир. Године 1938. на празник Крстовдан долази у манастир Жичу на Богомољачки сабор, а учена од мајке побожности и жељи за одласком у хришћанску заједницу, напушта мајку и остаје у манастиру Јовању. Замонашила се 1949. године после једанаест година живота у манастиру, јер је чекала да је замонаши Свети Владика Николај који је највише утицао на њено духовно узрастање. У Јовању је била шеснаест година, јер је због изградње хидроцентрале дошло до урушавања манастирских одаја, па су се преселили у манастир Никоље. Утицала је и на своју мајку Марију па је и она дошла у манастир Јовање, замонашила се у манастиру Никољу 1959. са монашким именом Ангелина и упокојила се 1960. Када је упокојени епископ Сава 1967. изабран за епископа источноамеричког и канадског, мати Евпраксија је отишла у његову епархију, али се после неколико година вратила у свој манастир Никоље. После упокојења игуманије Ефросиније 1987. године, на предлог сестринства, постављена је на управу манастира Никоља. Била је даровита и разборита монахиња. Дуго година је водила сестринску радионицу у којој се израђују мантије, црквене одежде, расе и камилавке. Поред тога су израђивали ћилиме, јоргане, дивно шарали васкршња јаја и друге украсне ствари домаће радиности. Бавили су се сточарством и земљорадњом, а манастирска воденица и данас ради. Захваљујући свему томе монахиње су преживеле тешка времена кроз која је манастир прошао. Увек је волела рад, чистоћу и монашку дисциплину у манастиру. Због свог лепог појања једно време је ишла и појала са Светим владиком Николајем, а држала је и чувени Никољски хор. Игуманија Евпраксија је славила Светог Јована Крститеља, а управо на дан обретења главе Светог Јована Крститеља у петак 9. марта 2018. служена је Света Литургија Пређеосвећених Дарова, а потом опело нашој игуманији. Сахрањена је на манастирском гробљу. Опело је служио Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење архимандрита Тихона, архимандрита Венијамина, архимандрита Доситеја, архимандрита Тимотеја, архимандрита Давида, протојереја-ставрофора Милоша Босића, протојереја-ставрофора Љубинка Костића, протојереја-ставрофора Драгољуба Костића, јеромонаха Виталија, протојереја Србољуба Стојковића, протојереја Милинка Тимотијевића, протођакона Александра Грујовића, јерођакона Илариона и ђакона Немање Тимотијевића.  Такође су присуствовали и појали многобројни монаси, монахиње, свештеници и врни народ. Епископ Јустин се обратио присутнима и пренео велике жеље Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја да дође на опело игуманији Евпраксији, али пошто је због великих и неодложних обавеза био спречен, послао је молитвене поздраве и свој Свети благослов сабраном свештенству, монаштву и народу.   У наставку беседе Епископ је рекао да је животна књига игуманије Евпраксије исписана Јеванђељем, трудом, молитвама и осталим врлинама. Та књига је писана са свим другим монахињама које су давале души њеној вечни смисао, јер је она бдила над душама њиховим да би их привела Пастиреначалнику Христу. Њена животна књига је затворена, али је сада добила вечни смисао, јер је дочекао Спаситељ Христос тамо где су Пресвета Богородица, Свети Јован Крститељ, апостоли, анђели и сви угодници Божији. То је место где је вечна љубав, правда и све савршено, зато је и данашњи дан савршен. Епископ Јустин је истакао и то да иако је ово тужан догађај за нас људе, јер се опраштамо са игуманијом, надамо се и молимо да ће нас мати дочекати у Царству небеском; да ћемо и ми тамо, са њеним молитвама, бити домаћи Господу, свим угодницима Божијим и да ћемо се са њом и са нашим прецима заједно радовати и вечно славити Оца, Сина и Светога Духа. Сабрање је настављено на трпези љубави коју је припремило сестринство манастира Никоља. Том приликом се присутнима поново обратио Епископ жички Г. Јустин. Нека је вечни покој блаженоупокојеној слушкињи Божијој игуманији Евпраксији! ђакон чачански Немања Тимотијевић

Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је друге недеље Часног поста, 4. марта 2018. године, Свету Архијерејску Литургију Светог Василија Великог у Храму Светог Саве у Грачацу уз саслужење архијерејског намесника жичког протојереја ставрофора Ненада Илића, пароха грачачког јереја Милана Костића и протођакона Александра Грујовића, уз појање појаца Храма Светог Саве у Краљеву. Како и доликује оваквом радосном дану за нашу парохију, на литургијском сабрању учествовао је велики број верног народа који се постом и молитвом припремао и ове друге недеље поста за сједињење са Христом и суделовање у Царству које нема почетка и  краја. Епископ Јустин обратио се верном народу, као словесном стаду Божијем које се већ другу недељу, сабирајући се у храмовима на богослужењима, слушајући реч Божију, труди да испуни оно што Господ од нас тражи, не да бисмо њему угађали, већ ради сопственог спасења.  У богонадахнутој беседи о чежњи и жељи сваког човека, посебно младог човека да пронађе смисао и суштину свога живота, своје спасење, Епископ Јустин похвалио је ту богочежњивост. Истакао је и да без напора и одрицања, без поста није могуће открити Онога који нам се добровољно открио речима данашњег Јеванђеља: „Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце“ (Јн. 10,11). Свештенство, то је пре свега пастирство, брига о стаду повереном, како тумачи Свети Григорије Богослов. Пастирском добротом подсетио нас је Преосвећени како нас је Господ још од заповести неједења са дрвета познања, тог првог педагошког уздржања, упућивао да нам није све на корист, припремао нас да преко тих малих заповести улазимо у велику благодат Његову. Тако је кроз историју Црква, кроз светитеље своје, устројила пост и молитву као задобијање Христове врлине, као средство да угодимо Богу, водећи рачуна и промишљајући о нашим потребама. Пост је установљен као спасоносни период и нико и ниједна институција га не може укинути или променити. Говорећи о јеванђелском догађају у Капернауму, Владика је истакао како суштина ове приче није у исцељењу, јер су се она дешавала свуда куда је Господ ходио, већ у сили речи Божије, која има снагу и моћ да се грешни обрате, болесни исцељују, а сви потребити снаже и јачају. Христос, живећи и ходећи међу људима, примером је својим, не само речима, показао који је то пут за живот вечни. Он, који је послат од Оца свога да без греха и кривице положи живот свој за нас, да би нама пропутио пут у живот вечни, показао нам је како је пут страдања и пут васкрсења. Потребно је подсећати се тога и васпитавати се у сили речи Његове, јер данас, када смо окружени изазовима технолошког доба и радознало лутајући стазама ововремене забаве, често без потребног породичног утемељења у вери, допуштамо и себи и својој деци да спас траже на погрешним местима. Једино место спасења је Црква, једино у сили и снази Христове речи је благодат непролазна, спасење и живот вечни. Окрепљени благодаћу посете свога Епископа у ове дане Великог поста, молимо се Христу Господу да дочекамо и дане радости Васкрсења Његовог. јереј Милан Костић

Асистент на катедри за Стари Завет Православног богословског факултета у Београду др Ненад Божовић је дана 03. 03 2018. г. у Храму Светог Саве у Краљеву одржао предавање на тему „Старозаветни Патријарси  – Авраам, Исак, Јаков и Јосиф“. Након вечерњег богослужења у амбијенту храма присутним слушаоцима се најпре обратио старешина храма протојереј Радоја Сандо. Он се бираним речима захвалио људима који су дошли истакавши да је Велики пост период када кроз наша богослужења још истрајније урањамо у Свето Писмо и у светописамску атмосферу непосредног и личног сусрета са Богом. Отац Радоја је још нагласио да је та „великопосна“ приврженост Писму била довољан разлог да у госте позовемо Краљевчанина чија је докторска теза посвећена старозаветним темама. И, наравно, он се са радошћу одазвао нашем позиву. Др Ненад Божовић је потом преузео реч захваливши се на позиву и на прилици да говори у храму у који је долазио још док је био средњошколац и студент. Одржао је једночасовно предавање изложивши приказ живота првих патријараха Израиља. Његов начин изражавања је веома једноставан и пријемчив за слушаоце свих категорија и показало се да једноставност не умањује вредност говора већ, напротив, да оно што је изложено на једноставан начин оставља живљи и дубљи утисак на слушаоце. Професор Ненад је извео неколико поенти које се могу ишчитати из живота патријараха, а које су значајне за нас који се трудимо да живимо хришћански. Најпре, то је једна слика поверења у бригу и промисао Божији, која је један снажан пример који можемо следити. Осим тога било је упечатљиво и његово „новозаветно“ читање догађаја из Старог Завета. Направио је неколико успутних осврта на извесне „детаље“ старозаветног извештаја који нам постају јасни тек када их поставимо под светло Новог Завета. Након одржаног предавања уследило је пригодно послужење и дружење у просторијама Храма Светог Саве. Отац Радоја је истакао како се нада да ће овај лепи светописамски сусрет бити настављен и неким другим предавањима. Ђакон Стефан Милошевски

На дан Светог Симеона Мироточивог у краљевачком позоришу, ученици ОШ ,,Вук Караџић“  у режији вероучитеља и наставника Српског језика, одржали су хуманитарну представу  под називом ,,Свети Сава осам векова међу нама.“ Представа је била повод да се што више људи одазове хуманој акцији намењеној ученици трећег разреда Милици Кошанин којој је неопходна новчана помоћ ради лечења. На хуман чин нас кроз свој живот непрестано позива и подесћа најзначајнија личност из Свете лозе Немањића и први архиепископ српски Свети Сава. Могло би се рећи да је Свети Сава заједно са својим оцем Светим Симеоном Мироточивим, животом прожео кроз српску душу један нов, здрав поглед на свет. Са тим једним новим погледом на свет Срби су кроз историју знали да препознају идеале за које желе да живе и да умиру. У српску свест унео је мисао да је сваки човек као појединац одговоран не само за себе већ и за државу, друштво, цркву… Тај идеал могао би се назвати домаћинско родољубље. Из Савиног живота може се видети да није био утописта, човек који би говорио, а не и потврђивао речи делима. Поруку љубави и праштања он не започиње док најпре у свом дому не усади ту свест. Пошто би његови најближи разумели ту поруку тада он говори и васцелом српском народу. Свети Сава није говорио само људима тог времена. Он као да је знао да ће Срби кроз историју пролазити кроз бројна искушења и због тога у аманет оставља пут којим треба да ходе не би ли часно и достојанствено опстали. Речи изговорене на сабору у Жичи 1221. године најбоље сведоче о томе: Држите реч Божију и веру Христову, да вам добро буде и деци вашој и свима који долазе после вас… Савине речи су се кроз историју усадиле у свест истинских српских родољуба који су у представи приказани у лику, Надежде Петровић, Милунке Савић, Вука Караџића, Михајла Пупина, Косовке девојке, Десанке Максимовић, Флоре Сендс, Мокрањца, кнегиње Милице. Мала би позорница била као и све позорнице у Србији, када би се спојиле, да на сцену приме све истинске Савине настављаче из рода српског. За све њих, и ако долазе из различитих сфера живота, и ако су у њима достигли врхунац, заједничка је велика оданост, човештво и родољубље које се посебно истиче у ситуацијама тешким и наизглед безизлазним. Но, свест да се остане доследан узвишеном идеалу чини бесмртним оног ко издржи до краја. Оживљавање личности из српске историје посебан утисак оставља зато што су у главним улогама деца – ученици узраста од 10 до 14 година. Генијалном интерпретацијом ликова, уметничком живошћу, упркос стотинама очију са чежњом уперених у њих, ученици показују да одважно владају сценом са дубоком жељом да за собом оставе утисак који ће се дуго памтити. Михајло Живковић, вероучитељ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, Уметничка радионица Светог краља Милутина започела је израду икона за иконостас војног параклиса Светог Стефана Дечанског у касарни „Јован Курсула“ у Јарчујку. Прва израђена дела која ће красити иконостас овог параклиса представљају престоне иконе Господа Исуса Христа и Богородице. Осликавање Господа је инспирисано иконом Христа Пантократора из 6. века, похрањенoм у манастиру Свете Екатарине на Синају. Тамошња икона је израђена технологијом енкаустике – темпере од пчелињег воска. Иначе представља јединствен покушај ликовног приказивања двају сједињених природа у личности Христа Спаситеља – несливено, непромењиво, нераздељиво, неразлучно (Халкидонски Орос вере, 451). На икони за војни параклис у Јарчујку, Уметничка радионица Светог краља Милутина желела је да интерпретира исту идеју, али не приступајући копистички у односу на синајску икону, већ ауторски. Господ је приказан у хитону и химатиону ведрих боја, богато колорисан и осунчан, како држи отворену књигу са цитатом из Јеванђеља по Јовану 15,14: „Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам.“ После израде Христове иконе, осликана је и икона Пресвете Богородице, чији је стил уједначен са пређашњом иконом Господа. Иконе су високе по 120 цм, при чему је величина лика око 25 цм, што је једна од природних величина. Израђене су технологијом акрилне темпере. Јелена Марковић, ученик школе иконописа  

Упућујемо позив дипломираним теолозима Епархије жичке, кандидатима за рукоположење, а који нису полагали испит, да дођу у четвртак 15. марта у 11 сати, у просторије Епархије жичке при Храму Свете Тројице, Трг Светог Саве 4 у Краљеву, ради испита из Црквеног појања са познавањем типика.

Ранохришћански списи нам сведоче да су правила мољења и правила вере у животу Цркве држана у сагласју. Недеља Православља, као прва у низу великопосних недеља, богословски је букет најлепших и најмириснијих цветова – истина наше вере, које су Свети Оци као вредне пчеле сабирали вековима на пољима Божије Премудрости. У Храму Светог Саве у Краљеву торжественим литургијским слављем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење братства храма. Како и доликује овом светом дану светлог и победитељног славља вере, сабрање верних је у великом броју испунило и украсило простор храмовног наоса. Стари и млади, сви у заједничкој евхаристијској молитви богоносног оца нашег Василија Великог, учествовали су у овом свештенодејству пројављујући и испуњујући своје призвање удеоника Тела Цркве коме је Глава Богочовек Исус Христос. Сабрању се речима очинске поуке обратио Епископ Јустин. Он је подсетио на величанственост победе коју је Света Црква извојевала над опасном и подмуклом јереси иконоборства. Иако је скоро два века потресала јединство и мир, ова као и све друге јереси, није могла надјачати Цркву Христову. Победа је украшена крвљу мноштва мученика који нису жалили ни сопствени живот ради исповедања вере. “Шта то значи положити свој живот, него дати Га ономе који нам га је дао, а тиме га не изгубити него пронаћи“, рекао је Епископ Јустин. Недеља Православља нам сведочи и показује пут “философије православног живљења“, пут “философије божанске Истине“. Он се састоји у исповедању Господа Исуса Христа као Сина Божијег. Од тог исповедања саткана је вера од Мојсија и старозаветних праведника, па преко Светих апостола, а међу њима и Натанаила о чијем исповедању нам сведочи данашње Јеванђеље. Упркос разним јересима и искушењима кроз векове, Црква Христова је носилац истинитог обећања Господњег да је “врата паклена неће надвладати“. – Тако је било увек, тако је и у савременим догађајима, јер је Богочовек Исус Христос Камен на коме Црква непоколебиво стоји и стајаће све до краја века ходећи ка Царству Божијем, поучио и охрабрио све присутне Владика Јустин позивајући на истрајност у посту и молитви. Као и претходних дана, и данас је мноштво верних приступило да се причести. Радујући се томе, молимо се Господу да наставак поста добро држимо и истрајемо у подвигу, ходећи у сусрет Васкрслом Господу. протонамесник Александар Р. Јевтић

Богослужбена заједница храма Светог Саве на челу са Владиком Јустином се полако отиснула на великопосно путовање у оквиру кога нас „Посни Триод“ својим покајним карактером полагано води ка Васкрсу Господњем. Тон богослужења свих ових дана је очито тужан и представља један снажан позив на покајање нас непокајаних, али је уједно и испуњен једном свечаном атмосфером „тихе“ радости јер се у позадини свих тих покајних апела налази један порив за радосним сусретом са истинском Светлошћу и са истинском Радошћу, са Лицем Божијим. Било би дивно када би сви ови позиви успели да допру до нас! Трећега дана поста у нашем храму је служена прва Литургија Пређеосвећених Дарова. Њу је јерејским чином служио Владика Јустин уз саслуживање протођакона Александра Грујовића и уз појање појца Ивана и братства храма Светог Саве. Сви учесници ове Литургије су се радосно причестили примајући утеху пред наставак пута који је пред нама. Нека нам Господ дарује да стигнемо до жељеног одредишта. Амин! Ђакон Стефан Милошевски

Дана 18. 02. 2018. године када се у народу познатом Сиропусном недељом завршава не само још један циклус седмичног круга богослужења, већ и припремно време пред Велики (=Часни) пост, у краљевачком Храму Светог Саве богослужио је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Дочекујући Епископа у порти, сабрање се упутило ка храму, где је уз богодолично појање свештених литургијских песама отпочела Света Литургија. Началствујући сабрањем Преосвећени је уз саслужење братије храма и учешће верног народа принео предложене Дарове, којима се по освећењу силаском Духа Светога причестио велики број присутних. У беседи упућеној сабранима, Епископ Јустин је пожелео Божију подршку свима који намеравају да крену благословеним стазама поста. Нагласио је да питање поста није ствар неке самовољне иницијативе верника као појединца, нити је дијета, већ је то врлина послушности Светој Цркви која нас као Мајка својим поретком и благословима руководи ка спасењу. С тим у вези, сви треба да будемо одговорни. Они који су немоћни могу постити блаже телесним постом, али зато би могли да појачају молитвено делање. Учитељи у томе свима су нам и Свето Писмо и списи Светих Отаца. Поуком о умереном и постепеном увођењу деце у подвиг поста, Епископ је завршио беседу и благословио присутне за предстојеће дане поста како би у радости дочекали светли Дан Васкрсења Христовог. протонамесник Александар Р. Јевтић