Category: СПЦ

Црква Успења Пресвете Богородице у Годачици прославила је у молитвеном сабрању своју славу. Мноштво верника окупило се у овом храму да би прославило овај важан празник. Прослава је почела Светом Литургијом коју је служио архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, а саслуживали су протојереј-ставрофор Мирољуб Јосифовић, протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, протојереј-ставрофор Драган Радојичић и протојереј Боро Ћутило.   Храм је био испуњен верним народом и мноштвом деце. Велики број верника приступио је Светој Чаши Крви и Тела Христовог, показавши тако живу слику сједињења верног народа са самим Господом Исусом Христом. Након Литургије, кренуло се у опход око храма. На крају, присутне је поздравио архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, који је одржао очинску беседу. Он је у својој беседи, подсетио верни народ на значај данашњег празника, као и на то како треба да живимо да бисмо задобили Царство небеско. Посаветовао је присутни народ да треба да буду као пчеле које иду са цвета на цвет прикупљајући цветни прах, да тако и они треба да иду са доброг дела на добро дело и тако прикупљају оно што је потребно сваком истинском хришћанину. Да ће тако чути оне спасоносне речи: „Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога.“   Новопостављени парох јереј Ненад Јаковљевић, такође је поздравио присутни народ. Захвалио је својој браћи свештеницима што су узели учешћа у овој молитвеној прослави и пожелео да се још много година народ сабира не само за овај празник, већ сваке недеље и сваког празника. Да овај храм буде место где ће са радошћу верници долазити по благослов и свој мир. Он је, заједно са црквеним одбором, организовао и трпезу љубави за све парохијане. Вероучитељ Ненад Петровић

Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, Пресвета Богородице. Прешла си у живот мати Правог Живота, И својим молитвама избављаш од смрти душе наше.   Данас наша Света Православна Црква молитвено се сећа и слави један значајан догађај из живота Пресвете Богородице – њену земаљску, телесну смрт, или боље рећи, њено пресељење тј. Успеније са земље на небо. Како њој тако и нама свима данас или сутра предстоји пресељење из овога света у други свет. Тако се и овај празник прославља годинама уназад као храмовна слава Цркве у Кушићима, надомак Ивањице. Прослава је почела литургијским сабрањем. Светом Литургијом началствовао је парох миланџански јереј Зоран Стевлић уз саслужење протојереја Обрада Радојевића. За певницом је певао ученик Цетињске богословије Стефан Стевлић. У својој беседи отац Зоран је истакао значај овога празника. Он је рекао да најбољи пример пењања са земље на небо имамо у Пресветој Богородици, и то од њеног чудесног рођења па до још чудније смрти и узношења на небо. Он је нагласио да је њен живот био постепено пењање по лествици живота од земље ка небу. Као трогодишње дете одведена је у јерусалимски храм, а касније бива заручена за сиромашног дрводељу Јосифа. И на крају, као круну свега тога она као најдостојнија међу женама, вољом Божијом одређена је да постане Мајка Сина Божијег – Господа и Спаса Нашега Исуса Христа. Након Свете Литургије испред цркве обављен је чин сечења славског колача, а након тога очитан је помен код спомен костурнице која се налази у порти цркве изгинулим српским и црногорским борцима Јаворског одреда. По завршетку тога отац Зоран се још једном обратио верном народу и домаћину славе Будимиру Арсовићу. Нарочито се захвалио људима који су донирали новац за изградњу камених степеница на главним и северним вратима, као и донатору који је даривао нови горионик за паљење верских свећа. Након тога уприличена је славска трпеза коју је спремио овогодишњи домаћин славе Будимир Арсовић са својом породицом, а том приликом захвалио се свима који су дошли да прославе овај празник. Ученик Богословије Стефан Стевлић  

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Литургију у недељу 26. августа у Храму Светог Јована Крститеља у Горобиљу. Преосвећеном су саслуживали: поротојереј-ставрофор Ненад Величковић (архијерејски намесник пожешко-ариљски), јереј Радоња Мирковић (парох ваведењски), протођакон Александар Грујовић и ђакон Станимир Мирковић. У надахнутој и очинској беседи Епископ је поучио свој верни народ да данашње Свето Јеванђеље говори сликовито о Царству Божијем и о Богу који је нас поставио у овај свет, а њега назвао виноградом. Ми, људи, треба да обрађујемо тај виноград и да живимо од његових плодова. Међутим, пошто су људи били неблагодарни, а то су остали до данашњег дана, они су сабирали плодове заборављајући речи Христове: „Ко са мном не сабира, тај расипа.“ Због тога је Господ послао слуге своје да тај виноград учине бољим. А те слуге Божије били су пророци, мученици, апостоли, сведоци Божији. Све њих неблагодарни људи одбацише и поставише себе за владаре овог света. Због тога Бог посла Сина Свог Јединородног. Они Њега одбацише и разапеше по речима Светог Писма: Зидари одбацише камен крајеугаони. Тај камен беше Христос. Без тог камена не може се ни једна грађевина сазидати. Овај привремени свет дат је нама да задобијемо Царство Божије. Ми који се припремамо за Царство Божије постом и молитвом имамо наду да ћемо га задобити. Нама је овај свет дат да као добре слуге умножавамо таланте. Као добре слуге, а не као лош слуга који је свој талант закопао у земљу.   При крају своје беседе Епископ нас поучава да треба да примимо Христа у нашу душу, у наше срце, у наш ум, у нашу вољу. Онда ће и сам Христос водити и нас све до Царства Божијег. Након Свете Литургије уприличена је свечана трпеза чији су домаћини били Тодор и Живорад Томић, током које се парох горобиљски јереј Милан Ђокић речима захвалности обратио Његовом Преосвештенству и верном народу.   По одласку из Горобиља Епископ жички Г. Јустин упутио се у посету Ц. О. Прилипац. Ђакон Станимир Мирковић

Прослава храмовне славе Цркве Преображења Господњег на Златибору отпочела је предавањем декана ПБФ-а „Свети Василије Острошки“ у Фочи проф. др Владислава Топаловића на тему  „Свето писмо у животу хришћана XXI века“. Уважени професор је својим надахнутим обраћањем окупљеним хришћанима жедним живе речи Духа Светога представио Књигу над књигама и богатство њене садржине.   У навечерје празника служена је празнична вечерња са петохлебницом, коју је служио крстоносни прота Марко Папић из Прибоја (Епархија милешевска) уз саслужење ђакона Бранка Росића из Ариља. Након вечерњег богослужења, улицама Златибора прошла је, друга по реду, празнична литија. На тај начин свим житељима и гостима Златибора најављен је празник Христовог Преображења. Своју кулминацију празнично славље доживело је сабрањем у Цркви Божијој на Светој Евхаристији, коју је предводио Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење: архијерејског намесника ужичког протојереја-ставрофора Милоша Босића, архијерејског намесника драгачевског протојереја-ставрофора Милуна Ивановића, протојереја-ставрофора Зорана Јанковића, протојереја-ставрофора Марка Папића, протојереја Давида Селаковића, старешине Храма Преображења Господњег на Златибору, протонамесника Душана Томића, јереја Петра Лазића, јереја Николе Ивановића (Епархија банатска), протођакона Александра Грујовића, ђакона Ненада Ивановића и ђакона Јована Кушића. Молитвено учешће у Светој Литургији узео је и председник општине Чајетина г. Милан Стаматовић са сарадницима, као и директори јавних установа Златибора и Чајетине. У надахнутој беседи Владика Јустин је верноме народу указао на величину празника, а уједно и приближио учење о Христу као Богочовеку. Господ је, по речима Епископа Јустина, дошао да исцели палог Адама. Човек је створен да учествује у стварању, да напредује. Због тога Бог шаље Сина свога, који је дошао као слуга, да нас спаси и да за нас пролије своју пречасну крв. И пре него што је отишао на своје страдање укрепио је ученике показавши им славу своју, преобразивши се пред њима. Ученици су били умирени, видевши лице Његово да сија као сунце, и хаљине Његове да су постале беле као снег, ускликнувши: „Лепо нам је овде бити“ (Мт, 17, 2-4). Син Јединородни одлази на страдање, испуњавајући вољу Оца Небеског, бива пљуван, шибан и исмеван. Као смирено јагње, Месија иде на клање да би искупио нас пале људе. Исус Христос се у свету појављује као смирени слуга, који воли човека, али воли и истину, правду и светлост, јер је Он Истина, Правда и Светлост. Он је тај Који нас води и узводи у Царство Небеско. Ми се можемо крити од Господа, али немамо се где сакрити. Најбоље је да га смирено прихватимо као Спаса нашег, да исповедимо и признамо да смо као људи слаби, да падамо, и да нам је једина нада у Господа и у Његову љубав и милосрђе. Владика је, уједно, поручио свима нама да је живот на земљи испуњен успонима и падовима, искушењима, али да је у јединству Тела и Крви Христове, смисао и пуноћа овоземаљског живота. Владика Јустин је у току Литургије рукоположио ђакона златиборског Ненада Ивановића у чин презвитера, док је верни народ заједно са свештенством клицао „Достојан!“. Након заамвоне молитве Преосвештени Владика је осветио грожђе и пререзао славски колач. Празнично прослављање се након тога наставило на трпези љубави, коју су ове године припремили браћа Ђорђе и Дејан Александрић са породицама. Новорукоположени презвитер Ненад Ивановић је све присутне поздравио топлим и пригодним речима захвалности Епископу на љубави, труду и укрепљењу.   Студент теологије Александар Јелић

У организацији Туристичке агенције Ловћен, која је мени и супрузи поклонила путовање и са благословом нашег Владике Јустина , крећемо пут Свете Русије. У аутобусу 60 људи, а 15 је са простора Епархије жичке, остали из остатка Србије, кршне Црне Горе и Републике Српске. Са нама су и архимандрит Петар (Петрић) из Епархије зворничко-тузланске и протојереј Милорад Павловић из Епархије шабачке. Вођа пута је вероучитељ Небојша Булатовић из Сурчина .   Прва станица је у Почајевској лаври. На Литургији којој началствује Владика ахстанско-казахстански Александар, саслужује са њим још три епископа , дванаест свештеника, а пет је из СПЦ ( два из Ваљевске епархије и нас тројица) и четири ђакона. Певала су три хора. Одатле идемо у Кијев, на поклоњење светитељима древне Лавре, а онда у Оптину Пустињу. Пустиња је само у имену, све остало је пуно и живо. Као у време Светог Амвросија и осталих отаца који су обновили монаштво у Русији. Литургијом је началствовао игуман Епископ Леонид. До мене је јеромонах Серафим (Полич), који се одушевио схвативши да сам из Србије, јер су његови преци пребегли у Украјину за време турског земана, а он се подвизава ту у Оптини. Целивамо један другог, као најрођенији, уз свету обавезу да се молимо за оног другог.   После поклоњења московским светињама, између осталих и Светој Матрони, Светом патријарху Тихону Белавину у Донском манастиру, Светом Василију блаженом на Красној плошћади, крећемо се пут Сарова и погружавамо у источнику Светога баћушке Серафима. Ујутро смо у Дивијеву служили Литургију и поклонили се моштима Светога оца, али и Светој Александри и осталим сестрама. Пролазимо Канавком (каналом) Пресвете Богомајке. На челу групе свештеници читају молитвено правило Светог Серафима, а народ са нама тихо понавља, и у тих 800 метара успели смо цело правило да прочитамо, без да смо имало стајали у месту. У Сегијевом Посаду, водич кроз манастир, који има „само“ 300 монаха, и у којем је Московска Духовна академија, је монахиња Катарина. Њена рођена сестра живи у граду Лозници. Град Петра Великог нас дочекује као вољену браћу и сестре. Обилазимо Исакијевски храм и Спас на крви, Петро-павловску тврђаву. Ишчекујемо јутро и полазак у Јовановски ставропигијални женски манастир. Крај моштију Светог Јована Кронштатског (првог руског светитеља чије сам житије прочитао пре 20 година , као ђак Цетињске богословије) служимо Литургију, и молебан. Срећи нашој краја нема. Када сам из крипте, где су мошти Светога оца, пошао у храм , да скинем одежду, упознајем монахињу Ангелину, која  носи име по Светој мајци Ангелини Бранковић, заштитници храма у нашој Закути (намесништво гружанско). Одлазимо на Смоленско гробље и после поклоњења Светој Ксенији, пред капелом читамо акатист, али овога пута читају жене и девојке, а ми свештеници певамо. На северу се срећемо и са Светим Серафимом Вирицким, Светом Маријом Гачинском и Светим Александром Свирским. На крају пута, у обитељи Несветих а светих, у Пскову, са аутором нама познате књиге, сада митрополитим Псковским Тихоном и истовремено игуманом Псково-печерским, служимо Божанствену службу. Добијемо на поклон књигу са потписом, а уз трпезу љубави, захвалност представницима Српске Цркве , на посети. Наш народ нам се исповеда да су их сваки пут када би видели нас на Входу, или чули наше гласове из олтара, обузимала осећање среће и поноса. Објашњавамо им да то што служимо није признање нама лично, већ целој Српској Цркви под чијим омофором се спасавамо, и целој групи чији смо духовни вођи. Њихово задовољство је потпуно. Враћамо се светињама и светитељима наше помесне Цркве, уз осећање да нема лепше вере од Православне, и да језик којим говоримо и којим се молимо Богу не значи препреку, већ мост, када се сретнемо са браћом и сестрама истога духа. протонамесник Дарко Несторовић,                                                                                  парох у Ариљу

У среду, другог дана Успенског поста, када Црква слави Пренос моштију Светог апостола првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Жичи. Владики су саслуживали: секретар ЕУО архимандрит Дамјан (Цветковић), свештенослужитељ у Манастиру Жичи архимандрит Јаков, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, владикин секретар протосинђел Сава (Илић), старешина Цркве Светог Василија Острошког на Берановцу протојереј Иван Радовановић, парох Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Сан Франциску протојереј Ђурица Гордић, парох Цркве Свете Тројице у Краљеву протојереј Миломир Радић, жички пароси протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Када је  наш отац Свети Сава, први Архиепископ српски заједно са својим братом Светим краљем Стефаном Првовенчаним – потоњим Симоном Монахом, градио Цркву Светог Спаса у Манастиру Жичи, јужни параклис је посветио Светом архиђакону Стефану, заштитнику Светих Немањића. Кроз векове у овој светињи, као и данас, ово је празник посебног народног сабрања. На Светој Евхаристији, Епископ је рукоположио у чин ђакона дипломираног теолога Јована Кушића из Ивањице, и описујући тај догађај, започео је своју Архипастирску беседу, рекавши да је велика част учествовати у чину рукоположења, и велика радост, што је Црква добила још једног служитеља престола Божијег. Владика је у својој беседи, посебно нагласио важност поста за нас хришћане. Констатовао је тужну чињеницу, да многи млади на погрешан начин доживљавају и користе дигиталну технологију, живећи у једном виртуелном свету, у коме очекују врхунска уживања овог материјалног света, а без великог труда и подвига. За нас православне, рекао је Владика, пост и молитва су од изузетне важности јер нас усмеравају на суштинске вредности нашег живота – на задобијање благодати Духа Светога, и на узрастање у меру раста Христовог; пост и молитва су два крила која нас узводе у Царство небеско. Даље у својој беседи, наш духовни отац нас је поучио да следујемо Светим оцима и да их подражавамо у њиховом животу, да бисмо били усиновљена деца Божија, богови по благодати и мали Христоси. Тада бисмо могли са апостолом рећи: “Не живим више ја него Христос живи у мени.“ Богови по благодати можемо бити, ако задобијемо ту љубав Божију, коју је имао и Свети првомученик и архиђакон Стефан, који се молио за своје мучитеље и убице, следујући Распетога и Васкрслога Христа, закључио је Владика.   Мати игуманија Јелена, са својим сестрама, по ко зна који пут је посведочила велико гостољубље, спремивши празничну трпезу за све госте. Заиста ово беше леп и велики догађај под сводовима Царске Лавре!                                                                          Протонамесник Милош Станисављевић

На празник Изношења Часног Крста, када се молитвено сећамо и страдалног подвига седморице мученика Макавеја са мајком им Саломијом и учитељем-свештеником Елеазаром, Црква Божијој која пребива у Краљеву при Храму Првог српског Архиепископа Саве, предвођена својим Предстојатељем Јустином узнела је Богу и Оцу евхаристијски Принос (Анафору) у виду хлеба и вина које заузврат добисмо као Тело и Крв Христову на освећење душа и тела наших. Ово духовно укрепљење је дошло као залог Божије подршке предстојећем нам подвигу поста, којим успињући се од земље ка небу идемо у сусрет великом празнику Пресвете Богородице – Успењу. Осењени силом Часног Крста, који је на вечерњој служби изнет на средину наоса како би му се вером молитвено поклонили, сабрани су учествовали у Чину освећења воде. Преосвећени Владика Јустин је у беседи поучио присутне важности доброг почетка поста. Између осталог рекао је: Овај дан као први у месецу (по старом календару) практично и симболично је благослов Божији. Зато је у братској Грчкој обичај да се на почетку сваког месеца освећује вода. Наш пут ка празнику Успења Богородице је овим започет као пут поста и молитве. О њиховој важности нас је поучио Господ наш Исусу Христос, рекавши ученицима да се чак и демони побеђују само постом и молитвом. Стога су и сви ученици Христови, Свети подвижници постом и молитвом Бога у себе усељавали. По речима Светог Василија Великог: без поста се не може угодити Богу. Заиста, ми не држимо заповести Божије само формално, зато што треба или мора, већ зато што се кроз њих припремамо за Господа. То је најважније – да се Господ усели у нас; то је пуноћа хришћанског живота. Зато смо се и сабрали овде у Дому Божијем. По речима Псалмопевца: Обрадовах се кад ми рекоше у Дом Господњи пођимо! У овом посту појачавамо молитву за род наш, сећајући се и Владике Теодосија са свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији. Нека Вам ова вода буде на освећење душа и тела, а Господ љубави, мира, радости и сваке утехе да буде са свима Вама, рекао је на крају поуке Епископ Јустин. Протонамесник Александар Р. Јевтић

У недељу 12. августа 2018. г. на дан спомена Свете мајке Ангелине Српске, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете мајке Ангелине у Закути. Преосвећеном Владики саслуживали су: архијерејски намесник гружански протојереј-ставрофор Милосав Живановић, парох пајсјевачки протојереј Војин Маловић, парох закутски протонамесник Александар Тодоровић, војни свештеник потпоручник Владимир Благојевић и протођакон Александар Грујовић. У беседи Епископ је поучио сабрану паству јеванђелским истинама. Подсетио је на подвиг сведочења доброте, али и мудрости у времену чији смо учесници и које доноси многе друштвене изазове. У њима је својевремено и Света мати Ангелина истрајавала на свом путу. Преосвећени Владика је тумачећи данашње Свето Јеванђеље, причу о дужнику и дужницима, нагласио да смо сви дужници Божији. Добили смо живот, добили смо то да будемо хришћани, да будемо крштени и миропомазани и зато смо дужници. Како смо дужни Богу, тако смо дужни и ближњима својима, а и они нама. Да се уједно и кајемо за наша лоша дела, јер само покајање нас може поставити пред Бога. Колико год се ми налазили на земљи, ми грешимо, јер смо људи и ми то бирамо по својој слободној вољи. Можемо да грешимо и не морамо, ми то бирамо, хоћемо ли светлост или таму. Ако решимо да живимо благочестиво и свето онда Господ Бог помаже. Он нам даје силе у Цркви, а воде нас и светитељи Божији, цео облак оних који сведоче Бога и величају Његову силу. Након Свете Литургије уследио је литијски опход око храма, где су упућене молитве благодарности и захвалности Господу и Његовој великој угодници Светој мати Ангелини. За све присутне је припремљена трпеза љубави, трудом и залагањем благочестивих колачара из Петропоља и Закуте. Филип Маловић, ученик Богословије    

Велики благослов Божији излио се над Копаоником у суботу 11. августа 2018. године. Наиме, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је Викенд насеље (парохија бељачка – Рудница) и извршио освећење темеља будућег храма посвећеног Светом великомученику Димитрију Солунском. Преосвећеном Епископу Јустину су саслуживали архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић, надлежни парох (бељачки) о. Предраг Радојевић и свештенство Епархије рашко-призренске: протојереј Далибор Лазић, парох новопазарски, Дејан Николић, парох супањски, протођакон Александар Грујовић и ђакон лепосавићки (Eпархија рашко-призренска) Влајко Гођевац. За певницом су појали пароси: баљевачки протојереј Радован Радосављевић, ушћански Милован Крупниковић, трнавски Милован Вучковић и јошаничко-бањски Владимир Јовановић. Овај храм који је у изградњи и плато око њега су били испуњени копаоничким туристима а пре свега верним народом овога краја који у изградњи ове цркве види залог велике радости особито имајући у виду давнашњу жељу да се овде подигне црква не само као сведочансто нашег битисања у овим крајевима него и као наду занављања живота на овом, за живот суровом терену. Ово је једна од будућих копаоничких цркава на коју се дуго чекало. Милошћу Божијом, покровитељством Светога Димитрија, благословом и молитвама нашег Епископа и ктиторством Г. Бојана Премовића из Рашке, зидање напредује задивљујућом брзином. У изградњи је и пут до омаленог платоа на коме се гради црква, а одакле се погледом  може обујмити највећи део Косова и Метохије. По сведочењу неких верника, за ведрих дана, одатле се могу угледати и Дечани. Преосвећени Владика Јустин је у надахнутој беседи након освећења темеља рекао да је положен темељ Цркве Божије у спомен Светога Димитрија Солунског кога многи славе као своју Крсну славу, а сада је Копаоник и сва његова околина добила свога заштитника у лицу овога дивног Светог. Преосвећени је још истакао: „Данас ми православни хришћани још једном уверавамо себе да смо ми утврђени на темељу Истине, на темељу који је Господ Бог наш Исус Христос утврдио проливањем своје пречасне крви на крсту и тиме је једном за свагда опрао грехе наших прародитеља и до дана данашњега ми смо искупљени Његовом часном крвљу. И зато смо ми хришћани у овоме свету радосни, зато што осећамо присуство Божије свуда и на сваком месту. Не треба да причам какве невоље сви имамо на овоме свету, каква искушења, а нарочито хришћани који су вековима били прогањани баш зато што носе у себи, у срцу своме, што су крштени и возглављени у Господу Који је рекао: ‘Мене су гонили и вас ће гонити!’ Гониће вас зато што ви нисте од овога света. Живите у овоме свету, али ваш свет није овај свет. Ви сте одређени за Рај сладости! За вечни живот! А до вечног живота, ми хришћани много морамо да посведочимо самога Господа Христа у животу нашем. Нека је срећан овај дан, нека је благословен ктитор овога Светога храма, слуга Божији Бојан и његова породица, и сви ви који сте се потрудили да данас дођете овде, да се заједнички Богу помолимо, да нам Господ Бог да снаге да довршимо овај Свети храм. И када буде велико освећење да овај храм буде на корист нашу. Да се овде причешћујемо Телом и Крвљу Господа Христа! Да овде примамо Свете тајне и да се тиме припремамо за живот вечни!” Пријатно време копаоничке вечери употпуњено је трпезом љубави коју је приредио ктитор г. Бојан Премовић. И ту се очитовала радост живљења у црквеној пуноћи: око Епископа се сабрало свештенство, ђаконство, ктитор са породицом, неимари и трудбеници који зидају ову светињу и верни народ, а сви у једномисленој молитвеној жељи да се ово богоугодно дело приведе крају што скорије. Јереј Владимир Јовановић, парох јошаничко-бањски