Category: СПЦ

Дана 9. маја 2019. када Црква прославља Светог свештеномученика Василија Амасијскога, по благослову Епископа жичкога Господина Јустина, свештенство намесништва рачанскога сабрало се на Свету тајну исповести и покајања. Ове године место сабрања био је Храм Вазнесења Христовог, у селу Рогачица код Бајине Баште. Отац Виталије, сабрат Манастира Студенице, је и ове године био исповедник свештенству овога намесништва.   Након Свете Тајне исповести, служена је Света Литургија, којом је началствовао протонамесник Владимир Малешевић, парох бајинобаштански, а саслуживали су му јереји Мирко Крупниковић и Јовица Пршић, као и ђакони Немања Матејић и Радомир Митровић. Приступивши сви заједничкој Чаши, заблагодарили смо Богу што нас је удостојио ове бесмртне, небеске и животворне Тајне. Као и обично, након духовне гозбе, уследила је трпеза љубави за коју се побринуо старешина овога храма отац Владимир Кораћ.   Архијерејски намесник протојереј Милинко Лукић поздравио је Оца Виталија, захваливши му се на доласку и духовној бризи. Сабраном свештенству упутио је похвале за њихов несебични труд и допринос на њиви Господњој. На крају трпезе, бивамо поучени од духовника оца Виталија како да се изборимо о разним тешкоћама и обавезама са којима се сусрећемо у Цркви као пастири. Ђакон бајинобаштански Немања Матејић

„По свој земљи изађе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове“ (Пс. 18, 5; Рим. 10, 18) Када  се споје и старо и младо, старо и ново, велико и мало, крупно и ситно; када се из зимског сна пробуди пролећни зрак сунца; када након кишне стихије гране сунчани пламен; када све бехара, пупи и зелени; када свака травка, и све што је живо, што мрда и дише, хвали Створитеља у својој слави; када због мањка речи умукнете, јер не можете да опишете рајски едем, шта би се онда могло помислити или рећи? Једини одговор би био: „Светлост Христова просвећује све!“ Озарени таворском светлошћу, уђосмо у радост Господа свога; и први и други, богати и убоги, једни с другима ликujemo; веселите се данас! Јави се опште Царство, које засија из гроба! (Свети Јован Златоусти, „Васкршње слово“).  Благовесни глас, по заповести Христовој, се чу до краја васељене. Управо ће тај глас о најрадоснијој вести о јављању Васкрслог Цара, и о таворској светлости, писати богоглагољиви апостол љубави – апостол и јеванђелист Марко. Његова реч, реч љубави, се и данас чула „док сви беху једнодушно на молитви“ (Дап. 2,14) у најстаријој ужичкој богомољи. У јубиларној години, када се прославља 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, и у предворју прославе 300 година Старе Ужичке Цркве, на најсвечанији начин се прославила храмовна слава – Марковдан. Приневши две удовичине лепте, то јест, два хлеба, питу, просфоре, воду, ракију, цвет, свећу, колач, вино; припремивши, очистивши, горњу одају и уготовивши Пасху (Мк. 14, 15); а затим примивши их у свој наднебесни умни жртвеник као мирис миомира, и као једнодушни славопој литургијске Заједнице Светог Апостола и Јеванђелисте Марка, која је и овај пут била колачар, свечар и домаћин славе свога заштитника.   Овакав славопој и умну жртву принели су свештенослужитељи из: Бајине Баште, Пожеге, Чајетине, Чачка, Биоске, Ужица. Литургијским сабрањем началствовао је: архијерејски намесник ужички протојереј – ставрофор Милош Босић, уз саслужење архијерејског намесника рачанског протојереја Милинка Лукића, старешина храмова: јереја Владимир Дуканца, јереја Владимира Стефановића, јереја Петра Лазића, јереја Крсте Лазића, протојереја – ставрофора Милића Драговића, ђаконâ Александра и Немање Тимотијевића. „Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему. Алилуја.“ (Пс. 117, 24).   Јовица Стефановић  

На дан када се наша Црква молитвено сећа Светог великомученика Георгија Победоносца особито велика радост се осећала у Манастиру Враћевшници. Његово Преосвештенство Епископ жички ГЈустин походио је нашу светињу где је  литургијски заједно са сестринством и верним народом, прославио заштитника ове свете обитељи. Владици су саслуживали архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО,архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа, архимандрит Тимотеј, настојатељ Манастира Вазнесења овчарског и духовник сестара Манастира Враћевшнице, архимандрит Јован, игуман Манастира Вујна, јеромонах Иларион из Манастира Преображења Господњег, као и протођакон Александар Грујовић. Након прочитане заамвоне молитве, Владика је произвео у чин игуманије досадашњу настојатељицу монахињу Ксенију давши јој крст и патерицу пред верним народом, а који сви као један одговорише: ДОСТОЈНА! После Литургије, Владика нас је очински поучио о хришћанском животу, значају поста и важности личног примера за спасење свих нас као Цркве Христове. За све присутне, сестре Манастира Враћевшнице припремиле су славску трпезу љубави. Протонамесник Божидар Бован

За сваког православног Србина, оно што обележава његову душу, идентитет и порекло јесте крсна слава, и зато се прослави славе приступа на најодговорнији начин. Тако је било ове године и у селу Радаљеву, где је целокупно село организовано и научено да је црквена слава слава свих, и да би сви требало на исту да дођу, и помогну у припреми.   А овогодишња припрема прославе започета је раније него обично, јер су мештани са својим свештеником зажелели да славу дочекају са новим звоником и фасадом на храму. Помажући на различите начине, било прилогом, радом или послужењем, у само неколико дана парохијани су успели да обнове звоник, ураде потпуно нову кровну конструкцију и заврше фасаду на своме храму. О дану славе, велики број људи се окупио да се пре свега помоле Светом Ђорђу и да Васкрслог Христа узмоле за благослов мира, здравља, љубави и плодну годину. Сјединивши се са Богом кроз Свету тајну прићешћа, извршивши опход охо свеже урађеног и уређеног храма, сви заједно су са многобројним гостима у сали наставили празничну радост. У нашем месту не постоји домаћин славе, већ свако по мало помогне, и тиме радост буде потпунија. А за стварање овако лепе традиције, одличне организације и свега осталог највеће заслуге иду претходном пароху и тренутном председнику ЦО г. Зорану Радовановићу, врло угледном привреднику овог места, који непрестано и несебично када год треба помаже своју Цркву. У нади да ће у току лета и јесени бити завршен и остатак радова, и да ће храм у најлепшем сјају у наредном периоду славити Господа са свима који овде буду долазили, растали смо се радујући се данима пред нама. Јереј Аранђел Петровић

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина Црквеној општини Храма Светог Саве у Грачацу, у недељи Светлој, по празнику Васксрења Господњег, упутили смо се на поклоничко путовање Светом Нектарију Егинском и другим светињама Грчке православне Цркве. Када смо пре шест месеци, у октобру месецу 2018. године, први пут отишли на поклоњење Светом Нектарију, нисмо ни били свесни каквом чудотворцу долазимо. Познавали смо га из прича других, знали смо за његова чуда, слава Богу нама нису била потребна, али постојала је жеља да му се поклонимо. Кажу да њему долазе само они које он позове. То смо тада сазнали, али и осетили. Наш пут назад ка Србији био је испуњен чудима каква нисмо ни замишљали. На том пропутовању, по благослову и тада нашега Епископа, а праћени, сигурна сам сада, заступништвом Светог Нектарија, Господ нас је удостојио да у Солуну целивамо икону Пресвете Богородице Јерусалимске, која је ушла у град кад и ми, као и део Часног Крста на коме је распет Господ Исус Христос, као и да видимо светиње за које нисмо знали ни да постоје у овом граду. Знали смо тада само да желимо да поделимо ову радост са другима. Неко време смо размишљали када и како да изведемо тај пут и из практичних разлога (због школског распуста) изабрали баш термин по Васкрсу. У почетним припремама све је ишло лако и без трзавица, помогли су нам савети старијих свештеника, као и избор агенције Ловћен за водича на овом задатку. Много заинтересованих, одушевљење и похвале са свих страна. Мало је потребно да човек помисли како је заслужан за нешто, па и да заборави да се унизи пред оним због кога иде. Али онда су кренула и искушења, велики број одустајања, разочарење, страхови, који су ипак родили веру и решеност. Сваког дана устајали смо и легали са Светим Нектаријем у мислима и срцу. Захваљивали му се што нас је позвао и што нас опет призива, свесни сада да нема ничега лаког када се спрема неко добро дело. На крају, имали смо пун аутобус верника- од Ужица до Врњачке Бање, али из Републике Српске, старости од непуне две до седамдесет осам година, као и двоје путника који су кренули својим аутом за нама, четворицу свештеника у пратњи. Уз духовника путовања јереја Милана Костића, са нама су кренули и протојереј-ставрофор Драгољуб Костић из Ужица, протонамесник Драган Глигић и јереј Ивица Тадић. Заједно смо се упутили пут Грчке, а прва одредница био је Солун. У пратњи нашег водича, чистог срца и благородне душе сестре наше Тијане Младеновић, поклонили смо се Светом Димитрију, чудотворцу и заштитнику града Солуна. Целивали смо ту и мошти Свете Анисије, а затим се упутили ка Цркви Светог Григорија Паламе да се поклонимо моштима и овог великог светитеља, Цркви Свете Софије, која је под заштитом УНЕСКОа, обишавши и манастир Свете Теодоре Солунске, где се налазе мошти светитељке, као и мошти Светог Давида Солунског, још два заштитника овога града. У поподневним сатима, на путу ка коначишту, посетили смо српско војничко гробље Зејтинлик, још једну велику светињу за нас Србе. Ту где почивају наши славни преци, „прометеји наде, апостоли јада“, дочекао нас је деда Ђорђе, баш на свој 91. рођендан. Наша деца певала су му рођенданску песму док нам је прилазио, а када је дошао свештеници су га дочекали громогласним „Многаја љета“. Није сакривао своју радост, али и сузе. Сваки сусрет са њим својеврсни је сусрет са вековима, са прецима, са колективним памћењем. Сутрадан смо се упутили острву Евија и у манастиру Светог Давида Евијског поклонили моштима овог великог светитеља и гробу Светог Јакова Цаликиса, а затим у месту Прокопи и моштима Светог Јована Руса. Колико је велики Господ у светима својим осећали смо на сваком кораку. Док су наша деца са љубављу и радошћу без икаквог знања грлила и љубила свете мошти, ми старији смо у чуду посматрали њихову безазлену веру и молили се за  делић такве преданости. У вечерњим сатима стигли смо у Атину и  захваљујући нашој Тијани, били смо друга ходочасничка група која је икада обишла собу у којој се упокојио Свети Нектарије у једној атинској болници, јер се не дозвољавају групне посете. Благодат, смирење и светост те једне собе у атинској болници уз тихо појање оца Милана који нас је у групама дочекивао у соби не може се речима описати. Само су сузе у очима могле посведочити духовни пут који смо прошли- од пуке знатижеље са којом смо многи отишли до осећања непролазног присуства Светог Нектарија на овом свакодневном, „обичном“ месту. Четвртог дана смо у јутарњим сатима отишли у Камаризу, код вољеног старца Нектарија Виталиса, кога су многи и лично упознали, где су наши свештеници по благослову нашег Eпископа Јустина, и тамошњег оца Васија саслуживали на Светој Литургији. Дочекала нас је српска застава која се виорила на централном месту на платоу испред храма посвећеног Светом Нектарију Егинском. Из Камаризе отишли смо у Рафину, до манастира Пантократор (Сведржитељ), чудесног места мученичког страдања игумана Нила и 179 монаха од стране Турака. За овај манастир је велики старац Порфирије (Кавсокаливит) прорекао да ће бити највећи међу православним манастирима. Крв мученичка стапа се у овом како су га звали неспавајућем манастиру (јер је имао осам олтара и могла је непрестано да се служи Литургија) са миром и благородним појањем сестара свете обитељи које су на нашу велику духовну радост отпевале неколико духовних песама и стихира нашој групи. Испуњени Светим Духом упутили смо се коначно и нашем главном циљу- манастиру Светог Нектарија на Егини. Добили смо благослов за ноћење у манастиру, што је посебна благодат. После заједничке вечере, коначно смо имали прави одмор. Сутрадан, још једна Света Литургија и акатист Светом Нектарију. Утици са овог места… . Да ли је могуће изразити их?! Мислим, када бисмо сваком понаособ дали да напише свој утисак, сваки би био другачији. Од једне посете до ноћења крај његових светих моштију- не може се разумом докучити чиме смо заслужили благослов. Хвала Светом Нектарију! Душа га открива увек другачије, увек наново…; а он не престаје да зачуђује, да умножава дарове, чуда, заштитништво своје…. Нека нам опрости смелост. Нека нам отвара очи духовне да спознајемо Бога у сваком болу, у

У недељу Томину, 5. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светих апостола Петра и Павла у Мрчајевцима. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, протојереј Милинко Стојковић, протојереј Милорад Величковић, јереј Александар Пешић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. У својој богонадахнутој беседи Владика је указао на значај вере у Христово Васкрсење, које је апостол Тома исповедио. Апостол Тома се уверио да је Исус Христос Син Божји, истински човек и истински Бог. Он се ради нас људи и ради нашег спасења оваплотио од Пресвете Богородице и Духа Светог, страдао на крсту ради нашег искупљења, погребен био, васкрсао у трећи дан и свима у гробовима живот даровао, а потом сео са десне стране Бога Оца. Многи данас сумњају у Господа Исуса Христа и траже неки доказ и знак, многи од неверујућих кажу да кад би видели Бога веровали би. А Господ у Светом Писму каже блажени који не видеше а повероваше, јер не може човек Бога видети а остати жив. Али Син Божји објави Га, тако што је рођен од Пресвете Богородице и као Богочовек је поживео са нама и показао нам шта треба да чинимо да се поново вратимо у рај. Апостол Тома није био присутан када се Господ први пут јавио својим ученицима. Када су му они рекли да су видели Васкрслог Господа, одговорио је да неће веровати док не додирне ране од клинова на телу Господњем. Господ Бог је допустио искушење на апостола Тому као што је то учинио раније са апостолом Петром, да би показао да не треба да будемо у превише самоуверени. Апостоли су се сакрили у страху од Јудеја, који су их прогонили како се не би дознало за Васкрсење Христово. Господ улази кроз затворена врата у просторију где су били апостоли и дозвољава Томи да додирне руке и ребра Његова да би се уверио и постао веран. Апостол Тома исповеда „Господ мој, и Бог мој!“. Исповеда за све нас. Они који кажу: “да сам видео Бога, ја бих веровао“, не би ни тада веровали, јер то су маловерни. Вера је дар Божји, онај који поверује у Господа Бога мора да јача своју веру, није довољно само да кажемо „верујем“. Веру јачамо тако што читамо Свето Писмо, постимо, молимо се, долазимо у храм и причешћујемо се Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, и тако почињемо да препознајемо Бога у свему што нас окружује и видимо да је све творевина Његова. Они који одричу постојање Божије не могу Бога поништити и пребивају у мраку. Они који верују виде да је Христос светлост и прослављају Христово Васкрсење које је светлост живота нашег. Господ жели да се сви људи покају и да дођу у познање истине, јер то је наше призвање да верујући у Господа наследимо живот вечни. Након освећења часних Дарова, Епископ Јустин рукоположио је у чин ђакона теолога Радомира Митровића из Костојевића. После Свете Литургије уприличена је трпеза љубави, за време које се старешина Храма Светих апостола Петра и Павла прота Милинко захвалио Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину на посети и благослову.                                                                                     Ђакон Јован Тимотијевић

У петак, 3. маја 2019. године, на дан када Црква прославља празник преноса Светих моштију Светог Владике Николаја Жичког из Америке у отаџбину, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Царској лаври Манастиру Жичи, уз саслужење: игумана студеничког архимандрита др Тихона (Ракићевић), архимандрита Дамјана (Цветковић), секретара ЕУО Епархије жичке, архимадрита Јакова (Лазовић), архимандрита Саве (Илић), секретара Епископа жичког, Архијерејског заменика Епископа жичког протојереја-ставрофора Љубинка Костића, Архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, протонамесника Милоша Станисављевића, као и протођакона Александра М. Грујовића. Као и сваке недеље и празника, тако се и данас сабрао бројни верни народ да са Архипастиром Епархије жичке молитвено прослави Светог Владику Николаја Жичког у велелепној светињи коју је он својим неуморним трудом обнављао, а својим богоугодним молитвама духовно снажио. Назван српским Јованом Златоустим због свог говорничког дара, владика Николај је по свету проповедао Реч Божију и сведочио Васкрслог Господа речју, подвигом и страдањем, каквим су испуњена Житија светих од првих векова хришћанства. Своју беседу Његово Преосвештенство Г.Г. Јустин започео је васкршњим поздравом, након чега је подсетио сабране да су нам преци Свети жички храм припремили да се у њему Богу молимо, да у њему проналазимо себе и друге, да сагледавамо своје слабости и своје грехе и да је Црква ризница сваког добра, јер је у њој Васкрсли Господ. Овом приликом, Епископ је споменуо да је Господ давалац живота и сам Живот и да је у њему свако добро – и љубав и истина и благочешће и да сваки подвиг и сваки труд и све што чинимо, у Његово име треба да чинимо, јер ако оно што радимо није у Његово име, онда нема вечно битије, већ остаје овде, на земљи. Будући да се ове године слави осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Епископ је нагласио да ће ускоро у Вазнесењском храму Манастира Жиче отпочети Сабор Архијереја Српске Православне Цркве и да ће се овде у октобру одржати централна прослава. Споменуо је да су ове свечаности прилика да се запитамо да ли смо достојни наследници свих наших светитеља, мученика, краљева и подвижника. На крају своје беседе, Епископ је нагласио важност искушења за одржање снажне вере и истакао да бити хришћанин никада није било лагодно, а нарочито у време Светога Саве и Светог краља Стефана, и указао да њихова дела и подвизи треба да нам буду узор. Након Свете Литургије, у радости је преломљен славски колач у част Светог Николаја Жичког, а трпеза љубави и послужење уприличено је у просторијама Манастира Жиче. Сестринство Манастира Жиче

У вечерњим часовима 03. маја 2019. у просторијама краљевачке библиотеке  „Стефан Првовенчани” у присуству великог броја посетилаца представљен је јубиларни број епархијског часописа Жички благовесник, посвећен 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 100 година традиције часописа Жички благовесник. О часопису су говорили Његово Преосвештенство Епископ жички Г. др Јустин, игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић), уредник часописа протонамесник Александар Р. Јевтић и песник Милоје Радовић. Програм је отворио г. Милоје Радовић. Он је васкршњим поздравом пожелео добродошлицу свима, рекавши: „Вечерас нас је у овом одуховљеном и онебљеном простору који носи име првога српскога краља из рода Немањића, писца, а пре свега, великог светитеља, дозвао и  сабрао Жички благовесник, часопис који траје цео један век.” Поздравивши све присутне, реч је дао Епископу Јустину. Владика је присутне подсетио да је у минејском богослужбеном поретку наше Цркве данашњи дан посвећен свештеном спомену Преноса моштију Светог Николаја Жичког, који је оснивач часописа чије стогодишње трајање прослављамо ове године. Са њим и многим угодницима Божијим који су живели на просторима богомспасаване Епархије жичке и ми путујемо у Цркви Христовој – истинитом Броду спасења. Дела светитеља Николаја су украси наше Цркве. Тешко их је све и побројати, а још више сву дубину им докучити. Несумњиво, један од подвига овог угодника Божијег је и Жички благовесник који је трајао и трајаће доносећи плодове на радост и спасење свих нас. Овај јубиларни број је сведок присуства Светог Николаја Жичког са нама кроз бурну историју којом наша Црква плови држећи правац ка Царству Божијем, не скрећући ни десно ни лево, поручио је Владика. У наставку, уредник часописа протонамесник о. Александар је изнео значајне појединости из историјата часописа, који 1919. почиње под именом Преглед Цркве Епархије жичке, да би 1939. понео данашње име – Жички благовесник. Образлажући усмерење и садржај којим су испуњаване странице овог гласила наше Епархије, истакао је основну намеру часописа: проповед Јеванђеља, буђење вере у поратним и међуратним годинама које су оставиле дубоке ране на нашем народу, као и друштвено одговоран однос према савременим изазовима. Кратким освртима на текстове који чине садржај овог броја, упознао је присутне са различитим темама и апсектима у вези са два јубилеја која прослављамо. Захвалио је ЕУО Епархије жичке на залагању да овај број изађе у веома квалитетном издању и техничкој припреми, као и свима који су својим трудом у овом и претходним бројевима помогли да наш часопис буде, надамо се, на понос и радост пред Богом, Светим Савом и Светим Николајем. Архимандрит др Тихон (Ракићевић) је у свом излагању посвећеном расветљавању историјата и детаља у вези са Студеничким типиком, приметио да је пред нама још један јубилеј. Наиме, прошло је тачно четири века од 1619. када је хиландарски монах Аверкије са једног старијег преписа (за који се сматра да је првобитни рукопис Светог Саве) у Горњој студеничкој испосници начинио препис који је до данас сачуван. Детаљним историјским освртом, архимандрит Тихон је објаснио како је дошло до раздвајања Студеничког типика и њему припадајућег Житија Преподобног Симеона, тј. до избацивања другог и трећег Слова, као и до премештања првог Слова. Упознао је присутне са новим издањем Студеничког типика, објављеним 2018. у Манастиру Студеници тројезично (српски, енглески, руски). Сагласно научним истраживањима овим издањем је успостављен првобитни поредак са свим саставним деловима. Милоје Радовић је направио осврт на књигу проф. др Драгољуба Даниловића „Манастир Жича, центар архиепископије, Епархије и сабора у средњем веку”. Књига је настала као плод дугогодишњих истраживања, посебно у оквиру успешно окончаних докторских студија. У години када обележавамо јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве увиди које нам дарује истраживачки подухват професора Даниловића су драгоцени за освешћивање важности доприноса Светог Саве, Светог Симеона и Светог Симона – Краља Стефана Првовенчаног државном и црквеном бићу нашег народа. У наставку, Епископ Јустин је у непосредном казивању подсетио на једно савремено чудо Светог Саве. То је храм у Бајиној Башти који у импозантној грађевинској величини и лепоти пркоси логици времена, и трудом становништва које чини ову невелику варошицу сведочи о љубави нашег народа према светитељу Сави и обостраном несебичном даривању – светитеља и народа. Како и стоји у једном од текстова у овом броју Жичког благовесника, деца тамо улицом Светог Саве иду у школу Светог Саве да би уз Божију помоћ ускоро могла да одлазе и у храм посвећен Светом Сави. Програм је одјавио домаћин Милоје Радовић, захваливши се Епископу и осталим говорницима, као и свима присутнима, што су учинили да Библиотека буде почаствована једним оваквим историјским догађајем. На крају, у радости свих срца отпојана је васкршња песма Богородици – “Ангел вопијаше“. Протонамесник Александар Р. Јевтић

„Исповедајте се Господу, јер је добар, јер је до века милост Његова“(Пс 117,1). У петак 3. маја 2019. године, у Светлу седмицу – Источни петак, свештенство качерског намесништва приступило  је Светој тајни исповести у Храму Светог архангела Гаврила у Заграђу. Сви свештеници и ђакон су се исповедили, а такође и пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић. Као и ранијих година исповедник је био јеромонах Виталије (Милошевић), сабрат Манастира Студенице.   Након исповести Свету Литургију служили су: јеромонах Виталије, протојереј Светолик Марковић, јереј Миодраг Марковић и ђакон Слободан Пејовић. Васкршња радост имала је свој наставак у богатој трпези љубави коју је припремио домаћин јереј Горан Џопалић са својом породицом и члановима црквеног одбора.                                                                                                                            Протојереј Светолик М.