Category: СПЦ

Прослава храмовне славе Светог пророка Илије у Бајиној Башти отпочела је вечерњим богослужењем, којим је началствовао протојереј Анђелко Ковачевић, старешина храма у Љубовији. Саслуживали су му јереј Бранко Лукић, парох љубовијски, јереј Петар Лазић, старешина храма у Чајетини, парох бајинобаштански протонамесник Владимир Малешевић и ђакон бајинобаштански Немања Матејић.   Литијским стихирама кренули смо низ градске улице, где су учешће узели сви остали свештеници рачанског намесништва. Литију су увеличали својим присуством и учешћем велики број деце, радници ватрогасне службе као и општински службеници. Музички програм Етно групе „Аманет“ је учинио да овогодишње навечерје славе буде свечаније и радосније. По завршетку молитвеног опхода кроз град уприличена је трпеза љубави, коју су припремили парохијани. На дан славе Светог пророка Илије служена је Света Литургија којом је началствовао игуман Манастира Раче протосинђел Герман (Авакумовић). Саслуживали су му протојереј Милинко Лукић, архијерејски намесник рачански, протојереј Милан Живановић, старешина храма у Бриселу, јереј Крста Лазић, старешина храма у Пожеги, протонамесник Душан Томић, парох ужички, јереј Милан Ђокић, парох горобиљски, протонамесник Владимир Малешевић, парох бајинобаштански и ђакон бајинобаштански Немања Матејић. По завршетку заамвоне молитве, освештан је славски колач и жито које је припремио домаћин данашње славе Александар Павловић. Пригодном беседом на крају Литургије, обратио се протојереј Милан Живановић, који је верни народ подсетио на живот Светог пророка Илије. Он је изнад свега величао његову веру, рекавши да је вером Свети пророк Илија чинио чуда и ствари које се разумом не могу појмити. На крају беседе честитао је свима присутнима славу храма, поручивши да и ми треба да се угледамо на живот овог великог пророка Божијег.   По завршетку Литургије уприличена је трпеза љубави за све госте, а својим музичким програмом Етно група „Аманет“, учинила је да данашња слава протекне у угодној и радосној атмосфери. Ђакон бајинобаштански Немања Матејић

Дана 02. августа на аеродрому “Морава“ у Лађевцима торжествено је прослављен Дан рода авијације и Крсна слава 98. ваздухопловне бригаде. Прослава је почела Светом Литургијом, резањем Славског колача, а затим и свечаним постројавањем и изложбом ратне технике. У поздравном говору, Командант 98. вбр, пуковник Дејан Васиљевић, истакао је важност авијације Војске Србије, подсетивши нас на саме почетке Ратног ваздухопловства за време Краљевине Србије, првим борбеним летовима у Великом рату изнад Кајмакчалана, као и на почетак установљења Дана рода авијације – на Светог Илију Громовника, указом из 1924. Командант је такође говорио и о савременим херојима Ратног ваздухопловства који су своје животе положили за одбрану отаџбине, као и о актуелном унапређењу опремања савременим ваздухопловима. На свечаности су присуствовали многи гости – представници других јединица Војске Србије, представници градских власти Краљева и Чачка, представници СПЦ, представници Полиције, Жандармерије и многи други. Нека би Бог дао молитвама Светог Пророка Илије Громовника, напредак свим ваздухопловцима у сваком добром делу, за одбрану отаџбине и вечно спасење. Амин. поручник Владимир Благојевић, војни свештеник

У четвртак, 1. августа, на Панчићевом врху, служен је помен пострадалим пиротехничарима 98. и 204. вбр, старијем- воднику I класе Славиши Марковићу и старијем воднику I класе Небојши Милићу. Подофицири Војске Србије су живот свој положили за одбрану отаџбине 1. августа 2012. расчишћавајући терен од касетних бомби, бачених од стране НАТО алијансе, 1999. године. Помену су присуствовали чланови породица и многи припадници РВ и ПВО Војске Србије. Помен је служио војни свештеник поручник Владимир Благојевић. Помоћник војног свештеника заставник Владан Викторовић

„Овчица Твоја Исусе, Марина, зове силним гласом: ‘Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.‘ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше“   Наведене речи тропара одзвањале су у срцима верног народа који је данас прославио храмовну славу Атеничке краснице, посвећене Светој великомученици Марини. Богољубиви народ ове цркве литургијски и духовно се поново обрадовао свом архипастиру Епископу жичком Господину Јустину. У литургијској молитви коју је Владика принео саслуживали су: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, пароси атенички протојереј Нешко Богдановић и јереј Радиша Сеочанац, протођакон Александар Грујовић, као и ђакон чачански Ђорђе Петровић. Посебну радост донео је велики број монаштва из манастира Жичке епархије (игуман Манастира Раче код Бајине Баште, архимандрит Герман (Авакумовић), игуманија Манастира Благовештење у Овчар Бањи монахиња Михаила са сестринством, и монахиња Наума која доноси благослов Успења Мајке Божије са Каблара), као и бројно свештенство наше епархије. Духовно сабрање предвођено Епископом као иконом Христа Бога и христољубивим свештенством пропраћено је торжественим појањем хора „Слово Љубве“ при Храму Свете великомученице Марине, са диригентом Весном Ђуновић на челу. На Литургији присуствовали су представници локалне самоуправе града Чачка, који узимају учешћа у помагању ове богомоље.     Након прочитане перикопе из Јеванђеља уследила је беседа у којој је Владика све сабране подсетио на житије Свете великомученице Марине чији молитвени спомен данас прослављамо. Рођена у Антиохији за време великог прогона Цркве Христове, где и данас букте ратови са једином жељом да се уништи људско постојање и хришћанско наслеђе. Антиохија, источна покрајина царства била је место страховитог прогона хришћана, место у чијим су градовима убијани на десетине хиљада чврсто опредељених за истину Христову, али исто тако место које је нудило чуда, да су се у исто време у другим градовима дуплирали бројеви хришћана у односу на оне који страдају. У том периоду дешава се уклањање свега што поседује Христове елементе, свега хришћанског. Прогонитељи сакривају Крст Господњи на сметлиште, као најдрагоценију реликвију Његових следбеника. Након Миланског едикта, благочестива царица Јелена открива Часни крст на осам метара дубоког сметлишта. Пронађени крст сведочио је истину Христову која се сачувала све до дана данашњег. Мученици, исповедници, молитвеници и сви они који су положили животе своје за Христа, они представљају сведоке и чуваре вере Његове до данашњега дана, нагласио је Владика. Антиохијска девојчица Марина са дванаест година исповеда Христа и веру у Њега као Цара и Бога пред многобожцима и идолопоклоницима. Страда за Њега и бива прослављена као силни сведок Истине Христове. Дивљење које данас гајимо према мученицима, који су положили живот свој за веру, молитвеницима и исповедницима и свима светима чија житија читамо, а који су наследили Царство небеско, нису довољна. Она не би требала да се своде на дивљење, већ на рађање и ширење човекових мотива да наследи живот вечни. Господ је тај Који нас препознаје као своје, онако како сведочимо делима својим. Некада је врло мало потребно показати љубави и жеље како бисмо наследили живот вечни. Разбојник на крсту за једну реч бива спашен – онога момента када исповеда Христа животодавца за Бога. Господ ће нас препознати по настројењу душе наше, јер се Царство Божије задобија једном речју, али исто тако и губи једном речју, нагласио је Владика. Милост коју Господ показује према жени блудници из јеванђелске перикопе, сведочи милост и љубав Божију која нема граница. Његове речи: „Иди и не греши више“, постају универзалне и једнако важне за сваког човека који исповеда Христа јуче, данас и за вавек. Оно мало што се од нас очекује своди се на ове речи, да не грешимо и да живимо у Истини. Настојања човека да задобије светска блага бивају сувишна будући да хришћани треба да буду оријентисани само у правцу задобијања Истине Царства небеског.   Евхаристијско сабрање крунисано је заједничком чашом, која представља врхунац данашњег славља, а у којој је узео учешћа велики број верног народа. Након молитве благодарности Епископ Јустин са свештенством осветио је и преломио славски колач у част Свете великомученице Марине која нас је својим молитвама сабрала на данашњи дан.   Братство овог Светог храма приредило је трпезу љубави за све присутне, на којој се присутнима обратио старешина овог храма јереј Владе Капларевић. У својој пригодној беседи отац Владе је заблагодарио Епископу Јустину на доласку. Пожелео је срећну и Богом благословену славу присутнима уз жељу да имамо љубави међу собом и да нас увек и изнова окупљају заступничке молитве Свете Марине. Овом приликом старешина се захвалио свима онима који су помагали, који помажу и који су добре воље да помогну радове на атеничкој цркви, како би она добила пуну лепоту, а да нас Господ заступничким молитвама Свете Марине позна као своје и подари ону праву и нетљену лепоту у животу вечном. Амин. Чтец Душан Арсенијевић

У недељу 28/15. јула 2019. лета Господњег, на дан када Црква прославља Свете Кирика и Јулиту и Светог Владимира Кијевског, овоземаљски живот је заменио за вечни протојереј-ставрофор Томислав Милинковић.   Прота Тома је рођен 11. септембра 1944. године у Тометином Пољу, подно Дивчибара, у благочестивој и многодетној хришћанској породици, у јеку борби за време Другог светског рата. Био је ђак београдске Богословије, а након средње школе и војног рока, ступа у брак са Горданом, са којом има две ћерке и од којих има шесторо унучади. Прота Тома је служио Богу и роду у Белој Реци подно Златибора, затим на Мокрој Гори на Тари, а највише времена је провео као вишедеценијски секретар Епархијског Управног Одбора Епархије Жичке, за шта је добио Орден Светог Саве првог степена на предлог Епископа жичког Г. Јустина, за све што је урадио за нашу осмовековну Епархију.     На опелу, које је служено у Светотројичном храму у Краљеву, уз присуство великог броја свештенства, архимандрит Дамјан, који је наследио проту на задужењу секретара ЕУО, истакао је да је протина крилатица била она народна „Ко Цркви даје Богу позајмљује“ и да је сав живот свој предао Цркви као заједници. Прота Рако, брат упокојеног проте Томе, дугогодишњи намесник из Чачка, посведочио је и о једном посебном акту блаженопочившег патријарха Павла из 1998/99. године, са којим је известио тадашњег Епископа жичког блаженопочившег Стефана да је завршни рачун Епархије жичке најбољи који је примио из целе СПЦ и да цео савет ЕУО оцењује највишом оценом. Прота Тома је био омиљен и међу свештеницима. Волео је да засвира фрулу, био је дугогодишњи члан чувеног Жичког хора, а уз све јако скроман. На дан Огњене Марије је служено опело, а сахрана је обављена на Старом градском гробљу у Краљеву. Бог да ти душу прости добри прото! Јереј Јован Стојковић, парох доброселички

Дана 28. јула, у шесту недељу по Духовима, када вршимо свештени спомен на Свете мученике Кирика и Јулиту, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Живоносног Источника у Врњачкој Бањи. Непосредни повод посете је била градска слава коју Врњачка Бања данас обележава. Његовом Преосвештенству су саслуживали: архимандрити Сава (Илић) и Дамјан (Цветковић), протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, парох циришки протојереј-ставрофор Ненад Михајловић, протојереј Иван Радовановић, старешина храма протојереј Часлав Јовановић, пароси врњачки: протојереј Саша Ковачевић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, протонамесник Радован Ђорђевић, јереј Слободан Глишовић, парох у Велућу јереј Милутин Михајловић, протођакон Александар Грујовић и ђакон врњачки Саво Величковић. Мноштво верујућег народа се сабрало да заједнички прославимо данашњу славу. Након прочитаног јеванђелског одељка присутнима се обратио Епископ Јустин: „У име Оца, Сина и Светога Духа! Часно свештенство, драга браћа и сестро, драга децо! Сабрали смо се данас у овом светом храму Живоносног Источника да чујемо шта нам Господ Бог о себи говори. Бог се од самог постанка света откривао најсавршенијем створењу своме – човеку, чинећи то тајанствено, јер свет и човек нису били спремни и нису имали чиме да препознају Бога онаквим какав јесте. Господ Бог још у Старом Завету кроз Пророке објављује све оно што ће се десити у времену.   У догађају код мамвријског храста када Аврам прима три анђела који су прасликовали Свету Тројицу, показује се како Господ полако води човека ка савршенству откривења у Новом Завету. На почетку Господ Бог преко Мојсија даде Закон људима, који је примљен на Синају. Тај Закон је био педагогија и припрема за Христа. Био је то доста чврст Закон са моралним упутствима, штавише био је и окрутан па можемо да видимо да се каже: ако ти неко сагреши ти му узврати. Али све то је била само припрема, јер ко је поштовао тај Стари Закон (Савез), ко је поштовао Скинију и Шатор састанка и ко се сабирао у име Јахвеа, он је себе могао да припреми за вечнога Христа. Господ Исус Христос, родивши се од Пресвете Богородице, није дошао да укине Закон и Пророке већ да их испуни, а испунио је тако што је по јеврејском обичају био и сам обрезан. Ипак, Он Собом доноси нови Закон, Нови Савез, у коме се по Оваплоћењу у највећој мери открива људима, а нарочито на Педесетници, када је Свети Дух сишао на Апостоле и када се Бог показао као Тројичан.  Само Откривење бива двојако: кроз Свето Писмо и Свето Предање. Светом Предању, између осталог, припадају и Васељенски сабори на којима су, у оној мери колико је то људима могуће да спознају и схвате, поближе објашњавана питања ко је то Бог, која је природа Његовог постојања и шта је Он са светом желео да уради. Ови сабори, вођени Духом Светим, су били ту да Бога приближе палом човеку. Господ је дошао да подигне палога Адама, који је изранављен гресима од којих је највећи то што је, уместо да буде Бог по благодати и читав овај свет са Богом усавршава, послушао свезлога, ненавидника рода људског, и желео да буде већи од Бога и тиме промашио циљ. Бог је само кроз једну ствар, уздржање од кушања плода са дрвета познања добра и зла, хтео човека да припреми за много веће дарове. И наравно, човек је по својој слабости, наговорен ласкавим речима свезлога, појео тај плод и од тог момента се удаљио од Бога. То видимо по речима у Писму где Бог тражи Адама по рају а он се сакрио од Њега, што до тада никада није урадио. Спознавши своју нагост, јер је клица греха и трулежи у њему проклијала када је преступио заповест, Адам се склања од лица Божијег. По своме милосрђу, иако је Адам преступио заповест, Бог опет прилази човеку. Кроз Богородицу Бог шаље Сина свога Христа који је дошао на свет, примио људско тело и природу, постао по свему истоветан нама осим греха, поживео са нама, пролио Своју пречасну крв и страдао за нас да би искупио Адамов грех све до дана данашњег.   Када након Светог Крштења, те непоновљиве Тајне којом су нам сви греси дотадашњег живота опроштени, опет сагрешимо онда приступамо Светој Тајни покајања и исповести којом се враћамо у окриље Божије. Нема човека да живи а не греши. Једини је Господ без греха, јер смо ми људи слаби, поводљиви и нестабилни. Зато је Господ ту да нас утврди. Зато су ту Свети и Велики сабори који су утврдили нашу веру дајући одговоре на многа питања и недоумице које су се појављивале кроз историју, тиме нам објаснивши смисао постојања нашег. И данас се свет развија, те се јављају многи нови изазови на које треба одговорити. Једино Црква, место обитавања вечне Божије Мудрости, може дати одговоре на проблеме дашањице тако што ће нас сачувати у своме окриљу и у близини присуства Божијег. Зато сваки човек, уколико живи светотајинственим животом Цркве, никада неће отпасти од Бога. Постоје и они који својом гордошћу и сујетом мисле за себе да све знају, било због свог успешног посла и положаја или науке које су изучили, па из тог разлога сматрају да њима није потребна Црква. Они лагодно живе и мисле да немају проблем са собом нити са било ким. А како могу да знају да немају проблем ако себе не мере Христом? Како могу да знају да немају проблем са ближњима када нису ни пришли ближњем? Ближњи је за њих странац! А ми смо сви браћа! Из тог разлога је и Тајна Тројичног Бога таква да су Три Личности заједно а опет Један Бог! Ако човек нема однос према ближњем нема ни однос према Богу! Ове речи су свима нама подсећање на оно што смо дужни да чинимо, које врлине да негујемо, јер тиме узрастамо у меру раста висине Христове. Да примамо у себе Истину, благочешће, правду, љубав, милосрђе. Све ово Бог тражи од свих нас! Не само од мене, већ свих заједно јер смо део Тела Христовог, сви смо његови сателесници. Јер где је бесмртни Христос тамо је и слуга његов. То је Откровење, то је Истина и сила! Нисмо ми у Цркву дошли, као што кажу неки, да

Данас када Света саборна и апостолска Црква празнује Сабор Светог архангела  Гаврила, Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Вујан служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин. Епископу Јустину саслуживали су: архимандрит Јован (Никитовић), игуман Манастира Вујан, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, Архијерејски намесник таковски, протојереј-ставрофор Миленко Милованчевић,парох пети горњомилановачки.   Сабор Светог архангела Гаврила је велика радост за Цркву Христову зато што прослављамо онога који је Пресветој Богомајци благовестио да ће зачети и родити Сина и назваће га Христос. То је неизмерна радост за човека, јер ће се родити Богочовек Христос Спаситељ Света. Такође, у читавој историји човечанства у Старом и Новом Завету јавља се благовесник Гаврил, као што и самим мироносицама објављује радосну вест да Христос је васкрсао и да није у гробу.   Манастир Вујан је највероватније првобитно био изграђен у 16. веку (или чак у време Немањића), а на тим темељима је 1805. године подигнута садашња Црква која је барокне архитектуре и фрескосликарства .На старим темељима подигао га је Никола Милићевић (Луњевица),који је сахрањен као ктитор у самоме храму. У манастиру се налазе мошти непознатог вујанског светитеља из 13. века. Једна од занимљивости манастира је то да је извесно време свога земаљског живота у њему боравио блаженопочивши Патријарх српски Павле.Патријарх Пале, тада као Гојко Стојчевић који је био тешко болестан од туберкулозе. Он се молио и измолио исцелење од непознатог вујанског светитеља, а за узврат ручно је изрезбарио крст и приложио га манастиру. Крст се данас налази у манастиру, са натписом: О исцељние приложи раб Божији Гојко. Данас братство и сестринство чине игуман Јован Никитовић и његова сестра по крви и Христу мати Јелена (Никитовић). Епископ Јустин је у својој беседи рекао да се радује што овде данас служи. Истакао је да се радује и благодари Богу што је Цркви даривао оца Јована (Никитовића), који је прошао разна времена и опстао и остао као монах. Епископ Јустин је заблагодарио верном народу што долази и помаже ову светињу. Тако треба да наставе да чине ради свог духовног пута и спасења. Владика се осврнуо на јеванђелско читање и рекао да се не молимо као фарисеји, већ да у срцу своме схватимо када чинимо грех и да принесемо покајање. У молитви Оче наш молимо се Богу: да буде воља твоја и на земљи као и на небу. Тамо су и девет анђеоских чинова. Они су невидљиви за наш очињи вид. Господ од нас очекује да растемо у меру раста висине Христове. За то су нам неопходни многи подвизи. Лако је да се жртвујемо за праведника, а тешко за грешника јер је за то потребна велика љубав. Архангели и анђеоски чинови су наши заштитници и треба да им се молимо и они ће нам бити помоћници. У својој беседи владика Јустин је рекао да на Небу нема нерада и да тамо Господа сви славе једним устима, једним срцем, једном душом: Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ испуни се Небо и земља славе Твоје. Тако и ми требамо да славимо Бога Оца, Сина и Духа Светога у све векоке векова. На Светој Литургији се причестио велики број народа, а у наставку је пререзан славски колач. На крају је приређена пригодна трпеза љубави, на којој се присутнима обратио игуман Јован, речима благодарења Епископу Јустину, оцу и пастиру свих нас, као и верноме народу на помоћи и љубави коју показују према манастиру.. Чтец Петар Ђерковић

У недељу пету по Педесетници, када се Црква молитвено сећа и Светог великомученика Прокопија, наш Епископ Г. Јустин посетио је и служио Свету Литургију у цркви посвећеној Светом Николају Мирликијском у селу Шилопај, недалеко од Горњег Милановца. Једна од најлепших парохијских црква наше епархије, подигнута је у периоду од 1936. до 1939., заслугом предратног трговца Љуба Сарачевића, пореклом из овога села, а освећење је извршио Свети владика Николај Велимировић 1939. године. Литургијско славље на челу са нашим Владиком било је круна прославе 80 година постојања цркве и туристичке манифестације Шилопајска панорама, која је трајала неколико дана обогаћена разним културним, спортским и музичким дешавањима. Мноштво верног народа заједно са свештеницима, председником општине Горњи Милановац г. Дејаном Ковачевићем, привредницима овога краја, директорима јавних предузећа и културних институјија дочекало је свога Епископа. Међу гостима овога храма који су свечано дочекали и молитвено учествовали у литургијском прослави јубилеја, био је и директор канцеларије Владе Р. Србије за сарадњу са црквама г. Милета Радојевић. Владици су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујан, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, архијерејски намесник таковски, протојереј Драган Сарачевић, парох у Сиднеју (Аустралија), протојереј Томислав Ђокић, парох шилопајски, јереј Горан Џопалић, парох заграђски, протонамесник Драган Ђорем, старешина Цркве у Горњем Милановцу, као и протођакон Александар Грујовић. Хор из Цркве Светог кнеза Лазара са Љубића, под вођством хоровође Теодоре Стојковић одговарао је на Литургији. По прочитаном Светом Јеванђељу, Владика се као отац и пастир, обратио својој духовној деци, верном народу. Његову проповед цитирамо у целини: “Поштовани директоре канцеларије Владе Републике Србије за сарадњу са црквама господине Милета, поштовани председниче општине Горњи Милановац господине Дејане, поштовани народни посланиче господине Бошко, часно свештенство, браћо и сестре, драга децо. Сабрали смо се овде у овоме светоме храму који је посвећен Светом Николају, Мирликијском чудотворцу. Славимо 80 година од његовог васпостављања, и од његове мисије у овоме свету. Кроз овај храм 80 година много је наших сестара и браће прошло да чују реч Божију, да користе Свете тајне Цркве Божије, да се спасавају. Данас смо и ми дошли, да се сетимо свих ктитора и приложника овога светога храма. Да се сетимо Светог Николаја, епископа жичког и охридског, за кога је Свети Јустин Ћелијски рекао да је највећи Србин рођен после Светога Саве. И све овде не само подсећа на њега, него је он и даље жив пред Господом. Није он био једном у неком времену, и ми се сада са пијететом сећамо тог великог човека. Тај велики човек, посејао је семе Јеванђеља, у сваку душу свакога човека који је хтео да чује ту реч, а та реч записана је у мноштву књига које је он написао и дао да читамо и да се упознамо са Господом нашим. Да видимо Господа онаквог како га је он видео, јер је он истински примио Бога, он је сијао, био је светлост свету. Није он сам светлост, него је примио светлост од Господа Бога, и ту светлост, ту јеванђелску науку, ту истину, ту силу, он је предао нама. Том силом, ето, ми опстајемо од кад Србин постоји. Векови су дакле иза нас. Славимо и 8 векова самосталности или аутокефалије Српске Цркве. То је доказ, да смо се борили, али и опстали у свим временима, у свим тешкоћама. Шта да говорим више у овоме народу, народу српском православном. Он је такав какав јесте, али је Божији. Било је времена када је народ прилазио цркви, а било је времена, нажалост, када се удаљавао од цркве. Ево сада је време да народ поново долази у цркву, поново налази смисао живота свога и постојања свога. И ми данас дођосмо да чујемо реч Божију, која је записана у Светоме Јеванђељу. Она данас нама говори све оно што је потребно рећи. Свака перикопа, или сваки део из Јеванђеља када се чита на Светој Литургији, нама осветљава самога Господа Бога, али осветљава и наш живот, јер да бисмо угодили Богу, и да би добили спасење морамо да имамо однос према Богу, однос према себи и однос према ближњем. Ако те три ствари не испунимо, нисмо потпуни, ми у овоме свету не знамо шта хоћемо. Ево данас у Светоме Писму описује се догађај када Господ Бог долази у Гергесу или Гадару, и сретоше га два бесомучна човека. А бесомучан човек је онај који је запоседнут демонима, дакле, запоседнут онима који мрзе људе. Разлог томе је што су они некада били анђели, па су одступили од Бога, подигли се против Бога, хтели да буду већи од Бога без Бога и били збачени са неба на земљу. Господ Бог милостиви није хтео да их убије, није хтео да их уништи до Другог доласка свога, него је свему што је дао диханије оставио време до жетве. Зар нису многи ученици Његови рекли, видите колико има оних што не иду за нама? Дакле, има кукоља и пшенице; нека оставите кукољ и пшеницу до жетве, нека расту заједно, али ће се препознати шта је кукољ а шта је пшеница, тек на крају када дође жетва онда ће се раздвојити. Здраво зрно иде у житнице а остало се спаљује. И шта учини Господ? Исцели бесомучне, ослободи их од власти демона, јер демони имају ограничену власт на људе. Само онолико колико ми дозволимо њима да они уђу у нашу душу, у срце, у ум, у вољу, толико имају власти. Ништа на силу не могу да учине. Онај који се успротиви молитвом, животом својим, постом, исповешћу, причешћем, од њега далеко бежи мрзитељ људског рода. Често нападне и вернике. Зар нису доказ велики подвижници који су имали велику борбу да се ослободе тих нечистих духова, и уз помоћ Божију то су успевали? Господ исцели бесомучне, али они тражаше да оду у крдо свиња. И крдо потрча и скочи са стрмени у воду. Дођоше сељаци и рекоше, иди одавде, толику смо штету претрпели од Тебе; штету јер су изгубили свиње. Изгубили су тај живот који су желели да живе; а долази Началник живота, Началник истине, правде, љубави и свакога добра и исцељује њихове сународнике и то им није доста. Нису благодарни на томе, него му пребацују зашто се толика штета десила због њега.

Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема те речи која ће бити кадра да опева Твоја чудеса.  И ове године 98. ваздухопловна бригада наставља своја ходочашћа у Светој Гори, на здравље и спасење, напредак у сваком добру, повећање морала и духовности и оперативних способности.   Заиста је немогуће човеку описати својим језиком превелику Љубав коју Бог показује ка човеку, којом Га непрестано грли и обасипа, милује и храни. Благодат Свете Горе, освештане Пресветом Богородицом и светим угодницима непрестано се излива на све ходочаснике, учећи их, сваког на посебни, личносни начин, напретку у животу кроз љубав према Богу и ближњима.   Војска Србије већ више деценија редовно посећује ово Свето место, јер управо војници на максимални начин могу да осете у својој војничкој служби, шта значи љубав према Богу, отаџбини, сународнику – бивајући спремни да свој живот положе за другога. А исто тако и ми са Војног аеродрома Морава. Ово је био наш пети одлазак на Свету Гору и Хиландар, али са једном новином – охрабрили смо се да покушамо изнети планинарски, молитвени подвиг пењући се на сам врх Свете Горе – Атос.   Јула 15. и 16. бивајући укрепљени нашим Хиландаром – тим силовитим бедемом који вековима сведочи о узвишености наше христоликости, наше вере, просветљења, едукације и васпитања, симфоније цркве и државе, па и војске, упутили смо се ка подножју Атоса, тачније ка Манастиру Светог Павла. Треба напоменути да је манастир био српски око 4 века – с краја 14. и до половине 18. Српски поглавари су се старали о тада запустелом манастиру на доличан начин, подједнако као и о Хиландару. Гостопримство данашње братије манастира је било врло великодушно. Сутра ујутро, после Свете Литургије и оброка, мала група припадника 98. вбр, на челу са Командатом пуковником Дејаном Васиљевићем, помоћником команданта за подршку потпуковником Владимиром Караклајићем, затим официрима мј Александром Гајићем и мј Бојаном Пљеваљчићем и другима, се упутила ка прелепом високом врху Свете Горе.     На тој крајње некултивисаној стази, оцењеној као планинарском стазом средње тежине, укрепљивали смо се молитвом и примали благослове од светогорских монаха који су са својим мулама носили велики терет пролазивши поред нас. Трудећи се да свој физички терет преточимо у морални и духовни напредак, радо смо се сећали наших војника који су по нужди прелазили оштре врхове албанских планина, у најгорим могућим временским условима. Нас је време одлично послужило – није била велика врућина, нити много ниска температура на самом врху током јутарњих часова, пред зору. Те зоре, 18. јула, тачно на дан Светог Атанасија Атонског, оснивача Манастира Велика Лавра и слободно можемо рећи, Свете Горе, од како јој препознајемо писану историју, успели смо се на сам врх Атоса, висок 2033 метара, око пола сата пре свитања, када смо се огласили првим црквеним звонима новоподигнуте цркве Светог Преображења. Свакако да нам је фасцинантан поглед заокупио пажњу, али јаче од тога, невидљива сила Божија је заиграла у нажим срцима, подетињила нас, утешила, укрепила и продуховила. После кратког молебана и фотографисања, упутили смо се ка Великој Лаври, која је целодневно прослављала своју Славу – Светог Атанасија Атонског, показавиши ка свим поклоницима неизмерно гостољубље.   И хвала великом Богу што смо пред крај нашег путешествија успели да се поклонимо и великим светињама у Кареји – икони Млекопитатељници у нашој Типикарници, како и моштима Светог Апостола Андреја у његовом скиту. У повратку ка својој отаџбини, нисмо престали да причамо и описујемо шта смо доживели – колико је то у нашој моћи уопште, са нестрпљењем очекујући да утиске пренесемо својим породицама и колегама, бивајући врло укрепљени за наредне задатке у јединици. Захваљујемо свом водичу господину Радосаву Вукомановићу, својевремено редовном војнику 63. пдбр, који нас је провео кроз ово свето ходочашће. Хвала Богу за све! Војни свештеник поручник Владимир Благојевић  

Један од два параклиса која се налазе у оквиру Храма Светога Саве у Краљеву је посвећен спомену на славну икону „Млекопитатељница“ на којој је насликана Мајка Божија која млеком доји свога Сина – Богомладенца Христа. Та икона својом необичном садржином, дирљиво и топло, сведочи о крајњем човекољубљу Божијем, јер је Он из своје силне и изузетне љубави према палом људском роду постао човек у сваком смислу те речи. Тај параклис се налази у завршној фази осликавања и, ако Бог да, у наредном периоду ће у целости бити живописани његови зидови. Премда осликавање још увек није завршено, већ је очевидно да су фреске веома лепе и да су се фрескописци који га осликавају баш својски потрудили.   Свету Архијерејску Литургију је служио Владика Јустин – предстојатељ на катедри  Епископа жичких, уз саслуживање старешине храма протојереја Радоја Санде, протонамесника Новице Благојевића и протођакона Александра Грујовића. Појање је предводио протонамесник Дејан Марковић, са остатком братства и са народом који је једногласно помагао појући Господу. Након резања славског колача и Свете Литургије Владика је упутио кратку поуку о потреби да се молимо Христу Господу, Пресветој Богородици и светитељима Божијим, јер се без обраћања њима не може истински живети. Подсетио нас је на благослов Пресвете Богородице којим је испуњена свака икона на којој се налази Њен лик и на то да, у нашим искушењима и у недаћама треба да се обратимо Мајци Божијој пред иконама на којима је она осликана и да од Ње тражимо помоћ, утеху и заштиту јер ће нам Она сигурно помоћи и сачувати нас. Затим нас је Владика позвао да чешће читамо Свето Писмо, али и Житија Светих јер се у њима види да су сви светитељи пролазили кроз различита искушења (дакле, нисмо само ми ти који пролазе кроз искушења), покаткад и готово неиздржљива, и да су кроз сва та искушења прошли као победници јер су се молили Господу, Пресветој Мајци Његовој и светитељима који су, чувши њихове молитве, притицали у помоћ и заштиту. Након Литургије уследило је послужење за све људе који су се са нама молили на Литургији и који су учествовали у прослављању наше данашње славе.   Пресвета Богородице, спаси нас!                                                 Ђакон Стефан Милошевски