Category: СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих Јоакима и Ане служио је Свету Архијерејску Литургију у Прељини. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки и старешина храма јереј Никола Вучетић, протојереј Милинко Стојковић, протојереј Милорад Величковић, протојереј Небојша Дабић, протојереј Радоја Сандо, јереј Радоња Мирковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Епископ Јустин након прочитаног Јеванђеља обратио се сабраном народу и честитао храмовну славу Свeте Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Богородице. Истакао је важност Пресвете Богородице у домостроју људског спасења. Господ Исус Христос сишао је са неба кроз утробу Пресвете Богородице, оваплотивши се примио је истинско тело наше, осим греха и родио се као Богочовек Исус Христос. Свети праведни Јоаким и Ана су родили Пресвету Богородицу, која је била припремљени трон Цара Славе, у који је сместила Господа, Кога ни небеса не могу сместити. Он је Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, али ипак Њена утроба је сместила  несместивог по промисли Божјој. И када се родио Богомладенац Христос, сви који су га препознали и пошли за Њим имају живот вечни. Господ је дошао да нас пале људе избави од ропства греха, смрти и ђавола. Тако је спасење приближио људима кроз приче из овога живота (нпр. прича о сејачу и семену, сетимо се приче о злим виноградарима и многих других које се односе на нас и овај свет).   Ми се у овом свету сусрећемо са највећим непријатељом Бога и човека, отпалим анђелом Сатаном. Он је присутан у овом свету и има ограничену силу, да вара све оне који су утврђени у истини, у Богу, у љубави, у благочешћу. Али никога он не може да одврати од Бога, јер сви ми имамо слободну вољу и бирамо како ћемо да живимо. Онај који јача себе духом, умом, вољом, да превлађује људске слабости, њему и Господ Бог помаже, Пресвета Богородица, апостоли и сви Свети. И када се молимо треба да знамо за шта се молимо – једино за шта има смисла да се молимо јесте да наша имена буду уписана у књизи вечног живота. Ми смо позвани да будемо синови светлости, богови по благодати. Прародитељи Адам и Ева прекршили су заповест Божју и пали су по слободној вољи. Господ Бог је стога одредио начин како ће нас спасити, тако што ће се од Пресвете Богородице родити Спаситељ, који ће бити човек као и ми, страдати за нас, пролити Своју Крв, којом ће опрати првородни грех, и све грехе од Адама до данас. Све што је у овом свету је привремено и чека свој крај, али онај који пребива у Господу Бесмртном – и он је бесмртан. Данас славимо Свете Јоакима и Ану родитеље Пресвете Богородице, који су добили Њу као дар Божји под старе дане. То јесте чудо, али не и највеће и једино. Највеће чудо је спасење које припрема Господ Бог за род људски. Бог је још пре пада човековог знао да ће човек пасти. Дао је човеку слободну вољу, не желећи да буде роб, него да се одреди хоће ли том слободном вољом ка Богу и хоће ли спасење. Свако ко хоће спасење и труди се, биће спасен. Није довољно само да се обраћамо са молбом „Боже помози и спаси нас“, већ да извршавамо заповести Божје. Треба да долазимо у храм Божји где обитава Дух истине, где Бог делује кроз Свете Тајне и нас призива у заједницу свету. Господ нам је све то омогућио првим доласком показавши свету да га воли и да хоће да буде спасен. Онај који поверује, крсти се и држи заповести Божије биће спасен. Христос ће доћи други пут окружен небеским силама, светитељима и тада ће бити суд овоме свету по правди. Да нас Господ Бог нађе припремљене, да добар одговор дамо на суду и уђемо у радост господара свога. Након свршетка Свете Литургије и резања славског колача, приступило се трпези љубави коју су припремиле породице Јовановић и Настић. Том приликом отац Никола се захвалио Преосвећеном Епископу на благослову и посети, домаћинима славе, као и градоначелнику града Чачка Милуну Тодоровићу чијим залагањем и помоћу је почело уређење порте храма. Ђакон Јован Тимотијевић  

Дана 21. септембра лета Господњег 2019. године на Малу Госпојину, сестринство  Манастира Каменца, који је прошле године  јубиларно прославио шест векова постојања, је имало велику част да угости Епископа Јустина. Он је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, а саслуживали су му архимандрит Јаков из Манастира Жиче, духовник каменачког сестринства, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, јереј Младен Стевановић, нови парох каменачки, и протођакон Александар Грујовић.   После читања Светог Јеванђеља Владика је одржао беседу у којој је говорио о томе  да у животу треба да нам је најбитнија молитва, молитва за Царство небеско. Указао је на то да треба да се молимо Пресветој Богородици, чије рођење данас прослављамо, да нас “води и руководи“ и све наше трудове и напоре усмери на задобијање вечних блага и да нас својом милошћу заступа пред Господом не би ли били уписани у књигу вечности. Рекао је да не треба да се бојимо недаћа које нас сналазе и које нас чекају, већ да храбро уз Господа стојимо, јер кад смо уз Њега „никаква мука не може на нас“. Као прави духовни отац оснажио је своју паству речима Господњим: „ Не бојте се, ја сам победио овај свет.“ Нагласио је да је важно да опстанемо као добри људи, да ревнујемо и да свако својим трпљењем принесе жртву и труд „и за државу и за цркву и за народ у целини“, угледајући се на своје претке и настављајући оно, што су они „крвљу својом, жртвама својим и животом својим дали“. Епископ је окончао беседу честитањем славе игуманији Марини и сестрама и подсетио нас да ове године Српска Православна Црква прославља осам векова аутокефалности са централном прославом 06. октобра у Манастиру Жичи. По завршетку Свете Литургије, Владика је пресекао славски колач, онда је уследио кратак културно-уметнички програм, који су добровољно припремили уметници, који су прошле јубиларне године учествовали у свечаној академији за прославу. Програм је осмислила наша драмска уметница Биљана Ђуровић.     Уз помоћ верног народа и вредних парохијана, сестре су припремиле и скромну трпезу љубави и угостиле верни народ. За време трпезе, нови парох јереј Младен Стевановић, се обратио Епископу, пожелео му добродошлицу и захвалио на указаном поверењу. Позвао је Епископа, као домаћина ове светиње,  да поново посети манастир и рекао да се нада да ће га следећи пут затећи у сваком послушању и благочешћу, уз речи: „Нека би моје послушање било на изградњу цркве и спасење свих и свега.“ Сестринство Манастира Каменац  

У склопу прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, на празник Рођења Пресвете Богородице, у Саборном храму Епархије жичке, предавање је одржао протонамесник Александар Јевтић на тему „Болест и здравље по учењу Светог Максима Исповедника“. Након претходне седмице када је јереј др Слободан Јаковљевић говорио о изворима српске литургијске праксе, ово предавање је одржано из области која се тиче теме односа богословља и медицине. У овом случају нам је пружен увид у мисао Светог Максима Исповедника по овом питању. Под сводовима куполе храма у којој се налази импозантна композиција Христа Спаситеља извршен је један захват у обимно стваралаштво Светог Максима. Иако је тешко обухватити све аспекте значајне за ову тему, о. Александар се потрудио да у току овог једночасовног излагања ипак стекнемо, у што је могуће већој мери, целовиту слику доживљаја болести и здравља код Светог Максима. Полазишна тачка предавања је везана за максимовску поставку да је болешљивост наше природе последица првородног греха којим је смрт почела да делује. Дакле, једноставније речено, ми не умиремо зато што смо склони болестима већ се разбољевамо зато што смо у основи смртни, а као створени смртни смо од тренутка сагрешења наших прародитеља. Максим је овом поставком, заправо, као и већину својих тема, пренео са поља нечег ефемерног (пролазног и везаног за околности) на поље онтологије; то ће рећи да, премда болести јесу пролазне, у стварности је наш проблем везан за смртност која кола у дубинама наше природе и која је самим тим неминовна и не може се надвладати нашим снагама. Потом смо били упознати са тим да погрешна настројења наших страсти (предавач нас је упознао са тим да реч „страст“ код Светог Максима нема увек негативну конотацију већ да означава динамичке покрете нашег бића који могу бити и добри, а без којих нема људског бића) тј. „острашћеност“ доводе до поремећаја баланса здравља – нпр. стомакоугађање, острашћеност према храни и пићу изазива појаву обољења. Свети Максим нас подучава да наслада/задовољство (ή ηδονή) заправо доводи до стварања страдања/бола (ή οδύνη) и у том смислу је карактеристичан његов пример у ком каже да задовољство супружника приликом чина зачећа детета има последицу у страшном болу кроз који породиља пролази приликом порођаја. Сличност наведених израза у јелинском изворнику је посебно упечатљива и поучна. Посебна пажња је посвећена максимовској теми интеракције душе и тела. То је тачка коју савремена медицина све више наглашава – човек је психофизичко биће и његово психичко стање се неминовно одражава на телесно стање и обратно. Свети Максим нас позива на својеврсни подвиг издизања изнад нашег раз-ума који се налази на послепадном нивоу и досезања до умског сазерцања Бога које преображава читаво биће. У том смислу нашем бићу је неопходно преумљење-покајање којим бисмо из статуса смрћу оболелог бића прешли у статус доброг бића, које је још увек смртно, али се налази на добром путу да постане вечно-добро-биће што је наш крајњи циљ. На том путу постоји стална опасност да се крене погрешним путем и да се стигне до вечног лошег/авајног бића (то је биће које је на сву вечност прожето мржњом и незадовољством). Човек хита добро-бићу када ум преображава молитвом, када афективни део душе преображава љубављу, а желатељни уздржањем. Паралела са савременим теоријама о сублимацији енергије је очигледна. Кључна тема код Светог Максима је Христос, јер је Он Подвигоположник (у Коме се саподвизавамо) и Лекар. Болести су прилика да се окренемо ка Господу, па је могуће говорити и о њима као шанси и леку за бољи начин живота. Христос је показао да након страдања и бола следује Васкрсење као истинско задовољство и радост. Наше усмерење ка Христу је динамичко и есхатолошко, прожето врлином дуготрпљења. Изнад питања о болести и здрављу, налази се питање истинитог Живота и смрти.   Након предавања уследила су питања публике, а потом се старешина храма о. Радоја Сандо бираним речима захвалио о. Александру, публици и најавио следеће предавање које ће бити одржано следеће суботе. Ђакон Стефан Милошевски

На дан када Црква слави Рођење Пресвете Богородице – Малу Госпојину, Манастир Увац је прославио своју заштитницу и Њено рођење. Светом Литургијом је началствовао прота Милован Васиљевић, парох карански, а саслуживали су протосинђел (Урош Васиљевић), настојатељ Манастира Увац, протонамесник Мирослав Неђић, парох са Мачката, јереј Ненад Ивановић, парох са Златибора и јереј Јован Стојковић, парох доброселички. Благоумилно су појале сестре Манастирâ Дубраве и Сретења са Овчара уз благочестиви верни народ који се сабрао из целе наше осмовековне Епархије. У празничној беседи, прота Милован је се осврнуо на речи Аве Јустина и Његовог поређења самог празника са Божићем. Прота је пожелео да, као што се и сам празник зове Рођење, да сама реч рођење буде приоритет и да наша опустела села оживе са многодетним породицама. Протосинђел Урош се потрудио да са добротворима и верницима уприличи богату трпезу љубави. Захвалио се свима који су дошли на славу манастира. Јереј Јован Стојковић

Изложба “Дакле, Ви сте тај Урош Предић?“ је у краљевачком Народном музеју отворена на почетку 26. Жичког духовног сабора – Преображење 2019.  Посетиоци ове богате изложбе са великим бројем слика, цртежа и студија насталих током дугогодишњег стваралаштва једног од најзначајнијих српских сликара (1857-1953) одгонетнуће тајну наслова ове изложбе. Ову реченицу изговорио је  архимандрит Иларион Руварац, игуман Манастира Гргетега, када се сусрео са Урошем Предићем. У наставку је додао да је очекивао омаленог буцмастог сликара, а угледао призор који се отегао као гладна година. Овим је алудирао на високу и достојанствену фигуру сликара који је живео веома скромно и аскетски. Иначе, као син свештеника Петра Предића, пароха у Орловату, одмалена је задојен вером православном. Између осталих занимљивих информација, изложба посетиоце упознаје и са догађајем који се десио када је Урош као четворогодишњи дечак случајно скоро цео хладни зимски дан остао закључан у храму. Једва се опоравио од прехладе, али је храм и богослужење увек волео. Многе храмове је украсио иконама, а иконостасе је чак сам рестаурирао – сматрајући иконе својом “духовном децом“. Познанства и преписке са Пајом Јовановићем, Михаилом Пупином, Стеваном Алексићем сведоче о друштвеном човеку кога су бескрајно поштовали његови скромни земљаци из Орловата, али и елита културног Београда и Беча. Ово и много више може се видети и сазнати посетом изложбе која траје до краја септембра. Протонамесник Александар Р. Јевтић  

Дана 19/6. септембра лета Господњег 2019., када наша Света Црква прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, верници Златибора су имали част и велики благослов да угосте свога оца и архијереја – Епископа Јустина. Његово Преосвештенство Епископ Јустин началствовао је на Светој Архијерејској Литургији у Храму Преображења Господњег на Златибору која је почела у осам часова. Епископу Јустину саслуживали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, протојереј-ставрофор Љубисав Аџић (пензионисани свештеник из Ваљева), протосинђел Урош, игуман Манастира Увац, протојереј Давид Селаковић, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Александар Тимотијевић. Велико мноштво верног народа дошло је у храм да дочека свога владику. У поучној беседи Преосвећени Владика указао је свом верном стаду на огромну помоћ за испуњење Божијег Закона коју ми људи добијамо од архангела. Ми, нажалост, нисмо свесни тога и некако најмање помињемо свете анђелске силе у својим молитвама. Али и поред те велике неправде они су и даље ту и спремни су да нам помогну. Међу анђелским силама нема већег и мањег, него је свако од Бога добио своје призвање. Иако не разумемо те небеске силе, многи данас у Цркви теже да досегну то невидљиво. Анђели су били присутни када се Господ родио и кад год се нешто велико дешавало у историји они су били ту. Сви свети људи којима су се, како је посведочено  у Светом Писму, јављали анђели сматрали су себе недостојнима да им се анђео јави и говорили су за себе да су најмањи у овоме свету. За разлику од њих они којима се јављају они тамни анђели сматрају да су нешто велико. Прави анђели су кротки и милосрдни и они долазе и дају нам радост у срцу када заједничаримо са Богом и чинимо добро. Они се радују када човек изабере прави пут у животу, а када чини зло они су тужни и привемено се удаље од таквога човека. Једино се постом, покајањем и исповешћу можемо одбранити од оног црног анђела. На крају своје беседе, Преосвећени је посаветовао вернике да читају Житија светих. Такође, требало би читати и молитву анђелу чувару, па макар понедељком, јер је то дан који је посвећен анђелима. Тако ћемо остати на уском и тесном, али благословеном путу, јер једино он води у вечни живот. Чак ни дуг живот ништа не вреди човеку ако не задобије живот вечни, и све те године тада одлазе у заборав. Једина радост живота је да нам имена буду записана у књизи живота.   По завршетку Свете Архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ Јустин је крстио ћерку јереја Ненада Ивановића која је на крштењу добила име Ленка. У Светој Тајни Крштења учествовали су намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош, игуман манастира Увац, као и протођакон Александар Грујовић. Епископ се и овом приликом обратио родитељима и кумовима мале Ленке као и свима који су присуствовали овој Светој Тајни истакавши да је ово велики догађај за Цркву и да се данас читаво биће и читаво тело Цркве радује. Владика је честитао породици нагласивши да је Ленка на данашњи дан рођена за Цркву. Након Свете Тајне Крштења уприличена је трпеза љубави на којој се присутнима обратио старешина Храма Светог Преображења Господњег на Златибору јереј Ненад Ивановић. Он се захвалио Епископу Јустину што је благоизволео да предводи Свето сабрање као и на мудрој и плодотворној речи коју је упутио свим присутним верницима. Такође, Његовом Преосвештенству честитао је велики јубилеј наше Свете Цркве – осам векова самосталности и осам векова постојања Епархије жичке. Александар Тимотијевић, ђакон ужички

У недељу 15. септембра, када се молитвено сећамо светих из рода нашега благословом Епископа жичког господина Јустина, преко стотину верника пошло је стазама Светог Саве до Горње испоснице где су се молитвено сабрали на Светој Литургији. Литургијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Милош Васиљевић, старешина Храма Светог Јована Крститеља из Ратине код Краљева, а саслуживао је архимандрит Јаков из Манастира Жиче. На предивном евхаристијском слављу уз верни народ појале су монахиње из Манастира Жиче. Отац Милош је у својој беседи након прочитаног недељног Јеванђеља, нагласио значај милосрђа и доброте за наше спасење, истакавши да треба да се угледамо на наше свете претке, првенствено на Светог Саву и оца му Светог Симеона. Светој Чаши приступио је велики број верника, сјединивши се са Христом, осећајући у сваком камену око себе дубоко утиснут дух нашег вољеног архипастира светитеља Саве. Од времена Немањића Горња испосница је за монахе место тиховања и највећих монашких подвига. Међутим, захваљујући Светом Сави, који је изгради, била је и први центар српске књижевности. Године 1619. у испосници је била писарска школа, где је монах Аверкије, образовани хиландарски монах, преписао Студенички типик заједно са Житијем Светог Симеона које је писао Свети Сава. Након свете Литургије уследила је и трпеза љубави, где смо певали из свег срца у славу Бога живога богомољачке песме Светог Владике Николаја Велимировића. При повратку свратили смо у Манастир Студеницу да се окрепимо на духовном извору наших светих владара Стефана Немање, Симона монаха, и Анастасије српске чијим моштима се и поклонисмо.                                                                         Трипо Спахић, историчар

У недељу тринаесту по Духовима Владика Јустин је, у Саборном храму у Краљеву, служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање братства овога храма и уз појање певнице при нашем храму која је окупљена око г-дина Ивана Трајковића. У атмосфери скела које се налазе на свим странама храма – и у порти Храма око објеката који се увелико зидају (парохијски дом са звоником и црквена продавница са палиоником за свеће), и на спољашњим зидовима храма (управо се налазимо у фази постављања великих зидних мозаика на улазне портале Храма) и у самој унутрашњости храма (за неколико дана ће, ако Бог да, бити завршено осликавање олтарске апсиде и завршава се осликавање параклиса посвећеног икони „Млекопитатељница“) – смо одслужили и ову Литургију на Часној Трпези која се, баш због тих скела, налази на солеји. Наш храм и простор око њега се из дана у дан преображавају и све су израженије контуре оне лепоте којом ће блистати када радови буду сасвим окончани. Чини се да тај дан више није тако далеко, а до пре само неку годину изгледало је да ће проћи можда и деценија до тренутка када више за скелама неће бити потребе. Хвала Богу на томе! У својој пастирској беседи Владика се дотакао и те теме нагласивши да до тог свеопштег уређивања и украшавања храма долази и по мери наше љубави, труда и молитве. Потом је Владика говорио о јеванђелској причи „о злим виноградарима“ која је прочитана на Литургији, подсетивши нас да је овај свет створен савршен и леп попут винограда и да ми – виноградари – уколико на правилан начин живимо и обделавамо виноград можемо примати његове богате плодове и ни у чему не оскудевати. Али исто тако, уколико водимо животе у греху и уколико проводимо неплодне животе у незадовољству и незахвалности, проћи ћемо попут ових злих виноградара који нису слушали слуге Божије – пророке и светитеље – па чак ни самог Сина Божијег.   Од нас ће овај виноград бити одузет уколико наши животи не постану вино – најсавршенији плод творевине јер је то део Причешћа – и уколико наша срца не постану чиста и достојна да се у њих усели Бог. Још нас је наш Пастир подсетио и на то да смо јуче прославили „начало индикта“ и да је ово период када деца крећу у школе – да је ово тренутак када почиње нови годишњи круг када треба свести рачуне са самима собом и погледати шта смо све учинили претходне године. Ако смо нешто сагрешили ту су покајање, исповест и молитва као начини да се исправимо и усправимо.  На крају беседе нам је свима пожелео да полако узрастамо и да доспемо до Царства Божијега. Као и сваки пут, Литургија је окончана свечаним Владикиним изласком из храма током којег су појци у византијском напеву предивно отпевали „Многољетије“. Ђакон Стефан Милошевски

У вечерњим сатима 14. септембра одржано је прво у низу предавања која са благословом Епископа жичког Г. Јустина у сусрет јубилеју 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве организује Храм Светог Саве у Краљеву. Тема предавања била је “Богослужбени поредак на просторима средњовековне Србије у доба Светог Саве“, а предавач јереј др Слободан Јаковљевић, парох при Вазнесењском храму у Чачку.      Предавање је одржано у присуству братства краљевачког Светосавског храма, архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, свештенства из Краљева и околине који су својим присуством пројавили љубав и жељу да се напоје са непресушног богословског и пастирског извора који нам је светитељ Сава у наслеђе оставио, као и богочежњивог и духовног узрастања жељног верног народа Божијег.   На почетку, предавача и све присутне поздравио је старешина храма протојереј Радоја Сандо. Он је подсетио на повод нашег сабрања и велики јубилеј који ове године прослављамо, изразивши радост што је наш храм домаћин ових духовних свечаности у част првог архиепископа српског Светог Саве, оца и заштитника овога храма. У наставку, отац Слободан је детаљним прегледом историјског развоја богослужбеног поретка Цркве, присутне упознао са развојним фазама истог. Постојање парохијског и монашког типика (разлике и историја утицаја), историја типика на тлу Палестине и на тлу Византије, студитска и друге редакције типика, чине део сложеног задатка који је пред собом имао Свети Сава када се опредељивао за организацију богослужбеног живота српских манастира и новоуспостављене српске архиепископије. Његов задатак није био лак, али је пројавио величину и далековидост коју је имао. Различитост типика није доживљавао као проблем, већ као изазов и богатство којим је требало украсити богослужење у црквама и манастирима свога отачаства. Његов рад наставио је архиепископ Никодим. Векови ропства који су уследили нису могли уништити духовну осовину коју је Свети Сава завештао нашој Цркви. Опстајало се на духовном богатству пројављеном у богослужењу, архитектури, сликарству, који су памтили време духовног узлета нашег народа под славним и светим прецима. Утицај Светог Саве не може се ограничавати само на српске земље, већ је у најмању руку био свесловенски. Због тога су велики руски и српски литургичари 19. и 20. века препознали значај рада Светог Саве на богослужбеном пољу и посветили му изузетне радове. Као основи мотив рада Светог Саве, отац Слободан је истакао молитву укорењену у богослужењу као изразу саборности Цркве. Кроз њу су уследили остали плодови које до данас као Црква негујемо и настављамо да узгајамо у славу Божију. Након одговарања на питања која су постављена, уприличено је послужење у просторијама при храму, које је протекло уз наставак разговора и духовну изградњу којом нас је Свети Сава још једном даривао као повод овог сабрања. Протонамесник Александар Р. Јевтић