Category: СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је ариљско село Бреково и служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Николаја Мирликијског, у двадесет прву недељу по Духовима, на дан посвећен светом Арсенију Сремцу. Уз владику, саслуживали су: архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, протојереј-ставрофор Дмитар Луковић, протојереј Војко Михајиловић, надлежни парох јереј Александар Каранац, протођакон Александар Грујовић и ђакон Станимир Мирковић. У беседи о јеванђелској причи где се говори о сејачу и семену, Архијереј је указао црквеној заједници на то колико је важно да наше срце буде плодно тло на коме ће нићи и узрасти семе – Реч Божија. Мноштво верних који су на овај дан учествовали у Тајни Цркве наставили су прославу за трпезом љубави која је припремљена у парохијској сали брековачког храма. Парох брековачки јереј Александар Каранац

Дана 08. 11. 2019. године, када наша Црква слави Светог великомученика Димитрија, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Чачку. Преосвећеном Владики су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, протојереј-ставрофор Ненад Величковић, парох пожешки, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине у Атеници, јереј Никола Вукобрат, старешина Храма Успења Пресвете Богородице у Чачку, јереј Живко Дамјановић, парох успењски, протођакон Александар Грујовић, ђакон Станимир Мирковић и ђакон Ђорђе Петровић.   Владика је поучио верни народ у слову своје архипастирске беседе о томе како је немоћног човека Господ Исус подигао својим доласком, и дао заповест да љубимо једни друге. Љубав је најважнија врлина. Свети великомученик Димитрије је имао под својом влашћу велику војну силу, али се покорио највећој сили – Господу Исусу Христу. Зато је мученички пострадао, не хтевши да се одрекне свога Господа и Спаситеља. Знао је да је све земаљско пролазно и сила и власт, и да је само важно оно што је возглављено у Христу. У току Свете Литургије Епископ је рукоположио господина Богдана Милића из Пожеге у чин ђакона. Након Свете Литургије братство храма је уготовило трпезу љубави. Филип Нешковић  

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, извршено је освећење темеља будућег Храма Успења Пресвете Богородице у Лучанима. Чин освећења је извршио архијерејски намесник драгачевски протојереј – ставрофор Милун Ивановић. Молитвено су учествовали архимандрит Тимотеј (Миливојевић), јеромонах Орсисије (Ивановић), протојереј – ставрофор Милисав Вујовић, протојереј – ставрофор Далибор Милошевић, протојереј Божидар Селенић, јереј Мирослав Миленковић, јереј Раде Марић и протођакон Александар Грујовић. Старешина цркве, јереј Раде Марић, у својој беседи подсетио је на речи архијерејског намесника драгачевског, који је нагласио да градећи храмове, градимо и наше домове у Царству небеском и да је велики благослов Господњи да будемо савременици градње храмова. Он се том приликом захвалио свим досадашњим приложницима. Јереј Раде Марић

Звук звона са Цркве Свете Тројице у првом сату послеподне 5. новембра означио је у Горњем Милановцу почетак свечаног отварања изложбе Мати Ана Аџић (1900-1975) духовно чедо Светог Владике Николаја Велимировића у горњомилановачком музеју. Изложба је организована благословом нашег Епископа г. Јустина, а трудом Музеја Рудничко-таковског краја из Г. Милановац и Манастира Враћевшнице, где је пре 70 година Мати Ана дошла и била игуманија до смрти 1975. године. Свечано отварање изложбе и пригодан програм одржан је испред Музеја у Г. Милановацу уз учешће великог броја благочестивог народа и поштовалаца велике игуманије манастира Враћевшнице Мати Ане Аџић. Присуствовали су и представници општинске власти, Културног центра, директори школа, привредници, свештенство таковског краја са архијерејским намесником протонамесником Драганом Ђоремом, архимандрит Јован Никитовић игуман Манастира Вујан, игуманија Манастира Враћевшнице Ксенија са сестрама и  игуманија Манастира Ковиље Агрипина са сестрама. Директор музеја Саша Марушић својим обраћањем најавио је говорнике и захвалио се свима који су заслужни за ову изложбу, почевши од Епископа, преко угледног привредника у пензији Јована Томовића, до радника музеја Мирјане Глишовић и Весне Ћурчић и игуманије враћевшничке. Уз молитву Господњу Оче наш коју су отпевале сестре Манастира Ковиље, као други од говорника обратио се архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, који је пренео благослов и поздраве Епископа жичког Г. Јустина. Затим се обратио Оливер Ђорђевић радник Архива из Јагодине који је говорио о породици из које је Нада тј. игунанија Ана потекла, о њеном познатом оцу Сретену и животу Наде тј. монахиње Ане. Потом се обратила намесница Манастира Враћевшнице монахиња Ирина која нам је говорила о животу, раду и великим делима Мати Ане, доласком у Враћевшницу 1948. године, па све до 1975. године када је напустила овоземаљски живот. Подсетила нас је да људи крхког здравља могу бити обдарени изузетном умном снагом коју су кадри да богоугодно поделе са свима. Чврсто је бранила своје принципе, притом за себе остављајући само наду о месту у Царству небеском. Изложбу је отворио архимандрит Јован Никитовић, игуман Манастира Вујан, који је уједно у поздравном говору подсетио о тешким послератним временима и страдањима манастира и цркава у том страшном времену. После обиласка изложбе уследило је скромно послужење за све присутне. Додатак ИГУМАНИЈА АНА АЏИЋ (1900-1975) Ђерка нашег великог педагога и професора Сретена Аџића, била је једна од најобразованијих српских игуманија. Читав живот је посветила деци-сирочићима и манастиру. Верна следбедница и духовна кћи и сарадница Светог владике Николаја Велимировића. – О где си ти Надо, дошла из оног твог дворца, где си у Београду живела, у ову турску кућу, да служиш деци овде у Битољу. – Ово је лепши дворац! – Љубав те је довела, љубав покренула. Зато си и дошла вамо. У Светом писму стоји: „Нероткиња ће имати више деце од оне која рађа“. То је за овакве прилике казано. Имаћеш овде стотину духовне деце. А колико је само духовне деце имала света Петка, па свети Сава који је цео наш народ родио? Дошла си овамо да оставиш велики помен својим родитељима и себи… Овако је текао разговот Владике Николаја Велимировића и мирјанке Надежде Аџић, тек пристигле из Београда у Битољ. А она, млада и истрајна, вођена хришћанском љубављу, читав је живот посветила сиромашнима, немоћнима и болнима, а понајвише деци. У беди и немаштини, најпре у Битољу а онда у Трстенику, у своја недра је свијала гладне сирочиће, грејала их мајчинском љубављу и хранила оним што је могла прикупити. После дванаест година рада са сиротињом као искушеница, Надежда Аџић се замонашила. Као игуманија Манастира Враћевшница, дуго је водила мајчинску бригу о сестрама и самој светињи. Упокојила се у Господу 1975. године, као једна од најобразованијих српских игуманија. Била је духовна следбеница владике Николаја, који је добро знао колика је њена љубав према Христу. А на само пар дана уочи владикине смрти, по Божијој промисли, Ана му шаље и једну шареницу ткану у Битољу, да га подсети на заједничке дане када су одгајали и хранили на стотине малишана. Случајно или не (а у животу је мало шта случајно), тим ћилимом је и прекривено тело владике на самртној постељи. Пут ка Христу Ана Аџић (мирјанка Надежда) је рођена фебруара 1900. године у Београду. Њена породична лоза је имала дугу богословску традицију и са мајчине и са очеве стране. Мајка Милева је потицала из познате београдске породице Поповић, а отац Сретен је био један од најзначајнијих српских педагога и дугогодишњи управитељ Учитељске школе у Јагодини. После завршене престижне уметничке школе очекивало се да се Нада уда и изроди децу, али се то није остварило. Од ране младости је показивала занимање за живот српских монахиња и издвајала се од својих другарица по честој молитви. – Мени је јасно само да се нећу спутавати браком – говорила је Надежда. Сувише ми је то уско и загушљиво, а сам Господ ми је указао на нове путеве широке и светле. Хоћу да молим Бога да њему служим до краја живота… Срце ми је понекад слабо (боловала од срчане анемије), али ја се не осврћем, јер знам да још има недовршеног посла и да ме велики задаци тек чекају. На позив владике Николаја, 1935. године, Надежда је дошла у Битољ да би радила као управница Дечијег хранилишта за сироту децу. Хранилиште је било посвећено Светом Николи и звало се Богдај. У својим белешкама Надежда је марљиво записивала своја осећања, размишљања и сусрете са владиком. Често је и сам Николај писао Богдају, а ова писма се и данас чувају у Манастиру Враћевшница. Свако дете, сваку њихову сузу и осмех, Надежда је доживљавала као себе. Трудила се да за сиротиште обезбеди огрев, прикупи храну, али се није бринула само за своју децу. Водила је бригу и о сиротињи из комшилука, бринула да се и она радује Божићу, Васкрсу… Заједно са децом би се радовала свакој посети Николаја, кога су деца из милоште звали Деда Владика. У раду су јој помагали мештани Охрида, црква, али и бројни познаници и пријатељи из Београда. О свом раду је писала: – У тој деци је сам Христос. А Господ наш каже: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ни ући у Царство небеско. Ко се понизи као дете

У 20. недељу после Педесетнице велика духовна радост задесила је верни народ Рудничко-таковског краја. Епископ жички Г. Јустин посетио је Цркву Светог Саве на Савинцу и служио Свету Архијерејску Литургију. Повод за велико духовно славље био је велики јубилеј – 200 година од изградње ове светиње. Цркву на Савинцу подигао је као своју прву задужбину књаз Милош Обреновић. Храм је посветио Светом Сави, а разлог је што је недалеко од цркве постојао средњовековни манастир који је осветио Свети Сава, ту боравио, чак и један извор од Господа измолио. Због овог предања овај се део села Дренове и назива Савинац, и то је великог и мудрог књаза водило да на том месту подигне богомољу и посвети светитељу Сави.   Нашем Владики саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић) секретар ЕУО-а, протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић, парох четврти из Г. Милановца, протојереј Миодраг Анђелић, парох први и старешина цркве у Г. Милановцу, протојереј Ненад Бајић, парох савиначки, протојереј Горан Милинковић, парох бајинобаштански, протођакон Александар Грујовић и ђакон бајинобаштански Немања Матејић. Молитвено учешће у прослави јубилеја узео је и председник општине Горњи Милановац Дејан Ковачевић са сарадницима, затим представници Музеја, културних и просветних институција, јавних предузећа, угледни привредници и мноштво благочестивог народа. Владикину беседу преносимо у целости: У току Свете Литургије наш Епископ је ђакона бајинобаштанског Немању Матејића рукоположио у свештенички чин што је литургијско славље 200 година савиначке цркве учинило још торжественијим. Трпеза љубави  за благочестиви народ послужена је у црквеној трпезарији и испред храма. По завршетку Литургије Епископ је посетио Музеј у селу Такову, недалеко од таковске брвнаре, где га је дочекао директор Саша Марушић. У пратњи председника општине Дејана Ковачевића и свештеника, Владика је обишао сталну поставку музеја посвећену Другом српском устанку, уз стручна објашњења директора музеја. Торжествена прослава завршена је у ресторану Таковски врт, где је прота Ненад Бајић, парох савиначки, поздравио Епископа, захвалио се на његовој љубави и труду да дође. Затим се захвалио свим приложницима и председнику општине на помоћи око прославе јубијела. Директор музеја Саша Марушић је за време трпезе све присутне обогатио ризницом података из дуге 200 годишње историје савиначке цркве. Председник општине је цркви савиначној поклонио недавно пронађену најстарију слику савиначког храма, а директор музеја је Епископу поклонио најновију књигу Саше Савовића коју је издао Музеј под насловом Крст у дубу. Протојереј Ненад Бајић, парох савиначки  

У дан када се сећамо наших упокојених, а на празник Светог Артемија и Преподобног Герасима Новог Кефалонијског, Владика Јустин је у Храму Светог Саве у Краљеву служио Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање братства храма. „Задушнице“ су лепо обележје наше Православне вере јер су то дани када је Црква одредила да се сећамо својих драгих који су се преставили у Господу и да се молимо Богу за њих да их избави од вечног заборава. Тих дана се саборно и литургијски  молимо за оне које волимо а који су привремено смрћу растављени од нас, да их Господ помене у светлости и радости Царства Свога. То што наша вера посвећује велику пажњу онима који су се упокојили уопште не значи да је она „религија мрачних ноћних птица“, како ју је покушао описати један мислилац, а каквом је нажалост доживљавају многи наши сународници. У ствари, то значи да је наша вера топли излив љубави и према њима који су допали шака смрти а уједно и снажно сведочење и исповедање да је „љубав јача и од смрти“. Ту нема ничега „сумрачног“; то је дивна вера љубави у победу Живота и Царства Божијега над смрћу и заборавом. Између осталих данас смо се на Литургији сетили и свештеника Радомира Булатовића, бившег професора призренске богословије који је као сабрат братства нашега Храма пре више од деценије уснуо у Господу. Нека га Господ приброји реду Својих Светих служитеља који се свагда наслађују сладошћу Лица Његовог. Након Свете Литургије је одслужен парастос у оквиру кога смо се молили над мноштвом имена упокојених сродника и вољених, наших парохијана. Ђакон Стефан Милошевски

Похвалимо свештеним песмама, светог апостола, свеславног Луку, као проповедника дела апостолских и сјајног писца Еванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. (Тропар, глас пети) На дан када Црква Божија прославља међу светима апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског, у краљевачком Храму Светог Саве служена је Света Архијерејска Литургија. Предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, а саслуживали су према различитим свештеним даровима Духа Светога братство овог храма и верујући народ.   Свети Лука је заштитник многих српских домова прослављају као своју крсну славу. Овим светитељем започиње низ прослављања крсних слава које су карактеристичне за јесењи период године. Као велики лекар и уметник, Свети Лука је уистину пример на кога се сви можемо угледати и последовати му као што је он последовао Господу Христу. Кроз свештенодејство савршавања Литургије као Светајне Цркве, присутни су једним срцем заблагодарили Богу због свега и за све и замолили да буду удостојени сједињења са Господом. Многи су приступили Светој Чаши Тела и Крви Христове. Они који су као свечари данашњег празника присуствовали Литургији, имали су прилику да осете благодат саборног прослављања угодника Божијих и да буду подстакнути да чешће притичу храмовима Божијим који кроз богослужење освећују простор и време у којима као путници овим светом привремено боравимо ходећи ка Царству Божијим. Управо је ка томе била усмерена и проповед којом нас је Епископ Јустин поучио да очи наше буду уперене ка Царству Божијим. На основу јеванђелског читања, то је била и поука коју је Господ упутио својим апостолима наговештавајући им да радост наша није од овога света. Тиме се, према Епископовим речима,  објашњавају речи: Не радујте се што Вам се духови покоравају, већ што су имена ваша записана на небесима. Веће од свега што можемо учинити и задобити на земљи, јесте дар да будемо у књизи живота која је у Божијим рукама. У тој књизи су имена светитеља Луке и Петра Цетињског, нашег заштитника Светог Саве. Са жељом да и наша имена буду тамо, Владика је свечарима честитао славу а свима присутнима пожелео здравља и добра осењујући их знаком крсног благослова. Протонамесник Александар Р. Јевтић  

Легендарни позив ,,Ево мене ето вас, рат Турцима“ које је изговорио тада тридесетдвогодишњи вођа Милош Обреновић док је предавао заставу домостроитељу Кнежевог двора Сими Милосављевићу Паштрмцу, родом из засеока Рамаћа код Крагујевца, био је јасан знак да се, поред Рудничке и  Крагујевачке, и Чачанска нахија диже на устанак, што је касније довело до чувене битке маја месеца 1815. године на брду Љубићу код Чачка, где је битку против Срба предводио помоћник Сулејман-паше Скопљака, Имшир-паша (погинуо у боју од стране Васе Томића Книћанина), која је трасирала пут слободе српског народа. Барјактар вожда Карађорђа, а касније капетан дела војске Милоша Обреновића, Атанасије (Танаско) Рајић, је после слома Првог српског устанка немилице гледао одмазду Турака по Чачанским селима, да би након кратког времена у одсудној битци крвавим словима, херојски, одважно и часно  уписао своје име у светлу страну српске историје. Кратко речено, српско херојство, част и интелигенција одиграли су изузетну улогу у очувању и уздизању историјске свести народа, припремама и вођењу оба устанка, као и каснијем културном преображају српског друштва. Одмазда коју су Турци чинили имала је много видова насиља, не само над становништвом, већ и над комплетним културним наслеђем нашег народа. У такве поступке неизоставно је спадало и паљење, рушење, уништавање православних цркава и манастира. Таква судбина је, по предању, задесила и цркву Светог пророка Јелисеја у селу Виљуша (које се налази недалеко од Чачка). Управо горе поменути Имшир-паша, односно његови силници (међу њима по предању спахија Зајим) су у светлу крвавог гушења Хаџи-Проданове буне порушили поменути храм и од остатака саградили бунар у селу, на неких 1500м од цркве, који је назван Зајмовац (према оном који је учествовао у рушењу), како га мештани села Виљуша и данас зову. Како не постоји значајнијих писаних трагова о овој цркви оно до чега се дошло путем истраживања јесте да је локалитет био сеоско власништво  и да је, као што је поменуто, црква славила (према доступним изворима) Светог пророка Јелисеја. У току ископавања 1955. године пронађен је метални путир на коме су у рељефу представљена попрсја цара Константина и царице Јелене, као и камени крст са натписом. Временом се околно земљиште претварало у пољопривредно, и како је сам локалитет бивао временом угрожен обрадом земљишта, разношењем камена, „Завод за заштиту споменика културе“ у Краљеву у сарадњи са „Народним музејом“ у Чачку преузео је кораке на заштитним истраживањима локалитета. Поменути радови су изведени 1977. године и том приликом су ипитивања показала да  је црква правоугаоне основе, оријентисана исток-запад, са апсидом на источној страни. Апсида је са спољне стране тространа, а са унутрашње полукружна. Зидана је од притесаног и ломљеног камена који је био, углавном, различите величине. Зидови су очувани у висини око 30 центиметара, дебели од 75 до 90 центиметара. Јужни зид цркве се сачувао само у темељу и оно што је занимљиво јесте да у самој цркви, а ни на самом локалитету око ње нису нађени гробови. Даља истраживања унутрашњости објекта, као и његове околине, односно проналажењем покретног археолошког материјала дошло се до закључка да се ради о цркви која потиче из каснијег средњег века. Што се тиче светитеља заштитника цркве, у питању је старозаветни пророк Јелисеј (слави се 27. јуна). Свети пророк Јелисеј је познат по великом труду који је уложио у циљу очувања једнобожачке вере у Старом завету. Господ показује да све има свој разлог, управо јер је ова светиња посвећена Јелисеју, а и наша вера је, као у доба Светог пророка Јелисеја, имала своја искушења, али је побожно гледајући у будућност, оснажена вером наших предака, преживела и опстала у сурово време осмалнијског ропства. У овом моменту, након две стотине година чекања, ово здање нашег духовног наслеђа, овај споменик културе и одраз чврсте вере коју су показали наши преци сазидавши је у најтежим временима за српски народ, чека на враћање свог старог, достојанственог изгледа. Сада, када је тај моменат коначно дошао, после пуно одрицања, прикупљања потребне документације, исцрпних разговора, склапања планова, консултовања стручњака, добијања благослова и давања максимума кроз лично залагање свих који су од самог почетка ту као и оних који су се прикључили и дали свој допринос, време је да повратимо део историје, да обновимо здање јер тиме ћемо доказати да не заборављамо претке, нашу историју и веру, јер обнављајући храм, обновићемо и себе и учинити да се звона са ове цркве чују далеко, генерацијама унапред. Окупљени у име Господње, у великом делу обнављања овога светога храма, верни народ се сабрао са својим пастирима у суботу 26. октобра 2019. године када је служен обред освећења темеља ове светиње. Након што су прикупљена средства за обнову (изградњу) цркве, приступило се и самој физичкој изградњи. Обред су служили игуман Манастира Студенице архимандрит др Тихон (Ракићевић), архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Милан Тодорић и јереј Радиша Сеочанац. Обреду је присуствовало монаштво и свештенство, градоначелник Чачка господин Милун Тодоровић са својим сарадницима, директор „Народног музеја“ у Чачку Делфина Рајић, добротвори храма и верни народ који се окупио да присуствује овом важном тренутку. У славу Господњу надамо се да ће храм бити завршен до 2024. године када ће верни народ поново слушати звона светиње која је уништена у османлијском ропству, а трудом свих нас обновљена после безмало 2 века. Вероучитељ Ђорђе Чоловић

Дана 27. октобра када наша Света Православна Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву, Преосвештени Епископ жички Господин Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Преподобне мати Параскеве у Рудници. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић, протојереј Србољуб Стојковић, парох други при Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка, јереј Милован Вучковић, парох трнавски, парох бељачки јереј Предраг Радојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон рашчански Владимир Јовановић. Нашега Архипастира са великом духовном радошћу дочекао је велики број мештана парохије рудничке и околине, свих узраста. Молитвеном сабрању су присуствовали и представници војске, полиције, као и ктитор храма у Викенд насељу на Копаонику г. Бојан Премовић.   Храм Преподобне мати Параскеве уједно је обележио јубилеј 60 година од освећења храма. Освећење храма 1959. године извршио је блаженопочивши Патријарх српски Герман. Литургијско славље пропраћено је велелепним појањем појца Ивана Трајковића из Краљева и мешовитог хора из Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка. Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио својој духовној пастви протумачивши речи из литургијског зачала. Епископ је између осталог рекао: „Сабрали смо се у овоме Светоме храму који данас слави 60 година од свога васпостављања, реновирања, припреме и давања храма онима који су потребити. Онима који траже реч Божију и траже место где ће главу склонити. Данас је много јубилеја које славимо, многа имена, многе светитеље, многе поуке и поруке смо чули у Светом Јеванђељу. Главно за нас Србе јесте да у овој години славимо 800 година аутокефалности наше Цркве. Наша Црква данас слави Преподобну мати нашу Параскеву која је заштитница овога храма. И много је поука данас Господ нама дао. Када је апостол Павле, некадашњи Савле, гонитељ хришћана призван од Господа, почео је да ревнује за самога Господа. Он је познао Бога, а прво је њега Бог познао. Када је упознао Бога, Његов благи лик, Његову љубав и решеност да Он спаси овај свет, он га је толико заволео да је рекао: „Не живим више ја, него у мени живи Христос“. Тај исти Павле описује се у данашњем апостолу. Говори за себе, неће себе да истиче, али каже: “Знам једнога човека који је у телу или ван тела узнесен до трећег неба где је чуо неисказане речи, које човеку није допуштено говорити.“ Дакле, не може овоземаљски човек то да чује нити да говори о томе, јер су то речи надумне; то су речи самога Бога, речи истине. У Царству небеском само је истина и само се то чује; само се чује слављење Бога и од херувима, серафима и анђела и арханђела, који једним устима и једним срцем славе Бога и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове.“ Епископ Јустин је такође нагласио: „Црква Божија је стуб и тврђава истине. Ту обитава Бог кроз Свете Тајне и ту је радионица нашега спасења. То је радионица спасења Преподобне мати Параскеве. Она је 50 година живела у пустињи, као и Марија Египћанка. У житију Марије Египћанке помиње се да је дошао Зосима свештенослужитељ. Она га је питала за Свету Божију Цркву и за народ како живи, јер она 50 година није имала контакта са људима. Ипак је живела у цркви. Како? Тиме што се молила за Цркву и тиме што је од Цркве добијала благодат и молитве. Света Параскева је заштитница рода нашега православног. Она је од нашега рода Српкиња у Епивату рођена, међу Грцима и међу разним народима и чије су мошти због најезде Турака, једно време биле у Београду, на Калемегдану, да би после тога биле на разним местима док се на крају нису обреле у Јашију, у Румунији. Тамо мошти Свете Петке чине чудесна и велика дела Божија. Објављују силу Божију и приводе народ Богу. То је исцељење – није исцељење да обајемо нешто, да кажемо две, три речи, буди здрав. Онда си здрав када упознаш Бога.“ Владика је у својој беседи такође нагласио да данас славимо још један велики догађај – Седми Васељенски Сабор који се догодио 787. године. На њему се после 8 векова почело да расправља о иконама, јер у Старом Завету стоји да не требамо да се клањамо никаквом лику, ничему изрезбареном. Ипак, Господ Исус Христос дошавши собом донео је тај Лик, Лик којим се ми спасавамо. То је Лик Спаситеља нашега који никад нико није нацртао у почетку. Његов лик је остао на убрусу Вероникином када је ишао да страда, када је обрисао своје знојаво и крваво лице и од тада су многи почели да сликају иконе. Први је апостол Лука који је насликао неке иконе Пресвете Богородице које су све до данас чудотворне, а онда су почели људи у Цркви да сликају оно што доживљавају. На крају беседе Епископ је рекао: „Наш Женик, Господ Христос ће поново доћи да суди овоме свету и зато док још имамо времена да се потрудимо да читамо Свето Писмо, да слушамо реч и поуку Светог Писма, да када год можемо дођемо у Цркву, да запалимо свећу, да се помолимо, а најпре да долазимо на Свету Литургију и учествујемо у светотајинском животу Цркве.   После Свете Литургије уприличена је трпеза љубави, за време које се бираним речима Епископу Јустину и верном народу обратио бивши парох ове парохије протојереј Србољуб Стојковић. Након њега поздравну реч Епископу упутио је и старешина храма јереј Предраг Радојевић, захваливши се Епископу на доласку. Јереј Предраг Радојевић

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих мученика Сергија и Вакха служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог великомученика Пантелејмона у Брђанима. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, архимандрит Манастира Вујна Јован (Никитовић), протојереј Милорад Величковић, јереј Звонко Рацић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Након прочитаног Јеванђеља које нам говори о чудесном улову и првом позиву у апостолску службу Владика Јустин се обратио сабраном народу. Владика је на почетку своје беседе подсетио на велики јубилеј осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве и да је то централни догађај у овој години. Данашње Јеванђеље нам говори једну причу са Генисаретског језера како је Господ Исус Христос дошао рибарима, јер је тако било устројено да Господ Бог који је рођен овде на земљи међу нама често није имао где да главу склони. То чини међу рибарима где се осећао најбезбедније, јер су рибари простодушни, радни и вредни људи. Рибари су ти који стално гледају у небо да ли ће им Господ Бог послати улов, јер то што они раде се не види голим оком, јер риба је под водом. Господ улази у лађу код Симона Петра и моли га да се мало удаљи од обале, јер је било много људи на обали и да би га боље чули. Један број оних који су чули проповед пошли су за Христом, док други који нису нашли потврду за своју сујету, заљубљеност у себе, они су се одвратили.   Господ говори Симону Петру да баци мреже на дубину, а он каже да су се трудили целу ноћ и ништа нису уловили. Али послуша реч Божију и уловише много рибе и напунише две пуне барке. Видели су да Господ Исус Христос који је са њима није само обичан човек. Стога, Симон Петар када виде силу Божију рече: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. И заиста тек када човек упозна Бога види колико је грешан, слаб и немоћан. Без Бога се меримо са оним што је у природи и са онима који су око нас, па налазимо да смо често бољи од осталих. И тада Господ позива прве апостоле Симона Петра, Андрију, Јакова и Јована, који оставише своје мреже, родитеље, место и пођоше за непознатим да их учини ловцима људи. Пођоше за Господом Христом који још није ушао у славу Своју. Овакву љубав Христос је могао да нађе само код простих рибара, зато их и позива да пођу за Њим. Својим апостолима Христос даје највећу тајну, да спознају ко је истинити Бог. Да кроз спознају Бога, спознају себе и даје им Духа Светог да проповедају реч Божију. Том речју, ево, већ две хиљаде година уловљена је читава васељена. Дакле, бацили су мрежу на дубину где је крупан улов. У плићацима где је ситна риба лове они који су страшљиви, несигурни и немају поверења. Они који се осмеле да чују реч Божију чак и кад им нешто делује немогуће – Богу је све могуће. Често смо ми хришћани сведоци да што је нама немогуће, Бог нам кроз извесно време да. Бог нам отвара врата да уђемо у предворје највећих тајни и тако из тајне у тајну, из силе у силу, ми узрастамо у меру раста Христовог. Тачно је да се ми усавршавамо, али као људи често пута и грешимо. Када сагрешимо морамо да знамо да се враћамо назад, не стојимо у месту. А тек они који никада не одлазе у Цркву и немају везу са Богом, њих су силе овог света одвојиле и полако их увлаче у свој промисао, јер овај свет има своје размишљање, радости и интересантне делове. Али овај читав свет у злу лежи, по речима Светог апостола Јована Богослова. Господ је овај свет створио савршен, али људи су злоупотребом упропастили свет.     Пошто видимо да је Бог тај који нас спасава, да је Он милост и љубав, ми као хришћани смо дужни из љубави, не из ропске покорности, да се молимо Њему, да држимо заповести Његове. Онога тренутка када престанемо да држимо заповести које нас изграђују и утврђују, морамо да знамо да смо се удаљили од Бога и требамо да се вратимо – јер смо крштени, миропомазани и Дух Свети је на нама. Бог нам је дао све потребне силе да овде на земљи имамо живот достојан човека, а када напустимо ову земљу нека нам Господ Бог дарује Царство небеско. Владика Јустин је овом приликом старешину Храма Светог Пантелејмона јереја Звонка Рацића одликовао чином протонамесника. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави, где се отац Звонко захвалио Владики Јустину на канонској посети и добијеном чину. Ђакон Јован Тимотијевић