Category: СПЦ

На почетку четврте недеље по Васкрсењу Христовом, Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин, у Храму Светог Василија Острошког у Кованлуку, свечано је прослављена храмовна слава. Обележавање и прослава великог угодника Божијег Светог Василија Острошког Чудотворца, започели су у понедељак 11. маја 2020. године, празничним бденијем које је служио архијерејски намесник жички протојереј ставрофор Ненад Илић, уз саслуживање старешине Храма Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи, протојереја Часлава Јовановића, јереја Младена Миливојевића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића.       Већ од раног јутра уторка 12. маја 2020. године, бројни верујући народ дошао је да сачека свог Првојерарха, да се заједнички помоле Васкрслом Христу и угоднику Његовом Василију. Епископу Јустину саслуживали су архијерејски намесник жички протојереј ставрофор Ненад Илић, старешина Храма Свете Тројице у Краљеву протојереј Јован Ђорем, старешина Храма Светога Саве у Краљеву протојереј Радоја Сандо, архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, старешина Храма Светог Василија Острошког у Кованлуку протојереј Иван Радовановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Михајло Живковић. Литургијском сабрању присуствовали су и градоначелник града Краљева др Предраг Терзић, председник Црквене општине Кованлук Милан Деспотовић. Сабрање је улепшано умилним појањем  појаца краљевачких храмова Светог Саве и Светог Василија Острошког, молитвено сабраних у велелепном храму. Након читања Јеванђеља, Епископ Јустин у беседи је истакао: „Данас славимо заштитника овога светога храма, Светога Василија Острошког, дивнога светитеља. За пет векова, чуда његова су свакодневна, не само у Острогу тамо где су његове мошти, него у читавом свету, и та чудеса се до данас препричавају. Дакле, сила и благодат која у њему обитава и у његовим моштима за наш народ је непроцењива. Не само његова благодат, силе и молитве, него молитве и Светога Саве и Светога Симеона, Светога Симона Монаха, Свете Анастасије, многих мученика, мученица и исповедника. Уподобивши се Богочовеку Свети Василије је у своме роду који је био тврдоврат и окорелог срца, баш као и данас, свој народ волео. Као пастир и отац, волео је сву духовну децу, оне који су били далеко од Бога и оне који су се трудили да буду са Богом. Није могао да разлучи које му је дете милије. Баш као Господ који је 99 оваца које су биле са Њим оставио да би потражио једну изгубљену овцу. Када је њу нашао обрадовао се више него онима 99 које су биле са Њим. Светитељ Божији не прави разлику између људи, између нација, између вероисповести. Данас видимо како се свуда прославља светитељ Божији Василије. Већ пет векова он неуморно ради, обилази своју паству, свој народ, моли се за све. Њему је жао што је један део његовог народа устао на светињу. Видите и сами како Свети Василије имајући силу код Бога неће да уништи тај народ, неће да допусти да потре њих. Не, он смирено хоће да се сви људи покају да признају Бога и да се спасу. Месецима су литије ишле кроз Црну Гору, кроз Србију, не би ли омекшали срца оних који су устали на светињу. Светитељи Божији промишљају и брину за овај свет, баш како је сам Подвигоположник Христос оставио Царство своје, сишао са неба, примио на себе нашу људску природу, поставши Богочовек, родивши се од Пресвете Богородице. Примио је наше болести, слабости, тешкоће и понео на Себе. Са таквим телом страдао је на крсту, пролио Крв своју пречасну да спере грехе света. Ипак, Он је васкрсао, вазнео се на небо, и сео са десне стране Бога Оца да постави нашу људску природу ту у Царство Божије. Трудимо се да се уздамо у молитве светитеља и да никада не посумњамо. Да се молимо свим угодницима Божијим и да разумемо да смо ми стадо Христово словесно, да смо крштени и миропомазани у име Његово и да имамо силну благодат. Нека би Господ Бог дао да и ми осетимо ту благодат кроз Светога Василија и кроз живот у Цркви и са ближњима. Нека Господ Бог са Светим Василијем и са свима светима буде са нашим народом, са нашом отаџбином и да нас води и руководи до Царства небескога. Амин.“ Празнично расположење настављено је за трпезом љубави и током читавог дана. У вечерњим часовима у присуству многобројног народа, одслужена је вечерња служба обогаћена Акатистом Светом Василију. Молитвено празновање настављено је до касних вечерњих сати. Радуј се, Господ Те је удостојио највеће славе! Радуј се Василије Свети, похвало рода нашега!   Марко Јоргић, вероучитељ

Парадоксалност наше вере чини супротности помирљивима (земље и неба, времена и вечности, смрти и живота) и немогуће могућим. У српској историји можда нема бољег сведочанства о овоме од празника Спаљивања моштију Светог Саве. Многим народима смо били и даље смо чудни што поразе славимо и трагедија се сећамо. Попут раслабљеног који није имао човека у воду да га спусти, ни ми као народ најчешће нисмо. Ипак, Господ је кад је најтеже био уз нас. А ми и даље путем страдалне љубави Христове и потоњег Васкрсења све видимо преображеним очима. Такав призор је био и данас у краљевачком Светосавском храму који својом лепотом све јаче поручује да су варнице око тела светитељевог биле само топлота и светлост на којој је српски народ прогледао и даље гледа. Божанственом Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића) и Саве (Илића), братства овог храма и браће свештенослужитеља из других храмова. Радост је испунила све присутне што су након многих дана одсуствовања са богослужбених сабрања, поново имали прилику да се заједнички помоле и са Господом сједине. Речима архипастирске поуке и духовног окрепљења свима се обратио Владика Јустин: – Ево нас у овоме храму који данас слави. Сведоци смо ових дана нечега што се у историји ретко дешавало – да готово цео свет стане. Вероватно су многи размишљали како су тешка времена била током нашег ропства под Турцима. Исто је било и са братским нам грчким народом. Они су, као и ми чували капију Европе, да Агарјани не продру у срце Европе. Старац Пајсије је причао о случају када је Абдул-бег планирао да прикупи младе момке за јаничаре. Многи младићи су побегли на Свету Гору, да се спасу. Примили су их у манастире. Турци су дошли за њима и одвели их до Уранополиса. Ко се ту одрекао Христа примали су га у јаничарске одреде. Само пет од њих пет стотина је исповедило Христа и страдало. Остали су прешли на ислам. То је и нама доказ да никада не знамо колико тешка времена и искушења долазе. Благо ономе ко у срцу своме и души има самога Господа Христа. То је темељ, то је светлост и Пут који нас следбенике Његове утврђује да га још више волимо и да му се још више молимо. И данас су тешка времена. Замислите колико је тешко људима када немају никакву наду него у човека. У Светом Писму пише: Нека је проклет човек који се узда у човека. Добро је уздати се у брата по вери, али који се ослања на Христа. Уздати се само у човека то је промењива категорија. Оно што је у једном времену добро, за десетак година није. Господ нам је кроз заповести дао чега треба да се држимо. Јеванђеље нам то поручује. Светски закони се мењају. Нажалост, оно што је некада било благочестиво и свето, данас се не сматра таквим. Треба да се молимо Господу, да наду положимо у Њега. Треба да будемо мужевни и јаки, спремни да се супротставимо сплеткама које преко људи твори ђаво. Они који су се адаптирали на свет који у злу лежи, лако му служе. Има у овом свету светлости и наде, али су оне од Господа који је Спаситељ. Не неки други спаситељи и права. Већ две хиљаде година Господ сведочи Своје присуство у свету и многи то виде. У Откровењу пише да ће доћи дани зли. Много онога што није по Богу данас се штити и препоручује као здраво и корисно. Ипак, ми на основу поука Светог Писма и кроз смирење, трпљење и љубав задобијамо ум Божији којим можемо да расуђујемо. Тајна лежи у Цркви Божијој. Њена Глава је Христос. Отуда је наша благодат и сила којом можемо кроз молитву и долазак у Цркву бити истрајни. Треба да одбацимо осуђивање наше браће и размишљање о њиховом животу. Треба да спознамо Истину која ће нас ослободити од греха. Ту истину треба да чувамо, њоме да се надахњујемо, да се вежбамо у добру, да не будемо млитави и млаки. Треба да храбро бранимо себе, ближње, уверења своје породице, све оно што је по Богу. Нека нас све Господ благослови да овај празник проведемо у добру и миру. Господ и сви апостоли нам поручују да се свагда радујемо. Стога, Христос воскресе! Имајући Васкрслог Христа као кормилара, а нашег заштитника Светог Саву као искусног бродара на Путу који у живот води, литургијска лађа спасења је даље пловила морем овога света и времена преображавајући га и водећи ка сигурној луци заједничења са свима Светима у заједници Тела и крви Христове као Извора живота вечног.  Многи су узели учешће у овој Тајни над тајнама и бремена са својих душа одморили код Онога чије је бреме лако, иако бремена свих нас узима на себе. Опорављених душа и срдаца, заблагодарили смо Господу на Даровима којих нас је удостојио. Са похвалним песмама у част нашег равноапостолног оца Саве освештано је жито и пререзан славски колач. Епископ је братству храма и литургијској заједници честитао славу и пожелео сваки благослов Божији. Верујући људи Божији могли су да осете да је Господ благ и по изласку из храма. Дочекали су их топли сунчеви зраци, који су слично оном библијском дану у време Ноја, наговестили да Господ није заборавио на свет упркос људским вишедневним страховањима да ли ће ногом моћи да кроче на сигурно тло. А то тло је уистину храм Божији, одакле чвршћим корацима кроз свет корачамо. У порти је било припремљено славско послужење у духу аутентичног пост-литургијског гостољубља, којим некада праотац Авраам би удостојен виђења Свете Тројице и великих обећања о спасењу изабраног народа Божијег. Радосна граја деце у пространој храмовној порти учинила је да се сетимо оних дивних песникових описа када су наши преци: “песме вили на његову и на своју дику, Светом Сави, српског рода првом просветнику.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић  

На дан када Света Црква прославља Светог апостола и јеванђелиста Марка, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у храму који је посвећен овом светитељу у Ужицу. Преосвећеном Владики саслуживали су: архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, старешина Храма Светог апостола и јеванђелисте Марка протојереј-ставрофор Милић Драговић, сабрат храма протојереј Миливој Илић, старешина Храма Светог Ђорђа у Ужицу протојереј Владимир Дуканац, протођакон Александар Грујовић и ђакон Богдан Милић. У својој архипастирској беседи, Преосвећени Владика беседио је о животу Светог Марка, његовом значају за Цркву Божију и благу које нам је оставио у виду Јеванђеља које је записао. Истакао је његову верност Господу Исусу Христу до самог краја овоземаљског живота. Владика нас је подсетио и на кончину живота Светог Марка, како су га његови мучитељи вукли везаног конопцима за врат и како је и тада на уснама овог великог угодника Божијег било једино име Господње. Подсећајући се такве страдалне смрти Светог Марка, Владика нам је поручио да и ми уколико нам Господ пошаље благослов да за Њега страдамо у овим временима, треба да то поднесемо као овај угодник Божији. Такође, Владика нам је поручио да треба да живимо врлинским начином живота, да се исповедамо, учествујемо у Светим Тајнама Цркве и да ће нам ако тако живимо и са вером приступамо Светом Причешћу, оно бити на живот вечни. Верни народ је најпре узео учешће у Светој Литургији, а потом и у трпези љубави чији је домаћин била заједница Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка. Ђакон Богдан Милић  

Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље. Према томе, добро су неки описали здравље, рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно. Због тога свако хвали целомудреност и прихвата праведност, и диви се јунаштву, и настоји да стекне благоразумност. Јер, сродније су ове врлине са душом, него здравље са телом. Свети Василије Велики, Шестоднев

На дан Светог великомученика Георгија, заштитника Манастира Враћевшнице, Епископ Јустин посетио је наш манастир. Епископу су на Светој Архијерејској Литургији саслуживали архимандрити Дамјан (Цветковић) и Тимотеј (Миливојевић), као и протођакон Александар Грујовић. Због тренутне ситуације и ванредног стања у држави, манастирска слава је прослављена скромније него ранијих година, уз уважавање важећих мера опреза. У својој беседи, Владика је очински охрабрио сестринство и верни народ, нагласивши да је најбољи лек од свих мука чисто срце и искрена молитва. Позвао нас је на трпљење до спасења, указавши баш на пример Светог Георгија. Упутио нас је да што више своје врлине усавршавамо и једни другима послужимо. Након Литургије, припремљено је скромно послужење, примерено важећим ограничењима. Протонамесник Божидар Бован

У недељу Жена мироносица, 3. маја 2020. године, на дан празновања Светог Николаја Жичког, Његово Преосвештенство Епископ жички Г.Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Жичи, где је Свети Владика Николај столовао. Преосвећени Епископ обратио се верном народу надахнутом беседом о Светом Николају говорећи о изузетном доприносу Српског Златоуста духовности српског народа, не само за време његовог столовања на трону жичких епископа, већ и у периоду после рата, за време прогона Цркве. Тада су верници са муком долазили до његових богомудрих беседа, ризикујући да због тога буду ухапшени. Преосвећени је нагласио да је Црква увек била гоњена, не само у време комунистичког режима, већ и од самог почетка свог оснивања. Владика се осврнуо и на догађај који наша Црква слави у Недељу жена мироносица, када се Никодим који је био фарисеј, изложио опасности усудивши се да затражи тело Исусово. Од тог времена па до данашњег дана, непријатељи Цркве не мирују, али ће и ови садашњи видљиви и невидљиви напади на Цркву бити побеђени. Тако нас учи вековно искуство Цркве, чији су непријатељи увек на крају били поражени. У наставку су освештани колач и жито у част Светог Николаја Жичког, а Епископ је свима честитао данашњи празник. Сестринство Манастира Жиче

Отац Теоктист (Милетић) родио се на Ђурђиц 1935. године у селу Пајсак, близу Манастира Велуће, у општини Трстеник. Мирско име било му је Милисав. Као младић 1953/4. одлази у Манастир Рачу код Бајине Баште, код познатог српског игумана оца Јулијана (Кнежевића). Братство Манастира Раче је у том тешком времену за православну Цркву било пример истрајавања на чувању вере и предања, и као такво велики ослонац нашем народу. У поменутом братству био је тих година и отац Павле (Стојчевић), будући патријарх српски Павле. Када је Епископ Василије (Костић) дошао на светосавски трон Епархије жичке, у жељи да ојача Манастир Студеницу, пребацио је у ову светосимеоновску лавру рачанско и вујанско братство 1961. године. Тако је и отац Теоктист прешао у Манастир Студеницу заједно са игуманом Јулијаном. Од тада па до данас, отац Теоктист (од милоште познат као Тока) служио је као јеромонах у овој светињи. Као млад монах био је познат као добар пинтор, тј. занатлија који прави дрвену бурад. Братство, мештани као и верни народ знали су оца Теоктиста као благог и необичног човека Божјег, који је знао да их и изненади неким поступком, који би неретко у себи имао неки тајанствени духовни смисао и поуку. Готово да нема човека који је посетио Студеницу а да се није упознао или видео или чуо о овом необичном монаху. Сви су га волели, јер су из њега осећали љубав. После краће болести и везаности за постељу, упокојио се 22. априла 2020. године, на Светлу среду. После монашког опела, које је обављено данас уз радосно певање пасхалних стихира, тело нашег драгог о. Теоктиста предато је земљи на монашком гробљу у Студеници да тамо чека Васкрсење мртвих. Блажени спомен и вечна памјат оцу Теоктисту! Монах Силуан (Грујовић)

ЈУСТИН ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЖИЧКИ У ове светле дане славља победе живота над смрћу, које проводимо у несвакидашњим околностима, молитвено вам желимо драга наша децо духовна, да радост Васкрсења замени сваки страх тугу и неизвесност. Васкрсли Господ наш нека донесе здравље духовно и телесно, мир, слогу и сваку врлину у наш народ, да по томе познају сви да смо ученици Христови. Као следбеници Његови, призвани смо да покажемо хришћанске и људске врлине: покајање, смирење и трпљење из љубави према Богу и ближњима. У том духу, љубави, дужни смо да се молимо за све трудбенике и да храбримо све уплашене, тешимо ожалошћене и безнадежне, да уносимо мир, разумевање и радост Христовог Васкрсења и обећања вечног живота како бисмо једнодушно, од свег срца клицали:             ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ЗАИСТА ВАСКРСЕ !

На заласку празника Цвети, а на освитку Велике страдалне седмице, упокојила се у Господу монахиња Параскева (Ћировић), последње, то јест четврто дете благочестивог оца Николаја и мајке Ангелине. Свој монашки подвиг започела је у Манастиру Жичи давне 1947. године, а наставила у новооснованом Манастиру Згодачици.   Сахрана мати Параскеве одржаће се у у уторак 14. априла у 10. 30 часова у Манастиру Згодачици. Братство Манастира Згодачице

Мати Аквилина рођена је 9. фебруара 1962. године као Зорица Стокић у Малом Градишту код Пожаревца у дому благочестивих и богољубивих родитеља оца Стојадина и мајке Радинке. У Манастир Сретење долази 14. новембра 1977. године. Детиња душа, жедна Живога Бога, од најранијих дана се ту у манастиру, напајала и хранила духовно, кроз богослужења и искуство старијих сестара. Када је напунила 17 година живота, 11. новембра 1979. године блаженопочивши Епископ жички Стефан (Боца), замонашио је искушеницу Зорицу у расу под монашким именом Аквилина. Заједно са сестринством манастира, монахиња Аквилина је изграђивала Манастир Сретење. Након шест година уочи храмовне славе Манастира Сретење 14. фебруара године блаженопочивши Епископ жички Стефан монаши мати Аквилину у малу схиму са још четири монахиње. Након смрти игуманије Минодоре 2005. године, мати Аквилина бива изабрана од сестринства за настојатељицу сретењске обитељи. Уочи манастирске славе 14. фебруара 2007.године од блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) добија игумаски чин који је часно носила до свршетка овоземаљског живота. Мудро и са љубављу је мати Аквилина водила манастир и управљала њиме и сестринством. Својом добротом је завредила пажњу целе околине Драгачева, града Чачка, Пожеге, Ужица и Краљева, те су се верници везали за ову светињу и свесрдно је у разним облицима помагали, долазећи на света богослужења, доживљавајући овај манастир као своју кућу. Мати Аквилина је боловала од тешке болести. Иако је ова њена болест била тешка, нико је није видео да је нервозна или љута, нико није трпео због њене болести. Носила је болест са смирењем и захвалношћу Богу. На дан Светог Симеона Дајбабског, са радошћу мати се упокојила у својој келији у манастиру са молитвом на уснама окружена сестринством. Из руку свештеника примила је Свету тајну Причешћа, и тако наоружана, душом својом кренула у загрљај Господу, Кога је свим срцем љубила и верно Му служила. Опело мати Аквилини, у Манастиру Сретење, 03. априла 2020. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије жичке у сабрању монаштва, свештенства и верног народа, поштоваоца ове светиње и игуманије Аквилине.   “Нека јој је миран и благословен пут ка Царству небеском, да се тамо настани и одомаћи, да и нас када за то дође време прими да се сви заједно радујемо са Оцем и Сином и Светим Духом кроз све векове и сву вечност“, завршио је Владика. Вјечнаја памјат игуманији Аквилини!                                                                                        Милош Јанковић