Category: СПЦ

Верни народ златиборског округа, свечано је прославио храмовну славу и празник Преображење Господње. Уочи празника служена је празнична вечерња служба са петохлебницом којом је началствовао јереј Јован Стојковић, парох из Јабланице, уз саслуживање јереја Ненада Ивановића и протојереја Давида Селаковића. Певницу су предводили г. Иван Трајковић и теолог Огњен Јузбашић. На сам дан празника Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање протојереја-ставрофора Милоша Босића, протојереја Владимира Дуканца, протојереја Жарка Бараћа, протојереја Давида Селаковића, јереја Ненада Ивановића, старешине храма на Златибору, протођакона Александра Грујовића и ужичког ђакона Александра Тимотијевића. Након евхаристијског приноса и учествовања верног народа у њему, Епископ Јустин се у својој беседи осврнуо на догађај који се по предању одиграо на Тавору када се Господ Исус Христос преобразио пред своја три ученика. Светлост божанска је постала видљива апостолима у оној мери у којој су то они могли примити, будући ограничени законима тела. Епископ је констатовао да је тиме Господ показао својим ученицима предукус Царства небескога и непрестано га показује до дана данашњега кроз Цркву Божију чији смо ми чланови. Осврнуо се на чињеницу да је чудесно све оно што Господ чини за нас од времена постања до данас. Преображење Господње сматра се предсказањем Васкрсења које се имало догодити и требало је послужити као укрепљење апостолима да тешки догађај страдања Христовог посматрају само из призме светлости Васкрсења. Све што се догађа у овом свету, догађа се по вољи Божијој и допуштењу Божијем, јер Господ Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Речено је „познајте истину и истина ће вас ослободити“. Ослободиће вас од греха, смрти и ђавола поучио је наш Епископ, прејемник истих оних апостола који су созерцавали преображеног Христа на Тавору. Након беседе уследило је благосиљање грожђа и отпуст верног народа из богослужбеног простора уз дељење грожђа и антидора. Потом је народ био послужен богатом трпезом у порти, а старешина храма јереј Ненад захвалио се гостима и Његовом Преосвештенству због овог велелепног догађаја. Дипломирани теолог Огњен Јузбашић    

Данас 21. августа када наша Света Црква молитвено прославља Свете преподобне Зосима и Јакова Туманске Чудотворце, први пут у свом родном месту Кушићима код Ивањице, Свети Јаков Тумански је свечано обележен. Светом Литургијом на овај празник началствовао је архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић уз саслужење свештеника: пароха миланџанског Зорана Стевлића, пароха ковиљског Јована Кушића и ђакона ивањичког Ивана Ћурчића. За певницом је певао свршени матурант Цетињске богословије Стефан Стевлић. После заамвоне молитве пререзан је колач у част Светих преподобних Зосима и Јакова Туманских након чега се отац Гмитар обратио верном народу. Отац Гмитар је подсетио на речи из Светог Писма где се каже: „Ево дана којег створи Господу радујмо се и веселимо се у њему.“ То је заправо овај данашњи радостан  дан за све нас који смо се сабрали, али и за све оне који овде нису, али су духом присутни. Отац Гмитар је рекао да је повод за ово наше данашње сабрање празник Светог преподобног Јакова Туманског који је овде из наших крајева. У наставку, отац Гмитар се захвалио на ангажовању и великом труду оцу Зорану и његовој породици на овој свечаној прослави и рекао да овај дан треба да пређе већ у традицију и да се редовно обележава. На крају, отац Гмитар је рекао да требамо да се молимо Светим преподобним Зосиму и Јакову Туманским јер су они наши заступници пред престолом Свевишњега. Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне који су дошли. На крају парох миланџански Зоран Стевлић захвалио се свештеницима и свом верном народу који је дошао да свечано прослави свог Светитеља преподобног Јакова Туманског. Свети Јаков (Радоје) Арсовић, рођен је 13. децембра 1893. године у Кушићима код Ивањице. Био је пето дете по реду оца Јевта и мајке Саве, а Свету тајну крштења примио је седам дана после рођења. Крстио га је свештеник Јован Поповић. После основног и средњег образовања отиснуо се пут Француске на студије. Завршио је два факултета, један на Сорбони у Паризу, а други у Монпељеу. Захваљујући овом успеху радио је као дипломата у представништву Краљевине Југославије у Француској. Задивљен личношћу и мисионарством владике Николаја Велимировића, он се одлучио за монашке завете. Након богомољачког сабора у Врњачкој Бањи, Јаков одлази у Охрид, а потом у Битољ где је био уз владику Николаја. Када је владика Николај постављен за Епископа жичког, Јаков је са њим пошао као и многи монаси, монахиње и свештенство. Када је Манастир Жича бомбардован 1941. године, у манастиру је за певницом остао само Јаков. Био је тешко рањен и једва је остао жив. У току Другог светског рата отац Јаков је живео у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. У Београду је током рата држао проповеди немачким војницима, говорио им о скорој пропасти и позивао их на покајање. После ослобођења, Јаков је доживео велика мучења од стране комуниста. Комунистичке власти су му направиле заседу у селу Раброву код Пожаревца. Од последица тог напада он се упокојио фебруара месеца 1946. године у селу Раброву у дому Васе Поповића. Видевши да му се приближава крај домаћине је замолио да позову оца Теофана из Манастира Тумана да га причести. Примивши Свето Причешће, опростио се са присутнима и дао завештање да буде сахрањен у Манастиру Туману. Јаковљев гроб је од 1946. године био стециште многих ходочасника. Блаженопочивши патријарх Павле, који је долазио у Тумане, редовно је одлазио на гроб оца Јакова и у сузама се молио речима: „Свети преподобни оче Јакове, моли се Богу да и мени Господ да твој подвиг.“ Након обретења моштију преподобног Јакова многи су се поклоници у манастиру исцелили призивајући овог угодника Божијег. Свршени богослов Стефан Стевлић

У недељу 10. по Духовима евхаристијска заједница светосавског храма сабрала се око свога Епископа Јустина у заједничкој благодарности Богу и заједничкој једној Чаши спасења и живота вечног. У храму је благодарност била свечанија и радоснија јер смо призвали и божанску благодат која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује на новорукоположеног презвитера Саву Величковића, досадашњег ђакона врњачког.   Велики број верника сабрао се у данима Госпојинског поста и овог благодарног догађаја, а Епископ се свима присутнима обратио речима поуке, говорећи прво о Савином оцу, новопрестављеном слуги Божијем свештенику Ненаду. Тим поводом је рекао: – Данас смо се сабрали на овом светом месту и рукоположили ђакона Саву у презвитера. Благодаримо братству храма у Врњачкој Бањи које је лепо однеговало дотадашњег ђакона. А благодаримо и породици његовој, покојном свештенику протојереју-ставрофору Ненаду, његовој супрузи, његовој породици и Пожеги у којој је одрастао. Отац Сава се опет враћа у Пожегу стопама свога блаженопочившег оца, врлог свештеника, ревносног служитеља у винограду Господњем. Нека му Господ Бог да снаге да понесе благи јарам Христов. Преосвећени Епископ жички Г. Јустин нагласио је да је за сваког хришћанина веома битно читање духовне литературе, од житија Светих преко светоотачких дела све до савремених угодника Божијих, светих стараца. У наставку беседе, Преосвећени Владика је прочитано јеванђелско зачало протумачио речима: – Када је Господ дошао у једно место, отац који је имао сина епилептичара, како је преведено месечара, дошао је Господу и рекао: Господе, помози ми, јер сина мојега много мучи ђаво. Често пада у ватру и често пада у воду. А Господ као милостив на те рече када кажемо помилуј, смилуј се, помози, Господ увек притиче нама у помоћ, јер тиме показујемо да смо све пробали као људи, сву своју силу и ништа нисмо могли да учинимо. И овог пута је помогао и исцелио младића. Данас имамо једну велику поуку. Када су ученици Господа питали зашто они нису могли да отерају нечистог духа, Он им одговара да је то због маловерја. Још је Господ рекао једну страшну реч, али из његових уста страшна реч претвара се у благослов: Докле ћу са вама бити, докле ћу вас трпети. То говори својим ученицима који су од неуких рибара постали следбеници Његови. Требало би да се сећамо приче из Јеванђеља о Петру и многим другима апостолима који су сумњали. Све је то било по Промислу Божијем да би смо ми постали верни. Тешко је било понети ту науку Божију без помоћи и силе благодати Духа Светога. И та се вера истинита у Господа Христа ширила, баш тиме што су се многи осведочили да је Он заиста Исус Христос Син Божији. Тада су постали и мученици који су храбро сведочили Христа и давали животе своје до дана данашњег. Каже се у Светом Писму: Када бисте имали вере колико зрно горушичино, могли бисте да премештате горе. А знате зашто је Господ узео ту метафору да премешате горе? Равини, учитељи у Староме Завету узимали су за пример да је једино немогуће да човек премешта горе, све друго је могуће да бива у овом свету видљивом и невидљивом. Али да неко премести гору са једног на друго место то је било немогуће. Баш то Господ узима за пример, да покаже да је и то могуће. Чак и да ће васкрсавати мртве. Како ми то можемо да кажемо, када је наша свака реч утемељена на несигурности, на слабости, на страху, на ономе шта ће ко да каже, да ли ћу изгубити посао и онда најбоље је да ћутим, нека други неки причају. Господ нам каже: Ако ви ућутите, камење ће проговорити. Зато док имамо времена, а времена су тешка и не треба о томе да вам говорим, потребно је да јачамо у вери постом и молитвом. То је Господ и поред свега рекао ученицима својим: Овај род нечисти изгони се само постом и молитвом.   Епископ Јустин је беседу завршио речима благослова: -Нека је Господ Бог милостив нама, нашој отаџбини, породицама нашим, нека буде милостив читавом свету и свима онима који хоће добро. Господ Бог Син утехе, мира и љубави нека буде са свима вама. Амин.   Света Литургија настављена је трпезом љубави, где је своје учешће узела заједница сабрана око свог Епископа Јустина, уз велику радост поводом рукоположења презвитера Саве. Фото и текст: студент теологије Душан Дуњић

Идеја о подизању Крста на Столовима, зачела се у Планинарско-смучарском друштву „Гвоздац“ из Краљева. Активности око свих потребних сагласности и дозволе за подизање Крста започеле су крајем 2007.године. Добијен је благослов Епархијског управног одбора и тадашњег Епископа жичког Г. Хрисостома. Прибављена је сва потребна документација и дозвола од надлежних органа за подизање Крста на локацији, која је у власништву ЈП „Србијашуме“, на месту Усовица на планини Столови, на надморској висини од 1375 метара. С јесени 2010. године ЈКП „Путеви“ из Краљева је уредило пут и приступ самом планинском врху, за довоз материјала. Тек што је закопан темељ, Краљево је новембра месеца исте године погодио снажан и разорни земљотрес. Радови су обустављени, због потребе обнове разорених домова. Напросто није било примерено у то време радити била шта друго. Ето, велике подвиге, прате и велика искушења. У међувремену је прибављан потребни материјал за Крст, колико се могло. Поново су радови настављени, па онда опет обустављени 2014. године, због великих поплава, које су задесиле скоро целу нашу земљу, и нанеле велике штете. Опет обнова домова и имања, а Крст се гради добровољним прилозима народа. Радови су настављени и оснажени благословом новог жичког Епископа Г. Јустина 2017. године. У јесен су завршени армирачко-бетонски радови на темељу и постољу Крста. Дана 02. јуна 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин осветио је темеље Крста и у њих положио Повељу. Tом приликом Владика је нагласио: ”Где год се о Крсту мисли и говори, то је велико дело. Крст је симбол милосрђа и љубави Божије према палом роду људском. Крст је симбол који повезује Бога и човека. Ко приклони главу своју, под моћну руку Божију, он постаје силан и моћан. Крст подижемо, не у славу своју, већ у славу Божију.“ У наредном периоду радило се на изради решеткасте челичне конструкције Крста. Маја месеца 2020. године, почело је извлачење конструкције Крста на Столове. У не много повољним условима (киша, магла и ветар) радници предузећа „Амига“ су за десетак дана измонтирали и уздигли Крст тежак 16,5 тона, дана 30. маја. Крст је висок 33,5 метара, сходно земаљским годинама Христовим. Идеја, припрема, сабирање материјала и новчаних средстава, све је то био један саборни подвиг и подухват. Помогли су: Епархија жичка, Црквене општине и свештеници, приватна и државна предузећа Краљева, Чачка и околине, јавна комунална предузећа града Краљева, појединци лично, новцем и радом. Приложника је било из више крајева Србије. Велику захвалност исказујемо свима који се својом помоћи наслонише на ово здање. Сви су се нашли у истој тежњи, да се Крст подигне, да сведочи наше заједништво, да крепи наше духовне снаге, да јача нашу наду, да нас подсећа на значај, да је преко њега (Крста) дошло спасење роду људском, и да и ми треба свој животни крст достојанствено да носимо. Св.Владика Николај српски каже: „Јер се од Крста Голготскога цела ова планета опасала крстом од истока до запада и од севера до југа и њиме је прекрштена сва васељена.“ И још, изградњом овог Крста, сведочимо да у нама није замро задужбинарски дух наших предака. Овај Крст је уздарје ове генерације, Господу, Светом Сави и осталим Светим Немањићима за јубилеј осмовековне аутокефалности Српске Православне Цркве. Сећамо се истовремено и оних који пострадаше у борбама на овим планинским венцима, бранећи одступницу српској војсци и цивилима у Великом рату 1915/16. год. Када се ако Бог да буде осветлио, биће видљив са велике даљине на прилазу Краљеву из свих праваца. Сада Крст победоносно стреми ка небу. Украсио планину! И постаје стециште поклоника из разних крајева. Као да је увек био ту, само га нисмо видели. Слава Господу и Његовом Крсту Часном!                                                                           У име одбора за изградњу Крста                                                                              Љубинко Костић, протојереј-ставрофор

У недељи деветој по Духовима, када празнујемо Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског, служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Вољавчи. Свети Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г Јустин, а саслуживали су: архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, протојереј-ставрофор Мирољуб Јосифовић, протојереј Првослав Богдановић, старешина храма у Мрчајевцима јереј Александар Пешић, парох у Катрзи јереј Саша Станишић, као и ђакон Саборног храма у Краљеву Стефан Милошевски. Епископ Јустин у својој пригодној беседи обратио се верном народу позивајући се на прочитану перикопу из Светога Јеванђеља. У данашњем Јеванђељу Богочовек Христос пројављује љубав. Као што је некада на узбурканом мору охрабрио Своје ученике, тако и нама данас говори да се не бојимо. Ми се бојимо данас за свој биолошки живот, али нам Господ каже да се не бојимо ради Царства Божијег. Питање упућено Петру који је посумњао, данас се и на нас односи. Данас се многи у свету плаше од невидљивог вируса, па сумњају и у Господа. Он нас позива да будемо богови по благодати, а не да нам уживамо у земаљским сластима. Владика је у својој беседи нагласио да без Голготе и страдања нема Васкрсења. У току Свете Литургије верни народ је узео учешће у Светом Причешћу, а након благодарења се приступило трпези љубави.   Манастир Вољавча Бресничка је манастир Епархије жичке Српске Православне Цркве у Бресници, између Краљева и Чачка. У манастиру су две цркве, старија брвнара посвећена Светом Прокопију и новија зидана црква посвећена Преподобној мати Параскеви. Према предању цркву брвнару подигао је Арсеније III Чарнојевић, који је приликом сеобе Срба застао у селу Бресница на темељима старије богомоље за који се није знало ко и када га је подигао, и ту је причестио народ. Kада су Турци стигли у ове крајеве, од цркве и манастира остао је само камен из кога је текла вода, којом се народ лечио. Тек у доба кнеза Милоша подигнута је скромна црква од брвана, а посебном уредбом одређено је да се на том месту одржава тродневни „скупни дан или панађур”, од народа назван Прокопље, по светом Прокопију, коме је црква била посвећена. Од тог времена до данас вршене су доградње и поправке, али је храм задржао свој првобитни изглед. Нова црква, посвећена Преподобној мати Параскеви подигнута је у периоду од 1965. до 1967. године. Њени ктитори су брачни пар Душан и Драга Новаковић из Бреснице. Они су се касније замонашили под именима Георгије и Дарија и по упокојењу сахрањени су у припрати цркве са десне стране у преграђеној гробници. Иконостас је рађен у дуборезу, који је 1967. године урадио Милић Урошевић, док је иконе на иконостасу сликао Младомир Тодоровић. Живопис су уз помоћ прилога народа осликали краљевачки иконописци у периоду од 1998. до 2008. године. Манастир Вољавчу са сигурношћу можемо похвалити несебичним Авраамовим гостољубљем. Мати игуманију Теодору са сестринством одликује велика љубав и гостољубље према свакоме поклонику ове свете обитељи. Манастир Вољавча постало је једно од већих уточишта топле речи и љубави која је данас и те како потребна савременом човеку. По речима Светог Владике Николаја Велимировића: Када неко дође болестан требало би да га не отпустимо са још неком раном, ако не можемо да му помогнемо барем да га саслушамо. То сестринство ове свете обитељи са несебичном љубављу чини.                                                                                                             Чтец Петар Ђерковић

Верни народ села Црвице молитвено је прославио храмовну славу, свог заштитника Светог великомученика Пантелејмона. Уочи празника служена је празнична вечерња са петохлебницом којом је началствовао јереј Мирко Крупниковић, парох из Дуба, уз саслуживање ђакона бајинобаштанског Далибора Ђорђевића. Певницу су предводили намесник рачански протојереј Милинко Лукић, протојереј Боро Ћутило и надлежни парох протонамесник Владимир Малешевић. На дан славе Светом Литургијом началствовао је јереј Славко Шарац из Епархије банатске уз саслуживање протојереја-ставрофора Тодора Томића, јереја Јована Тимотијевића пароха из Рогачице и ђакона бајинобаштанског Далибора Ђорђевића. Појање је предводио намесник протојереј Милинко Лукић и надлежни парох Владимир Малешевић, а апостол је читала вероучитељица Александра Малешевић. Након одслужене Литургије вршена је литија око храма и пререзан је славски колач. Домаћин славе је био Радомир Спасојевић са породицом. Народу се беседом обратио јереј Славко и честитао славу. Он је подсетио на славно житије Светог великомученика Пантелејмона, на његов исцелитељски дар, али и на његово мучеништво и спремност да страда за Христа. Братији се на саслуживању захвалио протонамесник Владимир, као и домаћину славе који је спремио ланч пакете за присутне, народу који је дошао на Свету службу и који је учествовао да се уприличи молитвени догађај. Том приликом се захвалио свима на љубави и жртви око досадашњег уређења храма и најавио будуће планове и активности на даљем уређењу. Ђакон Далибор Ђорђевић    

Данас када наша Света, саборна и апостолска Црква литургијски прославља великог старозаветног пророка Светога Илију, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је драгачевско село Вичу, где је служио Свету Архијерејску Литургију. ,,Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење“, стихови су који су данас са малог узвишења на коме се налази овај храм одјекивали Вичом, стихови којима становници ове парохије већ скоро читав век величају свог молитвеника пред Господом. Светом Литургијом началствовао је Епископ Јустин, а саслуживали су протојереј-ставрофор Милун Ивановић, архијерејски намесник драгачевски, јереј Немања Матејић, парох вички, као и протођакон Александар Грујовић. Велелепности овог литургијског славља допринело је присуство верног народа и појање протопсалта Ивана Трајковића.   Епископ Јустин је у беседи истакао своју посебну везаност за овај празник и Светог пророка Илију, јер је управо на овај празник служио прву архијерејску Литургију 1992. године. Нагласио је значај овог силног, великог пророка, који је рођен 9 векова пре Христа. Чудесно је рођен, а његов отац је видео да су га као малог анђели хранили огњем. Свети Илија се назива пророком управо зато што је израиљски народ, Божији народ, учио да поштује једног истинитог Бога. Међутим, у његово време је Израиљем владао цар Ахав, који је потпао под утицај своје супруге Језавеље, паганске принцезе. Против њих се пророк борио са огромном ревношћу, јер су се почели клањати идолима, занемаривши Бога истинитог. Призвао је сушу и велику глад, да би омекшао срца непокорних људи који нису хтели да се владају онако како Господ Бог заповеда. Том приликом, како се каже у Светом Писму, овај пророк Божији им је рекао „Ви храмљете на обе ноге!“ Пре свега, он ту сликовито говори да су Израиљци одбацили правога и јединога Бога Саваота, а потом су почели служити идолима, што је Господ забранио. Овај чудесни, ревносни пророк припрема и нас, хришћане, да прихватимо Закон Божији, јер о том Закону висе и небо и земља, као и наш живот. Преосвећени Владика је истакао да се ми можда тренутно јесмо удаљили у просторном смислу једни од других, али се нисмо удаљили у смислу заједничарења у Чаши Христовој, кроз Тело и Крв Његову. Причешћујући се, ми постајемо браћа и сестре, синови једнога Бога. Човек је већи од анђела управо зато што анђели не могу да служе Свету Литургију, а Бог је устројио да човек буде тај који ће да разрешава грехе, јер човек зна колико је тешко борити се са телом. Пророк Илија се са ватреном ревношћу борио против лажних богова, те га је Господ у ватреним кочијама узео са земље, а његову силу наследио је пророк Јелисеј, његов ученик. Када Господ буде дошао други пут, Илија ће се поново појавити међу нама, рекао је Владика Јустин.   Након Свете Литургије и ломљења славског колача, у црквеној сали парохије вичке уприличена је трпеза љубави. Дарко Стевановић, дипломирани теолог

Манастир Илиње, метох Манастира Благовештење на Каблару, и ове године је било место окупљања верујућег народа овог краја. На сам празник, окупили су се многи мештани да би заједничарили у Литургији коју је служио архимандрит Дамјан (Цветковић), уз саслуживање архимандрита Саве (Илића) и протојереја Мирослава Петров, архијерејског намесника трнавског. Прослављање манастирске славе потпомогли су бројни колачари овога краја, уз чију несебичну помоћ је игуманија Михаила са сестрама, након Свете Литургије, за све присутне припремила трпезу љубави у Манастиру Благовештење.   Када прослављамо Светог Илију или било којег другог светог пророка, то некако радимо спонтано и ретко када се и замислимо шта значи имати дар пророштва. Свети владика Николај Жички у својој књизи о Теодулу, износи пред нас страхоту и величину овог дара. Он се ту и сам у размишљању пита, шта би било са човеком када би му било дато да прозре у будућност – да прозире у будућност својих сродника, свога народа, са свим катаклизмама и страхотама које морају доћи. Мало је заиста људи са довољно јаким разумом и снажним нервима, који се при виђењима таквих страхота не би растројили или избезумили. А историја сведочи кроз векове, да сви они којима се открије нешто натприродно,тј. натчулно виђење, морају то и да одстрадају. Знајући све то, нама људима савременог доба, који непрестано падамо и устајемо, не би ли икако стигли у Царство небеско, дође да у исти мах занемимо од страха пред таквом величином подвига, коју је један човек узео у своје време, као што је то учинио Свети Илија. Позната су његова чудеса из житија, његова смелост пред Господом. Зато нас након страха и немоћи, обузима и радост, јер ми православни хришћани имамо великог молитвеника и помоћника на небесима. Ако је Свети Илија као човек од крви и меса, био тако моћан духом, вером и надом у живога Бога, колико ли је тек велики и несхватљив наш Живи Бог који живи на небесима? Он је над свим пророцима, све је у Његовом знању и промислу и све чини за наше спасење. Пошто су се остварила сва Његова пророчанства до данас, знамо засигурно, да ће се остварити и сва она која говоре о крају времена.   На основу овог, и много тога другог, што не може стати у ове наше редове, слободни смо да изнесемо закључак Светог владике Николај Жичког, да сви пророци, визионари свих народа и времена сравњени са Господом Исусом Христом, јесу као воштане свеће према јарком сунцу Божијем. Свети Илијо, молитвениче рода нашег, својом вером непоколебљивом, учини да се и наша срца у вери утврде, ум грешан преобрази. Додај нам у душу огањ пламеног Духа, да бисмо вером ходили и у небо будућега века гледали, где ће бити радост неизмерна, за све оне који призивају име јединога Бога нашега. Нека се твојим молитвама исцељујемо од свих духовних и телесних болести, сваког греха, смрти и ђавола и тако покажемо достојни славе у месту где нема туге, бола и уздисаја. Амин. Монахиња Параскева (Парошки)

У понедељак 03. августа 2020. сахрањен је у порти Храма Свете Тројице у Мајдану дугогодишњи парох мајдански протојереј–ставрофор Јовиша Зечевић. У понедељак 03. августа када наша Црква прославља Светог пророка Језекиља, у Храму Свете Тројице у Мајдану, где је отац Јовиша богослужио и вршио своју пастирску дужност 33 године служена је Света Литургија којом је началствовао протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски са сабраћом из Храма Свете Тројице из Горњег Милановца, уз саслуживање јереја Радована Парезановића из Краљева. На крају Литургије беседом се обратио протонамесник Драган Ђорем, који је у име Његовог Преосвештенства Епископа жичког Јустина, свештеника намесништва таковског, пренео породици саучешће, са молитвом да Господ верног слугу свога свештенослужитеља Јовишу настани у Царству небеском, и да од Господа чује оне дивне речи: Добри и верни слуго у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост господара својега. Опелом испред Цркве Свете Тројице у Мајдану началствовао је протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, уз саслуживање и молитвеним учешћем 24 свештеника и ђакона Епархије жичке и Епархије шумадијске, са мноштвом верног народа који су проту Јовишу веома поштовали и волели. Након опела беседом се обратио протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу. Између осталог, он је истакао: – Сакупили смо се овде у Мајдану крај ове светиње саграђене на падинама чувене историјске планине Рудник, да се крај протиног самртног одра, помолимо Господу са надом да његову душу Бог прими у своја станишта. И да целој његовој породици изразимо искрене изразе саучешћа јер је његовим одласком остала велика празнина. Прота Јовиша Зечевић родио се у Драгачеву, у селу Живице, све што је било најбитније понео је са родитељског прага од оца Михаила и мајке Станице. Завршио је Београдску богословију 1969. године. Увек је вредно радио и читао, створивши своју кућну библиотеку која данас поседује велики број књига. Године 1971. као млад свештеник постављен је у Каону где започиње своје службовање као свештенослужитељ, да би 1978. године прешао у Мајдан и ту остао све до 2011. године када одлази у пензију. Године 2013. одликован је високим црквеним одликовањем, постаје протојереј-ставрофор. Отац Јовиша упокојио се и преселио у наручје Господње 1. августа 2020. у својој 73-ој години живота. Затим се присутнима обратио свештеник Светолик Зечевић, умировљени парох љишки, брат упокојеног проте Јовише. Он се захвалио свима који су дошли на испраћај његовог брата у живот вечни. Посебно се захвалио Владици Јустину на љубави и благослову да испуни жељу његовог брата Јовише да буде сахрањен у црквеној порти у Мајдану. После погреба, беседом се обратио протојереј Срећко Зечевић, архијерејски намесник лепенички, син упокојеног, и поново у име породице благодарио Епископу жичком Господину Јустину што је благословио да се његов отац сахрани баш ту у порти Цркве Свете Тројице где је службовао. Захвалио се и протонамеснику Драгану Ђорему и свештенству на указаној помоћи. Захвалност је упутио и свештеницима Чаславу Филиповићу и Владимиру Дуканцу који су наследили његовог оца на парохији и који су увек били уз њега. Захвалио се сабраћи Саборног храма у Крагујевцу, свим свештеницима и благочестивом народу који су дошли да молитвено учествују и испрате његовог оца у наручје Господње. На крају обраћања захвалио се и Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану, који је као администратор Епархије жичке 2013. године одликовао свештеника Јовишу Зечевића у чин протојереја-ставрофора, на топлим речима утехе и молитвама за уснулог родитеља. Ђакон Александар Пејовић

Протојереј ставрофор Милутин-Мићo Драгићевић рођен је 22.11.1950. године у Лозници код Чачка. Богословију је завршио у Сремским Карловцима. На парохији је био у Јежевици у близини Чачка, потом у Цркви у Врдилима, након чега долази на парохију при Храму Свете Тројице у Краљеву. У својој пастирској дужности био је до своје пензије, a уједно је 10 година радио у администрацији Епархије жичке и свој допринос имао у Црквеном суду, као и на дужности секретара Епархије жичке. Скромним, мирним хришћанским животом, остао је у сећањима како својим колегама свештеницима, тако и монаштву Манастира Жиче где је радо одлазио и служио Свете Литургије.     Као слугу Христовог памте га и његови парохијани од којих је био поштован. Сву љубав давао је породици, са којом је проводио слободно време. Упокојио се 16.07.2020. године. Сахрањен 18.07.2020. године на готовачком гробљу у близини Манастира Жиче, у присуству многобројне браће свештеника. Беседу је одржао протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Породица