Category: СПЦ

Света Петка је врло поштована у српском народу као светитељка која много помаже у невољама и немоћима чинећи велика чуда. Широм Србије налази се велики број извора који су посвећени овој светитељки, а вода на њима сматра се лековитом и чудотворном. Данас када Света црква слави спомен Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у Манастиру Стубал. Епископу су саслуживали архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, парох чукојевачки протојереј Жељко Филиповић и протођакон Александар Грујовић. Славу манастира својим присуством увеличала је ковиљска игуманија Агрипина са сестринством, као и монахиње из Манастира Светих Архангела код Сталаћа. У обраћању сабрању, након читања јеванђелског зачала, Епископ Јустин је протумачио причу о пет мудрих и пет лудих девојака. Предочио је важност делатног подвижничког живота који је пет девојака учинио мудрима, као и погубност брзоплетог и немарног живота других пет девојака које су се показале лудима. Уље које се помиње у тексту ове приче означава добра дела. Тиме се и нама чињење добрих дела препоручује као пут у Царство Божије. Света Петка је једна од мудрих девојака. Она је била из богате породице, али је све оставила и кренула за Христом. Призвана љубављу Божијом, отишла је у Јорданску пустињу где се у посту и молитви непрестано подвизавала. Овоземаљско није претпоставила вечном животу. Због тога је она пример за све нас. Она је последовала речима апостола Павла да је све без љубави празно и пролазно, па је сву своју љубав усмерила ка Христу. Тако је постала велика молитвеница за род људски, па њене свете мошти до данас дарују многа исцељења онима који им притичу. Света Петка је верна слушкиња Христова. Она је у Христу пронашла једино ново под Сунцем. Савремени свет непрестано тражи новости, а никако да се освести и препозна увек нову и истиниту стварност у Христу. Он је спасење света и ка Њему треба да се окренемо, угледајући се на дивну светитељку коју данас прослављамо, рекао је Владика.   У наставку, Епископ Јустин је честитао славу игуманији Марији са сестринством, као и верном народу. Пререзан је славски колач и освештано славско жито, а затим је за све присутне приређено пригодно послужење. Чтец Петар Ђерковић

У понедељак 26. октобра представио се у Господу протојереј-ставрофор Илија Лијескић, дугогодишњи парох бајинобаштански и бивши архијерејски намесник рачански. На дан Преподобне мати Параскеве 27. октобра молитвом опела испраћен је из овоземаљског живота. Молитвом је началствовао архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, уз саслужење архијерејског намесника ужичког протојереја-ставрофора Милоша Босића, настојатеља Манастира Раче јеромонаха Германа (Авакумовића) са братством манастира, многобројног свештенства намесништва рачанског, ужичког и других намесништва. У опроштајној беседи протојереј Милинко је обновио сећање на живот и дело проте Илије истакнувши да је он као свештеник оставио велики траг у Бајиној Башти својом тридесетогодишњом пастирском службом. Сви га памте као брижног и срдачног човека који је желео свима да помогне. Отац Милинко је том приликом пренео породици проте Илије поруку саучешћа Епископа жичког Г. Јустина. Присуство 27 свештенослужитеља као и бројног народа и родбине проте Илије, којих би било и више да није пандемије, сведочи о томе колико је прота Илија био вољен и поштован међу ближњима. Вечан ти спомен и Бог да ти душу прости драги оче Илија! Ђакон Далибор Ђорђевић  

Храм Вазнесења Христовог у Расни освећен је 2001. године, благословом Његовог Преосвештенства блаженопочившег Епископа жичког Господина Стефана. Од самог оснивања, храм је опслуживао недавно упокојени протојереј-ставрофор Ненад Величковић, чијом заслугом је у највећој мери црква и подигнута. За његовог наследника благословом Владике Јустина од недавно постављен је протин син  јереј Саво Величковић.   Дана 25. октобра када наша Света Црква слави спомен на Oце седмог Васељенског Сабора у Никеји, Црква у Расни је имала част да угости свог првојерарха и да заједно благодари Господу за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслуживање намесника пожешко–ариљског протојереја Драгана Стевића, јереја Боже Главоњића, јереја Милорада Козодера, јереја Сава Величковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића. Литургији је присуствовао и председник општине Пожега г. Ђорђе Никитовић. Храм је овом приликом био мали да у себе прими све који су узели учешће у Литургији. Народ је торжествено и молитвено одговарао на прозбе, пратећи умилно појање за певницом. У току Свете Литургије, Владика је јереје Божа Главоњића и Милорада Козодера рукопроизвео у чин протојереја. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Владика је поздравио верујући народ речима благослова истакавши да је Господ свима нама дао живот вечни. Он нам није дат по нужности, већ по слободи преко које ми сами показујемо да ли желимо са Њим или не. Господ Исус Христос својим животом показао нам је пут. Својим страдањем подигао је палог човека и дао нам залог живота вечнога, а да ли ћемо прихватити Њега зависи само и искључиво од нас. То нам нико не може узети. Може нам узети имање, па чак и живот, али Живот вечни не може нам нико одузети. Тумачећи данашње Свето Јеванђеље у ком Господ васкрсава сина наинске удовице, Владика је рекао да Господ није желео да се пред другима покаже као свемоћан, већ да нама покаже да се у Њему крију живот и Васкрсење. Род људски од постања има потребу вечно да живи. Ми смо предодређени да вечно живимо, најпре у рају, али су наши прародитељи преступили заповест и изгубили могућност општења са Богом. Њихово узрастање је прекинуто грехом, а они су изгнани из раја да би поново стекли способност да трудом на земљи задобију Живот вечни. Бог чека да ми узрастамо на земљи и да већ овде будемо синови светлости. На овом свету смрт постоји да не би зло трајало вечно. Живимо у свету којим влада безакоње и сукоби добрих и злих. Живот вечни на овом свету не би имао смисла, јер се људи на тај начин не би трудили и не би напредовали. Сви ми на овом свету живимо свој живот, сви пролазимо кроз капију смрти. Другим доласком Христовим започиње суд свету када ће се раздвојити кукољ од жита. Када ће то бити, ми не знамо. Ми то и не морамо да знамо. Знамо само да треба да се трудимо свакога дана и свакога часа. Владика је у својој беседи поменуо још и спомен на Оце седмог Васељенског Сабора одржаног у Никеји 787. године којим је одбрањено поштовање светих икона. У наставку Свете Литургије молитвом за освећење Светих Дарова и призивом Духа Светога, бројни верујући народ причестио се Светим Христовим Тајнама. Након благодарења Господу молитвено сабрање продужено је трпезом љубави у црквеној сали, за време које се старешина цркве у Пожеги протојереј Божо Главоњић захвалио Владики на светим молитвама, позвавши га да нас ускоро поново посети. Потом се захвалио и мештанима села Расне, који су дали кључни допринос у изградњи храма и стана у коме ће нови свештеник са породицом живети. Ђакон Михајло Живковић

Јутра 26. 10. 2020. године тужна вест о упокојењу протојереја-ставрофора оца Илије Лијескића, одјекнула је у Православној Цркви у Бајиној Башти. Бивши бајинобаштански парох и архијерејски намесник отац Илија Лијескић, јутрос је након тешке борбе са опасном болешћу предао своју душу у наручје Аврамово. Прота Илија рођен је 08. 08. 1938. године у селу Дрежник код Ужица од побожних и благочестивих родитеља Жарка и Радмиле као најмлађи од петоро деце. Близак је сродник чувеног проте Владимира Лијескића, који је важио за једног од најугледнијих свештеника Епархије жичке између два светска рата. Основну школу завршио је у Ужицу, а потом уписује православну Богословију у Призрену. Tоком школовања упознаје своју будућу супругу Оливеру са којом ступа у брачну заједницу. По завршетку школовања рукоположен је у чин ђакона, а недуго затим и у чин свештеника. На прву парохију долази 1964. године у село Брезна код Горњег Милановца где је остао до 1974. године. Те 1974. године добија премештај у село Дуб код Бајине Баште, а већ следеће године бива постављен за пароха бајинобаштанског, а потом и на дужност архијерејског намесника рачанског. Прота Илија ће у срцима својих парохијана и осталог верујућег народа бити упамћен као свештеник и човек огромног срца, који је на сваком свом кораку сведочио да је спреман дати свој живот за реч Светог Јеванђеља. Данас тугујемо јер отац Илија више није са нама, али исто тако се радујемо јер знамо да је отишао у загрљај свога Творца коме је читав свој живот верно служио. Отишао је из овог земаљског живота и сада се придружује Господу, настављајући да учи, штити и пази своје ближње. Опело и сахрана биће одржани 27. октобра 2020. у 13.00 на Градском гробљу у Лугу у Бајиној Башти. Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено место твога покоја. Оче Илија нека ти је вечна слава и хвала у све векове. Амин! Унук Божидар Лијескић

Дана 24. октобра 2020. године благословом Епископа жичког Господина Јустина, Црквена општина у Вичи остварила је поклоничко путовање у два манастира. Предвођени својим свештеником Немањом Матејићем, верници вичке парохије походили су Манастире Тумане и Нимник, који су смештени недалеко један од другога у Епархији браничевској. Лепота Манастира Тумане, најпре духовна, а затим и природна, није вернике оставила равнодушним. Ту почивају мошти двојице великих светитеља, Јакова и Зосиме, који нештедимице обасипају својом исцелитељском благодаћу сваког који долази са вером. У Манастиру Тумане прочитане су молитве за здравље и духовни напредак свим верницима, да би двојица светитеља били заступници свих верних пред лицем Божијим. После молитве, братство манастира је све присутне угостило послужењем. Након предаха, верници су са својим свештеником кренули у Манастир Нимник, стари српски манастир, који плени лепотом и гостољубивошћу монаха. Историју манастира нам је испричала благочестива старица мати Стефанида, као и чуда која се догађају многим верујућим који затраже помоћ од светитеља. Затим је записала имена која се помињу свакодневно за живе и упокојене.     После поклоњења овим двема светињама, духовног окрепљења и освежења, верници су се са својим свештеником упутили и до Сребрног језера. Ту смо се сви телесно окрепили и сабрали утиске са ходочашћа побожним разговором. Вратили смо се у миру духовном својим кућама, задовољни овим дивним путовањем, окрепљени и осокољени за нове духовне подухвате, као и у журном ишчекивању следећег путовања. Парох вички јереј Немања Матејић.

У недељу 19. по Духовима, када Света Црква прославља мученике Харитину и Дионисија, заједница светосавске цркве пронела је радост Христовог Васкрсења, примајући Његово сведочанство – Његово Тело и Крв. Прохладно октобарско јутро, угрејала је топлина литургијске заједнице заједно са њеним  пастиром Епископом жичким Г. Јустином. Након прочитаног јеванђелског зачала, Владика се осврнуо на смисао датих заповести о љубави, које су од великог значаја за род људски. Бираним речима, Преосвећени се обратио верном народу. Осврнуо се на две Божије заповести у Мојсејевом закону – љуби Господа Бога свога и љуби ближњега своја, које нам приказују љубав и чистоту која се тражи од човека. Кроз две приче, Владика Јустин нам назначује и једну битну чињеницу коју љубав чини савршеном: „Када је дошао један младић Господу Богу и запитао га је шта му још недостаје да наследи живот вечни. Рекао је за себе да је потпуно беспрекоран, да испуњава јеврејски закон, пости и чини милостињу, и све оно што је потребно да чини. А Господ му рече да иде и прода све, и да сиромасима, и тако ће имати живот вечни. Господ је то рекао позивајући га на савршену љубав.“   Владика је изнео још један пример. Једног старца на Светој Гори посетила је група монаха са циљем да га питају шта је битно за спасење. То је обичај био и одржао се до данас да кад год се оде код старца прво се пита: Оче, шта ми треба да би се спасао. А старац мало кушајући их, постави им једно питање: Да ли ви, ако вас неко удари по једном образу, можете да му окренете други? А они одговоре: Па, не знамо, за овај први ударац бисмо могли да поднесемо, а за други образ да окренемо тешко. А старац им на то каже: Кад не можете то, да ли можете бар да им то опростите? – Па, не можемо ни то. А старац каже трпезару: Сипај им супу, и врати их у манастир, јер још нису сазрели у духовној врлини. То што су Господ и старац рекли, наставља наш Епископ, јесу поруке и савети упућени и нама. Иако по логици и размишљању овога света нема начина да љубимо непријатеље своје, кроз Бога је све могуће. Навео је и пример архиђакона Стефана као првомученика који се у тренутку каменовања није молио да га мимоиђе зло, већ да сам Господ ово дело не урачуна у грехе злочинцима.   У Старом Завету се говорило у другачијем смислу, да волимо ближњег свог, да волимо своју породицу и све оне који нас воле, али да се успротивимо и да мрзимо своје непријатеље. А Господ све то укида и доноси са собом, нови закон, нову заповест, да љубимо једни друге. То што Он тражи је изнад закона, изнад природе. То је тајна надприродна, али ипак остварива благодаћу Божијом. Богочовек је својом људском природом из велике љубави страдао за грешнике, пио уместо воде жуч и оцат, претрпео страшне муке и није презрео род људски, него је извршио све оно што је потребно да се ми тиме спасавамо. Владика је беседу завршио поуком и укрепљењем да сам Господ отвори наш пут, управи стопе наше, ум и срце наше, вољу нашу да би се тако прилагодили ономе што нам је Он заповедио. Бити пријатељ овоме свету не значи бити пријатељ и Божији. Морамо се одлучити којим путем ћемо ићи, да ли путем светлости или таме. Морамо да духовно јачамо и вежбамо да свакодневно сагледавамо своје грехе, и да то исповедамо. Међутим, због наше природе иако све ово чинимо, и даље нисмо способни да волимо оне који нас мрзе. Нека нам Господ у томе помогне да се усавршимо. Литургија као свој врхунац нама вернима даје плод вечности – Свето Причешће, коме је овог пута приступио велики број верних, причешћујући се на живот вечни и отпуштење грехова. Литургијска радост пренета је и на трпезу љубави. Душан Дуњић, студент теологије

„Данас као Православни народи светло празнујемо, осењени твојим богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше“, тропар глас. 4. Сваки православни верник са љубављу и великом радошћу дочекује и прославља заштитника свога дома, своју крсну славу. Са посебном и заједничком радошћу парохијани дочекују храмовну славу, светитеља који својим молитвама чува и крили њихову црквену заједницу. Данас су се мештани села Миоковаца и околних села сабрали у Храму Покрова Пресвете Богородице на Светој Литургији око свога Епископа да прославе име Божије и сећање на догађај јављања Мајке Божије у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. После прочитаног Светог Јеванђеља Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин честитао је храмовну славу парохијанима и свим присутним и истакао значај Пресвете Богородице у домостроју спасења рода људског, подсећајући нас на догађај Њеног јављања у Цариграду и установљење данашњег празника. Са родитељском бригом и старањем за наше душе препоручио је да сваког дана, макар сат времена, посветимо себи и своме спасењу читајући Свето Писмо и Житија светих, да сваки дан почињемо и завршавамо молитвом. Да се снажимо постом и укрепљујемо молитвом у кротости и смирењу нашем. У току Свете Литургије рукоположен је г. Стефан Симић у чин ђакона. Трпеза љубави припремљена је у сали парохијског дома. Надлежни парох јереј Иван Босић захвалио је Епископу на молитви и жртви принетој Оцу Небеском од свих и за све. Захвалио се братији свештеницима, хору и свим присутним. Посебно се захвалио Стојанки Павловић из Милићеваца која је припремила ручак за све присутне, као и Ивану Топаловићу и Александру Стојановићу из Миоковаца који су се јавили да буду свечари следеће године. Оцу ђакону је честитао рукоположење са жељом да достојанствено носи крст свој. Вероучитељ Милан Босић  

Са благословом нашег архипастира и оца Епископа жичког Г. Јустина, делагација Епархије жичке кренула је 09. октобра 2020. у раним јутарњим часовима пут братске Црне Горе. Делагацију су чинили секретар ЕУО-а архимандрит Дамјан (Цветковић), Епископов секретар архимандрит Сава (Илић), уредник „Жичког благовесника“ протонамесник Александар Р. Јевтић и вероучитељ Ђорђе Чоловић. Михољско лето потрудило се да пут буде живописан, осликан најлепшим сликама које је творачка мудрост Божија обилно излила на пределе наших простора. Златарско језеро нас је дочекало покривено танком измаглицом која је цео призор чинила готово мистичним, допуштајући нам само да созерцавамо тишину сличну оној која се највероватније дизала над водом када је Дух Божији лебдео над водом приликом стварања света. Осењени благословом светиње куманичке и Светог Григорија Куманичког, стигли смо на границу са Црном Гором. Прва реченица коју смо чули била је предивни вековни израз нашег братског народног сусретања – „Помаже Бог“. Ово нам је срца испунило радошћу и учинило да необична красота творевине која се све јасније указивала пред нашим очима буде некако још приснија и ближа. Цркве, манастири, црквине и црквишта која се јављају као сведоци православног идентитета ових простора стајали су свуда око нас и и изнад нас подсећајући нас да смо овде добродошли. Испред подгоричког Храма Васкрсења Христовог дочекао нас је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“. Родом из ужичке Пожеге, овај вредни пастир Цркве Христове, изразио нам је најсрдачнију добродошлицу у име Високопреосвећеног митрополита Г. Амфилохија и братства овог светог храма. Храм нам се указао у сопственој величанствености, која је кадра да увери да је могуће да се не само у деветом веку пред Светом Софијом цариградском, већ и овде и сада човек али и цео народ може преображавати. Просвећени и генијални ум архитекте Предрага Ристића овде је добио потврду која говори сама о себи. Сваки детаљ богослужбеног простора осмишљен је тако да покаже како су свештенорадње центар свега, а човек у њима има могућност да учествује свим чулима које му је Господ даривао. Композиције и ликови фресака сведоче вечност на коју је човек призван. Оне истовремено спајају векове, кроз мноштво ликова и догађаја који сведоче трајање домостроја спасења, у коме је и наш народ удостојен значајног места. Историја овде није поништена, већ прослављена увире у вечност. Квалитетне боје и подлога фрескописа, грандиозни иконостас, бифоре и трифоре, као и други делови сакралног простора сачињени од најфинијих материјала, сведоче да су овде испуњене речи старозаветног пророка који је поучавао да дом Свевишњег треба да буде украшенији од било ког појединачног дома људскога. Опијени лепотом наоса и олтара, крипте, околних просторија смештених међу дуплим зидовима храма, упознати смо и са савременом мисионарском делатношћу. Наиме, овде се налазе и канцеларије и радни простор глобалног хришћанског радија „Светигора“. Уредништво, које сачињавају талентовани свештенослужитељи и верујући људи са стручним знањем, чине да овај храм није обична монументална грађевина већ обиталиште Божије и људске мудрости истовремено – богочовечански. Овде смо имали прилику да много тога научимо. На првом месту да стекнемо јасне увиде колико је савремени начин мисије, што подразумева активно медијско деловање на свим пољима технологије, нови начин „рибарења“ људских душа. Људи се овде лове за вечност, за спасење у Богу Истинитом. То не омаловажава важност деловања на свест људи да могу да разлуче истину од лажи, добро од злога, љубав од мржње. Успех народа у Црној Гори да заштити своје светиње и идентитет, не може бити разумљив без деловања савремених медијских средстава. Упркос свим препрекама, били су једни близу других на фреквенцијама радија, на сајтовима, на друштвеним мрежама, све до оног тренутка када је победа постала извесна и када су једни другима могли да честитају на историјском успеху који је посведочио да где су верни сабрани ту је Господ са њима. А са њима је био зато што су деценијама уназад активношћу и делотворном љубављу оличеном у небројеним појединачним доброчинствима, али и деловању народних кухиња, учинили да се у сваком човеку препозна Лик Божији. Овај Лик је заблистао и показао да је воља народа непоткупљива било каквим материјалним вредностима када има јасну слику на којој страни се милост и правда сусрећу, а мир и истина целивају. Јасније од свих прогласа и декларација, овде је показано да људска права не подразумевају само право на голи живот, већ и право да се опредељује за живот вечни и подобије богова по благодати на које смо призвани. Овде је на дело одржана лекција за савремене уџбенике који се баве људским правима, односом Цркве и државе, секуларизацијом друштва, али и несекуларизацијом црквеног живота. У порти храма указана нам је домаћинска љубав у гостопримници „Архонтарики“. Савремени ентеријер и екстеријер нимало не скривају хришћанску лепоту овог простора. Модерна дечија играоница у затвореном простору украшена је даровитим иконописним решењима са порукама младим дечијим душама да игра није грех, већ израз оне врлине на коју је Христос позвао као на улазницу у Царство Божије. Одрасли се овде тога подсећају: Ако се не обратите и не постанете као деца нећете ући у Царство Небеско. Производи који се овде служе у највећем делу су резултат домаће радиности, од које многи људи добијају могућност да обезбеде егзистенцију сопствену и својих породица. Овде је непобитан утисак, да ниједан дар и таланат нису закопани већ су умножени. Амбијент који је створен на то подстиче. То нам је посведочио и „Духовни Центар “ у центру Подгорице. Књижара са бројним насловима духовне садржине, налази се уз ресторан у коме је у данима поста верујућем народу доступна адекватна исхрана, у простору који приличи једној урбаној средини али и је доличан хришћанском етосу. Манастир Светог Симеона Мироточивог у Старој чаршији, на ушћу Рибнице у Морачу, био је место нашег коначишта. Срдачни дочек и изванредна хришћанска љубазност игумана овог манастира архимандрита Данила са братством, учинили су да се осетимо као своји на своме. Наслоњени на зидине старог града у коме је највероватније рођен Свети Симеон Мироточиви, загледани у лепоту реке испод нас, ми из светосимеоновске и светосавске Епархије жичке имали смо осећај да смо дошли на извор одакле смо потекли. Чудесни су путеви наших светих предака који нас и данас воде својим траговима питајући нас стално „Чији си ти мали?“ Наредног дана, 10. октобра, архимандрити Дамјан

На празник Покрова Пресвете Богородице прослављена је храмовна слава храма у изградњи у насељу Крчагово у Ужицу. У 15 часова ужичко свештенство је пререзало славски колач при покровском храму. Велики број верног народа, као и представници грађанске власти, узели су учешће у овом чину. Окупљенима се у надахнутој беседи обратио протојереј-ставрофор Милић Драговић, старешина Цркве Светог Марка у Ужицу, пожелевши најпре срећну славу протојереју- ставрофору Ивану Деспићу, грађевинском и црквеном одбору и свим парохијанима овога храма. Овом приликом отац Милић је нагласио да само братском љубављу можемо довршити ово богоугодно дело изградње храма, јер љубећи брата свога ми уствари љубимо самога Бога. По завршетку благосиљања славског жита и колача присутни су узели учешће у трпези љубави коју су домаћини припремили заједно са својим свештенством у славу Мајке Божије која својим покровом штити благоверни народ нашега града. Ђакон ужички Александар Тимотијевић

Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћи, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Kоме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!  Свети владика Николај Празник Покрова Пресвете Богородице литургијски је прослављен у студеничкој Доњој испосници Светог Саве посвећеној овом празнику. Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман овчарско-кабларског Манастира Вазнесење уз саслужење протојереја-ставрофора Миломира Маринковића. Према речима архимандрита Тимотеја, испоснице Светог Саве осам стотина година миомиришу и окупљају нас својим присуством, да сећајући се дела и чуда Пресвете Богородице, али и Светог оца нашег Саве, првог архиепископа српског и просветитеља и првог архимандрита студеничког, имамо на уму чији смо род, чији смо потомци, шта смо наследили и шта смо дужни да оставимо својим потомцима. Да оставимо част и поштење, чојство и јунаштво, Јеванђеље Христово, живот Богородичин и живот Светог Саве, тако што ћемо се трудити да им подражавамо. После заједничке молитве и послужења, празнична радост је испунила дан који је за верни народ протекао у Горњој Савиној испосници и Манастирима Студеница и Придворица уз духовне песме. Марина Луковић, наставник верске наставе