Category: СПЦ

У недељу о блудном сину, Светом Архијерејском Литургијом у Цркви Светог цара Константина и царице Јелене у Коњевићима, началствовао је Владика Јустин. Саслуживали су: архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, протонамесник Миодраг Тодоровић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Радомир Митровић. Евхаристијско сабрање је увеличало рукоположење ђакона Радомира Митровића у чин презвитера, као и  додела чина протојереја који су примили намесник Никола Вучетић и старешина храма Миодраг Тодоровић. Епископ Јустин је своју беседу отпочео захвалношћу заступницима овог храма равноапостолном Светом цару Константину и царици Јелени, настављајући:     „Данашње сабрање је припрема за свети пост. Треба се трудити да пост протекне у миру и покајању, јер ако тако будемо мислили, сам Господ ће нам помоћи да то и остваримо. Ова припремна недеља је посвећена покајању блудног сина. И поред очевих речи: „Све моје је твоје”, млађи син не хтеде да буде поред оца свога, узима део свог имања и одлази у далеку земљу. Нема греха, пада, ни промашаја који отац не прашта. Поред покајања блудног сина, ми прослављамо, изнад свега, дуготрпљење, љубав и милосрђе очево. Отац је често гледао на пут којим је син отишао, надајући се да ће се вратити. Тако и у данашње време многи одлазе да нађу срећу на другом месту. Родитељи чекају да им се деца врате, да поново живе у заједници, миру и љубави.     Блудни син, живећи у оскудици и не могавши ни рошчићима да се прехрани, одлучи да се врати оцу као један од најамника. Отац га угледа у даљини, потрча му у сусрет, загрли га, и нареди слугама да му дају старо достојанство. Догађај оваквог покајања има светлу силу, силу једнаку сили Светог крштења, како су говорили Свети Оци. Ово је прича о Господу Богу, Цару царева и Господару господара, који је створио све видљиво и невидљиво. Као круну стварања, створио је човека, дарујући му душу, ум и слободу, да бира да ли ће да живи са Богом или ће изабрати пут мимо Бога. Свети апостол Павле каже да без Бога не можемо чинити ништа. Подсетимо се цара Давида и његовог силног покајања, које се најбоље осликава у Псалтиру. Ми треба да се трудимо, да се кајемо, да у души имамо покајничко расположење. Треба мање грешити, што нама људима јесте тешко, али ће нам Господ помоћи да се ослободимо греха. Када се ослободимо греха, душа наша постане отворена за Бога, чиста, онда ћемо сазнати шта је добро, а шта зло, шта је истина, а шта лаж у овом свету. Данашње сабрање треба да нам буде подстицај да сви постимо часни пост, јер без поста нико не може угодити Богу, како кажу Свети Оци. Пост и молитва су два крила која нас узводе ка Царству Небеском. Овај живот је радост, упркос толиким тескобама, којих морамо да се ослободимо, да нам срце буде радосно, да славимо Господа Бога. Ми смо Црква која се моли и за покојне, јер они своју наду полажу у живу Цркву, која је овде на земљи. Господ Бог, диван у Тројици, нека је са свима вама и вашим, отаџбином нашом и свим људима добре воље. Амин.“ Епископ Јустин је након Свете Литургије осветио звона и крстове за будући звоник, који је у изградњи. Чтец Стефан Јовановић  

У петак, 26. фебруара 2021. године када Света Црква прославља Преподобног Симеона Мироточивог, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесник Дејан Марковић, протонамесник Новица Благојевић и протођакон Александар Грујовић и ђакон Михајло Живковић. Протопсалт г. Иван Трајковић је предводио певницу. На данашњи дан су се први пут на Светој Литургији огласила звона, са новог звоника која су постављена у среду 24. Фебруара 2021. године. Након прочитаног Јеванђеља, протонамесник Новица Благојевић је по благослову Владике одржао беседу о животу и примеру Светог Симеона Мироточивог. Он је истакао да је Бог српскоме роду дао светитеља, каквим се мало који народ може похвалити. Симеон Мироточиви изабрао је јеванђеоски пут не као монах него још док је живео у свету—од своје младости. Док је био владар, Свети Симеон је највише радио на јачању црквеног живота свога народа. Подигао је многе задужбине које су постале извор српске духовности (Студеницу, Хиландар, Цркву Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије…). Када је примио монашки постриг, у потпуности се посветио спасењу душе, а за свога наставника у монашком подвигу узео је свога сина, Светога Саву. Српски народ није богат материјално, али је богат непропадљивим благом — светитељима на чији јеванђеоски подвиг може и треба да се угледа, истакао је отац Новица. У наставку је уследило причешћивање Телом и Крвљу Христовом, а затим благодарствене молитве. Вероучитељ Филип Зеленовић

Владика Јустин је, уз саслуживање братства Храма Светог Саве у Краљеву,  началствовао Светом Архијерејском Литургијом у нашој пространој Цркви. Недеља о митару и фарисеју је недеља када отпочиње великопосни период годишњег богослужбеног круга и, у том смислу, од посебног је значаја за живот нас који себе називамо хришћанима. Велики Пост, који се већ приближио, део је године који представља својеврсну духовну смотру и тренутак када треба да сагледамо своје животе и своја срца. То је тренутак када треба да видимо јесу ли наша срца заиста усмерена према Господу или нису, као и да ли међу нама влада љубав и опроштај или не? Владика нас је, у својој беседи, изговореној након јеванђелског читања, подсетио на ту чињеницу рекавши да нас Црква „као права мати унапред припрема за великопосни период“. Потом је осврнувши се на „причу о митару и фарисеју“ беседио о томе како су ова двојица људи заправо слике наших живота. Фарисеј је слика човека који беспрекорно испуњава закон, али који себе због тога узвисује и који се пред собом и пред Богом хвалише о својим делима. Цариник је слика човека који је грешан, али који је свестан да је грешан и због свести о себи не сме ни да се приближи Светињи храма. И баш овај је оправдан, а не онај, јер је имао смирење које нам је свима неопходно. А неопходна нам је и љубав, која је дар Божији, јер се без љубави једних према другима не може угодити Богу. Љубав је када патње и муке другога и ми осећамо као своје. Због тога нас је Владика позвао да се молимо једни за друге, јер тако се пројављује истинска љубав. Остаће упамћено да је ова Литургија била прва Архијерејска Литургија која је у нашем храму служена од тренутка устоличења новог Патријарха, тако да смо се, кроз уста нашег Епископа, по први пут молили за „Најсветијег Патријарха нашег Порфирија“. Ђакон Стефан Милошевски

На дан Светог Сретења Господњег, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру на Овчару посвећеном овом великом празнику. У току Свете Архијерејске Литургије, Владика је у својој беседи подсетио присутне на величину данашњег празника. – Дан када се наш народ дигао на устанак 1804. године, обележава се као дан савремене државности, иако је српска држава своју самосталност добила управо добијањем аутокефалности СПЦ пре 800 година. Ову нераскидиву везу између Цркве и српског народа Владика је применио и на савремено доба. Сагледавање јеванђелске приче о Светом Симеону Богопримцу помаже верном народу у схватању свих осталих Господњих празника. Припремајући своје душе кроз Свете тајне и врлине, хришћани достижу у меру висине раста Христова. Кроз живот у Цркви, где смо чврсто утемељени, чувамо своје душе и своје породице од превара и обмана овога света, истакао је у својој беседи наш Владика.   Након причешћивања, Епископ жички произвео је монахињу Нину, настојатељицу ове свете обитељи, у чин игуманије. Пленећи својом животном енергијом и љубављу, почивша игуманија Аквилина, сестра садашње игуманије, оставила је код сваког ко ју је познавао неизбрисив траг. Стога је овај свечани чин био посебно дирљив за све присутне. Надамо се да ће игуманија Нина мудро руководити обитељ Манастира Сретење и да ће постати достојна Небеског Царства. Сестринство Манастира Сретења  

У недељи када се сећамо сусрета цариника Закхеја са чудесним и човекољубивим Господом Исусом Христом, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је божанствену Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу су саслуживали архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), као и свештенство при овом Светом храму.   Сабрању се речима поуке обратио Владика Јустин, говорећи: – Ево, дочекујемо ускоро дане предпосне када ћемо поново слушати речи посног Триода и припремати се за Часни пост. То време нас позива на појачан подвиг. Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу о Закхеју, Епископ је приметио да је овде најупечатљивији његов искорак ка нематеријалном, ономе што је веће од овоземаљског. Руковођен мудрошћу он је пожелео да види Господа. Та жеља је најважнија. Да би је остварио он је морао да уложи напор, зато се и попео на дивљу смокву. Тако га је Господ видео и позвао по имену. Видећи то чудо он је радосно дочекао Господа у свом дому. Знајући да је као старешина цариника имао прилику да погреши, он смело говори Господу да је спреман да надокнади сваку штету коју је некоме нанео. Суштина ове приче је у старогрчкој мудрости: Спознај самог себе. Тако је и он спознао Господа као истину и приступио спасењу. – Господ је Бог свих, али само га смирени и скрушени срцем препознају. Смирени Трифун из Фригије је светитељ кога данас прослављамо. Иако сиромашан био је окренут ка Богу и Господ му је дао да чини чудеса. Када се цару разболела ћерка, он је успео да је излечи. Добијено богатство је разделио сиромасима и вратио се своме скромном дому и послу да чува гуске. Страдао је од цара Декија и заштитник је виноградара, рекао је Епископ упознајући присутне са детаљима из житија овог светитеља.   – Данас се орезују и кропе виногради, чине се молитве и литије. И ми се молимо да, како наши виногради епархијски, тако и виногради наших душа дају обилне плодове. Од нас зависи да ли ћемо се одазвати Господу, да скренемо пажњу Господу на себе. Када спознамо себе у смирењу, то је почетак побожности која је подвиг без краја. Радост и мир су дар за то. Нека нам Господ дарује ум Христов и снагу за сведочење вере, завршио је речи поуке Владика Јустин благословивши све сабране. Причестивши се Светим тајнама Христовим, заблагодарили смо Господу због свега и за све. Протонамесник Александар Р. Јевтић  

Дана 12. фебруара када наша Света Православна Црква прославља своје велике учитеље и богослове Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Епископ Јустин богослужио је у Пожеги у храму посвећеном овим Светим јерарсима. Прослава храмовне славе започела је свеноћним бдењем братства храма вече уочи великог празника. На сам дан празника народ је по веома хладном времену дошао да сачека свог Архијереја који је началствовао Литургијом уз саслуживање намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, старешине Храма Света Три Јерарха протојереја Боже Главоњића, свештеника у пензији протојереја Дмитра Луковића, протојереја Војка Михаиловића, јереја Крсте Лазића, протојереја Милорада Козодера, протонамесника Милована Вујовића, јереја Сава Величковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Михајла Живковића. Свечану Литургију улепшали су краљевачки појци уз пратњу домаће певнице. Литургији је присуствовао и председник општине Пожега господин Ђорђе Никитовић као и представници војске, полиције и других културних и јавних институција. У својој надахнутој беседи Владика Јустин је рекао да се веома радује што се након дугог времена искушења, недаћа поново срећемо у овом светом храму који данас прославља Света Три Јерарха, да се помолимо Господу Богу Цару славе за спасење душа наших. Да Му поверимо све наше тешкоће, недоумице, борбе, да се помолимо за све оне који су се у овом тешком времену представили у Господу, да данас будемо једна Црква, један народ, а све у име Божије.   Господ наш Исус Христос који је ради нашег спасења примио тело и све наше тегобе, нашу болест, нашу смртност на себе, окупио је своје ученике и апостоле и послао их је да проповедају читавом свету крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Послао их је да осветљују таму у овоме свету, а тама је настала услед греха, као и смрт. Само је Господ победитељ смрти. Он је тај Који је дао живот свему и основао Цркву своју, тако што су свети апостоли полагањем руку на своје ученике то свештено прејемство преносили до дана данашњег кроз рукоположење. И зато је Црква Божија у времену, али и ван времена – она има почетак, али нема крај. Она је створена за вечни живот. Управо су Свети Јерарси које данас прослављамо објаснили божанске истине и приближили их нама. Својим богонадахнутим списима су свима који су хтели, а нису сви били најученији, предочили ту истину. До дана данашњег њихове речи живе у Цркви и добијају своје значење. Оне допиру до свих оних који желе и труде се да угоде Богу. Сви се ми трудимо на земљи да угодимо Богу и да би задобијемо оно што је вечно и непролазно. И сви они који су угодили Богу цароваће у животу вечном. Нека Господ молитвама Света Три Јерарха и нас просвети и руководи до Царства Небеског где ћемо славити Оца, Сина и Духа Светог, у све векове и сву вечност. Амин. На крају Свете Литургије Владика је пресекао славски колач, а читав храм се помолио за овогодишње домаћине. Затим је уследила скромна трпеза љубави приликом које се старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић срдачно захвалио Његовом Преосвештенству што нас је и ове године обрадовао својим доласком, уз жељу да нас ускоро посети поново. Старешина се захвалио и свим гостима који су се одазвали позиву и присуствовали литургијском сабрању а којих је ове године био ограничен број из разлога епидемиолошких мера, уз жељу да се ускоро живот врати у нормалан ток и да се чешће сабирамо и у што већем броју. Ђакон Михајло Живковић

У суботу 6. фебруара у 18:40 часова, у 88. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Томислав М. Катанић. Покојни прота рођен је у побожној и честитој породици 1933. године у селу Бечњу, као пето дете од седморо деце, од оца Михаила и мајке Миросаве. Основну школу завршава у Бресници и Мрчајевцима и након тога уписује Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену. Године 1955. венчава се са Босиљком Томић из Лађеваца, а исте године је рукоположен за свештеника и послат на парохију у село Трнавци код Жупског Александровца. Након тога прелази у Бресницу, па у Чачак где службује до пензије 1995. године. Као пензионисани свештеник дуго година је служио при цркви у Горњој Трепчи. Као верни и пожртвовани служитељ цркви и народу саградио је парохијски дом у Трнавцима, обновио цркву, подигао звонару у Бресници и као старешина чачанске цркве сачувао ограду око храма коју су тадашње власти одлучиле да поруше.     Носећи крст Христов у тешким временима, прота Томо је 1958. године због обављања литије код старе цркве у селу Шљивово био осуђен на три месеца затвора од тадашњих власти, а након жалбе у затвору је достојанствено провео петнаест дана. Прота Томо живео је тихо и смирено а благост и ведрина која је исијавала из његовог лика је уз  лепу реч на сваког човека остављала дубок и неизбрисив траг. Остаће упамћен као угледан, поштен и надасве ревностан свештеник на њиви Господњој. Отац је две ћерке, деда двоје унучади и прадеда троје праунучади. Опело је служено у Храму Вазнесења Господњег у Чачку у присуству многобројног свештенства и народа. Посмртно слово одржао је јереј Милан Д. Љубичић. Прота Томислав сахрањен је на градском гробљу у Чачку. Вероучитељ Ђорђе Радојковић

У недељу, 07. фебруара 2021. године, велику радост имала је литургијска заједница сабрана око нашег пастира Епископа жичког Г. Јустина, када јој је литургијско славље увеличао Његово Преосвештенство Епископ лосанђелески и западноамерички Г. Максим (Васиљевић). Света Црква се на данашњи дан сећа великог угодника Божијег Светог Григорија Богослова. На дан када се говори о његовом патролошком деловању на разјашњењу тајни Божијих, сажету и садржајну беседу произнео је Владика Максим као врстан познавалац науке Светих отаца. Вођен прочитаним јеванђелским зачалом Владика Максим се осврнуо на безвременост у времену, јер служење Литургије, присуство на њој, представља један излазак из времена где се мноштво бројања часовника претвара у једно данас и сада. Данашње литургијско сабрање предводи Свети јерарх Цркве Григорије Цариградски и Богослов којег славимо. Данашње јеванђеље се односи на њега „пастира доброг који душу своју полаже за овце своје“. То што је сваки пастир кадар да позове и ослови сваког по имену јесте знак да се у нашим животима осликава тајна светотројичног односа. То је исти онај призив и глас који нас призива из таме на светлост постојања. Свети Григорије није био учитељ само речима него и у свом пастирском животном примеру, превазилазећи поделе које се стално збивају међу људима и позивајући их у словесно стадо Господње. Колико је волео свој народ, сведоче речи које је стално говорио: „Колико сам вас се ужелео.“ Када год би се повукао у молитву, јер је био и подвижник, истовремено је осећао жељу да се врати међу своје вернике. Ето, такав пастир о коме говори данашње Јеванђеље излази у сусрет верницима. Такав живи пример, наводи Епископ Максим, представља и наш Епископ жички Г. Јустин који својим сведочењем позива све на јединство и у јединство са Господом. Завршавајући беседу, као сажето светоотачко предавање, Владика Максим је рекао да наше навике, обичаји, све оно што одликује сваког појединца, треба да се возглави у једној заједници где ћемо сви да помогнемо једни другима и да принесемо жртву љубави и међусобно поштовање и уважавање. Позивајући своју паству, пастир осликава тајну о којој Христос каже: „као што Отац познаје мене, тако ја познајем своје.“ И та тајна, о којој је и Свети Григорије говорио и подучавао све вернике до данашњег дана, осликава се у Цркви Божијој. Након принесене Жртве и причешћа Тајнама које освећују све и сва на живот вечни, а опет ради нас људи и нашег спасења, Епископ Јустин је захвалио Епископу Максиму на доласку и саслуживању. Подсећајући нас на речи поуке из беседе Владике Максима, да сви ми не сведочимо само вером и речима него и делима, Владика је рекао да смо призвани да се никада не плашимо, да се држимо добра и да се клонимо зла. Свима је пожелео Божији благослов и молитвено заступништво светитеља Григорија Богослова. Душан Дуњић, студент теологије    

На дан када наша Света, Саборна и Апостолска Црква обележава молитвени спомен на стубове православне васељене, Светог Атанасија Великог, Светог Кирила Александријског и Светог Максима архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете великомученице Марине у Атеници. На литургијском сабрању Епископу су саслуживали: протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Владе Капларевић, старешина Храма Свете великомученице Марине, протођакон Александар Грујовић и ђакон при Храму Вазнесења Господњег у Чачку Стефан Медар. Богослужење је улепшано присуством великог броја верног народа и велелепног пјенија хора “Слово Љубве“ при овом храму.   Након прочитаног Јеванђеља, саслужитељима и верном народу обратио се Преосвећени у својој пастирској беседи. Данашње Јеванђеље описује сусрет Господа Исуса Христа и младог богаташа, који му поставља питање шта је потребно да учини како би наследио живот вечни. Господ му одговара најпре наводећи Мојсијев Закон. Младић схвативши да је закон праоца Мојсија, стуба јудејског закондавства, већ испунио очекује похвалу. Наставак Јеванђеља износи Христову нову димензију, а то је не само испуњавање Закона и пророка већ постављање новог закона, закона љубави. Приликом разговара богатог младића и Христа, Господ му говори да разда имање своје сиромасима и да ће на тај начин задобити вечни живот. Младић је отишао жалостан. Преосвећени Владика се приликом изношења своје беседе задржао на цитату: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него ли богаташу ући у Царство Божије“ (Мт 19, 24). Говорио је о термину „камила“ који се код нас до данас задржао као збуњујућа непознаница. Термин на грчком језику означава јутано уже којим су се некада везивали бродови приликом пристанка у луке. Иглене уши подразумевају нешто изузетно уско, нешто где се „камилос“ не би могао провући. Међутим, и то је могуће приликом његовог распредања. Ово тумачење следујући Светим Оцима могло би да се примени на човеков живот у свету, везивање за њега, стицање материјалних добара, а и на очекивање вечног живота.   Владика је додао да се данас налазимо пред великим изазовима. Живимо у свету, трудимо се онолико колико смо у прилици да омогућимо пристојан живот. Међутим, појава вируса нам је показала да заиста не можемо бити сигурни ни у сопствени живот, већ да бисмо требали да будемо усредсређени на оно круцијално јеванђелско питање: „Шта треба да чиним да бих наследио живот вечни?“ Богатство данас није феномен који би човека могао да преусмери са пута спасења уколико се оно располаже на адекватан начин. За пример томе имамо праоца Авраама који иако богат старозаветни Јеврејин бива изабраник са којим Господ склапа Завет. Владика се дотакао и јеванђелске теме о безумном богаташу који је градио многе житнице, трудио се да их напуни како би осећао неки вид материјалне сигурност, а на своју душу као нешто највредније је заборавио. Хришћани би требали да живе у светости. Доказ томе је данашњи празник тројице светитеља који су светост задобијали од истинске и праве светости Божије. Та неисцрпна светост позива и нас да се угледамо на Атанасија Великог, Кирила Александријског и Максима архиепископа српског, и да испунимо јеванђелске речи: „Да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5,16).   Господ у Јеванђељу није говорио да је пут до вечнога живота лак. Напротив, потребно је припремити пут Господу у своме срцу. Онда ће и тај пут којим хришћани требају да ходе бити лагоднији и једноставнији, са крајњим исходом у речима апостола Павла: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“ (Гал 2, 20). Преосвећени Владика је своје пастирско обраћање верном народу завршио благословом: „Нека Господ Бог, Син мира и утехе и сваког добра буде са свима вама у све векове и сву вечност Амин.“ У току евхаристијског сабрања поред свештенослужитеља велики број верног народа узео је учешћа причестивши се из Чаше Живота. Након благодарења свештенство и народ су литургијско славље наставили на трпези љубави, коју је уприличило братство Храма Свете великомученице Марине.                                                                                      Чтец Душан Арсенијевић

Месец јануар познат је као ризница хришћанских празника који хладне зимске дане чине топлијим и нежнијим. Тих дана људи у својим породицама више су на окупу, а садржаји хришћанских празника доприносе увећању породичне радости. На самом почетку дочекујемо, славимо и обележавамо празник рођења Христовог. Најлепши празник наше свете Цркве који особито код деце изазива осећај радости, топлине, спокојства. Убрзо нам следи празник Светог ђакона Стефана, па нова година и Свети Василије Велики, Крстовдан, Богојављење, Св. Јован Крститељ да би на самом крају славили и певали у спомен Светог Саве нашег првог Архиепископа.     Ови дани су идеална прилика да ,,сумирамо резултате“ из претходне године, да погледамо у себе и видимо шта смо то добро учинили за себе и своје ближње, да одлучно решимо да изменимо оно што је лоше. Ови дани су прилика да се сетимо једни других и да не заборавимо оне који и у овим данима ипак немају кога да обрадују нити ко њих, који су сами и који се надају да ће их се неко сетити. Српска Православна Црквена општина Пожега већ дуги низ година улаже максималан труд да у овим данима када треба да влада општа радост, управо та радост допре и до оних најугроженији, најсиромашнијих слојева нашег друштва. Покренувши низ акција овог типа мештани града Пожеге прикључили су се акцији прикупљања помоћ деци и одраслима нашег града. Захваљујући донацијама сакупљено је 110 пакетића од којих је 43 уручено центру за рад са децом оболелом од Дауновог синдрома док су остали подељени у  два наврата – након Свете Литургије у Храму Света Три Јерарха за Божић и након дечије приредбе у истом храму на дан Светога Саве. Посебну пажњу вреднују појединачне акције прикупљања помоћи за наше мештане Павла Рисимића из села Висибабе и самохрану мајку Бојану Јовановић. Живећи у крајње оскудним условима обратили су се за помоћ нашој Цркви. Црква је објавом на својој фејсбук страници призвала велики број људи да се укључи у прикупљање помоћи што је након кратког времена уродило плодом те су наши најугроженији мештани у потпуности збринути и обезбеђени. У ове акције укључило се на стотине несебичних људи. Помоћ је пристизала и из суседних градова Ариља, Косјерића, Чачка, Ужица, Краљева, Трстеника, Крагујевца… па чак и из Босне и Херцеговине. На тај начин наш народ је још једном показао своје саосећање са најугроженијима и да ниједан човек у нашој земљи не сме да остане сам. Вера без дела је мртва говори Свети Апостол Павле. Човекољубива делатност наших мештана показала је на делу да је човекова доброта могућа и остварива и да свако од нас учинивши мало заправо доприноси много. Стара српска пословица каже да зрно по зрно чини погачу, у духовном смислу сви смо ми део Једне Свете Саборне и Aпостолске Цркве, који као најситније честице чинимо једно и јединствено Тело Христово. Михајло Живковић, ђакон Цркве у Пожеги