Category: СПЦ

“Лазаре, изађи напоље“, одзвања данас у Цркви када  празнујемо Васкрсење четвородневног Лазара пријатеља Господњег. У храму у Жичи Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Г. Јустин уз саслужење: архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, Архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине храма протонамесника Драгана Глигића, протонамесника Милоша Станисављевића и протођакона Александра Грујовића.   Црква Васкрсења Лазаревог у Жичи започета је да се гради благословом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома, а наставља се даља изградња храма благословом Епископа Јустина. Храм у Жичи гради се трудом и помоћу Епархије жичке, Манастира Жича, верног народа и црквених добротвора који се уграђују својим добрима у темеље самога храма. Празник Васкрсења Лазаревог, познат и као Врбица, је јако поштован и слављен у српскоме роду. Васкрсење Лазарево је најава Христовог и нашег општег Васкрсења. Велелепност празника и саме Архијерејске Литургије улепшао је догађај рукопроизвођења у чин протојереја свешетника Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, пароха жичких. Светој Литургији је присуствовао велики број верног народа и деце којима се Епископ Јустин обратио у пригодној беседи. – Данас се овде сабирамо у близини Манастира Жиче који вековима сабира народ Божији, да би ви житељи овога места имали храм за своје потребе. Видите и сами како овај храм добија на лепоти и на значају, а на значају добија зато што је манастир пресликао, уткао, благословио, осветио ово место и овај народ. Овај храм је Божији дар дат вама, захваљујући вама се полако и завршава, рекао је Владика.   У наставку беседе, Епископ се осврнуо на сам јеванђелски догађај и рекао да је Господ дошао да нас својом благодатном силом подиже и васкрсава. Велика је част бити хришћанин, али хришћанин увек мора да ради на себи уз помоћ Господа и својих ближњих. Од нас зависи да ли хоћемо да се спасемо, на нама је колико ћемо се одазвати на позив Божији, који нама даје све по милости Својој. Владика Јустин је напоменуо да морамо да појачамо своје молитве и да богослужбено испратимо следећу Страдалну или Страсну седмицу. На крају своје беседе, Владика је призивао молитве Господа и светих да буду уз нас и наш српски народ у све векове. Затим је пререзан славски колач у славу и част Васкрсења Лазаревог и подељене су грамате црквеним добротворима од стране Епископа Јустина. Како сам тропар гласи, и ми кличемо: “Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који долази у име Господње!“ Чтец Петар Ђерковић

Дана 23. априла у Такову поводом сећања на Други српски устанак, благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина  Јустина, служен је парастос  Кнезу Милошу Обреновићу, устаницима, војинству и свим жртвама који су пострадали за веру и слободу од Косова па до данашњих дана. Парастосом је началствовао Архијерејски намесник таковски протонамесник Драган Ђорем, а саслуживали су: старешина храма Свете Тројице у Горњем Милановцу протојереј Миодраг Анђелић, јереј Александар Пејовић, парох савиначки, и ђакон Стефан Симић, док је братство храма Свете Тројице велелепним појањем уприличило парастос. Парастосу су присуствовали представници владе Републике Србије, представници Министарства одбране, као и представници општине града Горњег Милановца на челу са председником општине Дејаном Ковачевићем. Након парастоса уследило је полагање венаца, а одмах у наставку уприличен је меморијални програм у спомен комплексу. Подизање Другог српског устанка у Такову догодило се 23. априла 1815.  године на празник Цвети, а предводио га је Милош Обреновић. Подршком устаника окупио је велики број људи како би се ослободили од туђинаца и добили слободу. Борба за стварање модерне српске државе  настављена је овим устанком. Народ и његове вође у оружаној борби видели су једини начин да се оконча вековна османлијска власт и обнови државност коју је у три века јачала лоза Немањића. Снажна симболика прошлости била је путоказ на раскршћима историје, а из таме векова светлео је државотворни дух српских владара. Из устаничких чета на челу са Милошем Обреновићем, из народа који се латио оружја да би изборио своју слободу, настала је српска војска. Употреба оружја и народне војске у борби за стварање самосталне националне државе одредила је у српској политичкој култури значај војног фактора и опредељење да се војска развија као народна узданица која ће једног дана довршити мисију ослобођења. Устанак је значио нови почетак борбе за стварање модерне српске државе, коју је кнез Милош наставио да води дипломатским средствима, изборивши се за српску аутономију у оквиру Отоманског царства и успостављање Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију. У стварању српске државности војска је имала значајну улогу, али поред војне народ је имао и велику подршку Цркве као и црквених достојника. Колико је устанак успео да сачува право на слободу коју нам је Господ дао и покаже да ниједна сила није добра, показују наши претци којих се сећамо, који су својим заслугама, али уз Божију помоћ оставили нама пут којим морамо да чувамо, да бринемо једни о другима, јер једино тако чувамо право на слободу као највећи  дар који нам је Господ  даровао како би сачували боголикост. Ђакон Стефан Симић

Дана 21. априла 2021. године Господње, свештенство архијерејског намесништва трнавског сабрало се у Храму Светог великомученика кнеза Лазара на Љубићу код Чачка како би притупило Светој тајни исповести. Свештенство је исповедао протојереј-ставрофор Милован Киковић. Након Свете тајне исповести Свету Литургију Пређеосвећених Дарова служио је парох чачански јереј Ђорђе Лазаревић уз саслужење старешине Храма Успења Пресвете Богородице у Чачку јереја Николе Вукобрата, старешине Цркве Свете великомученице Марине у Атеници јереја Влада Капларевића, као и ђакона чачанског Стефана Медара.   По завршетку Свете Литургије Пређеосвећених Дарова, старешина Храма Светог великомученика Лазара јереј Бојан Сујић  позвао је у Христу браћу да се послуже на трпези љубави . Чтец Филип Нешковић

У пету недељу Часнога поста, када прослављамо спомен на Свету Марију Египћанку, Света Архијерејска Литургија сабрала је велики број православних верника у парохијском храму Светог Марка у Бресници. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Милутин Стевановић, протојереј Никола Вучетић, протојереј Радосав Гајић, јeреј Милован Вучковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Томислав Гајић. Епископ је поучио присутне, протумачивши оба Јеванђеља која су данас читана, казујући делове житија Свете Марије Египћанке. Посаветовао нас је како да се постом снажимо и припремамо за Свето Васкрсење Христово. Централна порука, коју је Епископ истакао из првог Јеванђеља,  јесте да је Христос у свет дошао да служи другима, а не да влада. Он је народ поучавао да ко хоће први да буде треба свима да буде слуга. Владика нас је позвао да се угледамо на речи и дела Христова, те да служимо једни другима. Тумачећи друго прочитано јеванђелско зачало, Владика нам је предочио да је Христос дошао грешницима а не праведницима. Велико покајање рађа велику љубав и велику радост, о томе нам сведочи и житије Свете Марије Египћанке. На Литургији је ђакон Томислав Гајић из Косјерића рукоположен у чин свештеника.   Након завршетка Свете Литургије верници су се сабрали на трпези љубави. Том приликом су присутне поздравили месни парох јереј Милован Вучковић и новорукоположени јереј Томислав Гајић. Јереј Томисав Гајић  

Дана 16. априла 2021. у Цркви Светог апостола Луке у Субјелу одржан је братски састанак архијерејског намесништва црногорског. Пре Свете Литургије Пређеосвећених Дарова којом је началствовао архијерејски намесник црногорски јереј Жељко Пантелић, приступило се Светој тајни исповести коју је предводио игуман рачански Герман (Авакумовић). У наставку је одржан братски ручак у просторијама парохијског дома. ЦО Субјел

Четврте недеље Великог поста када молитвено прослављамо спомен на Светог Јована Лествичника, наш духовни отац Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Старом храму у Краљеву. Преосвештеном Епископу жичком саслуживао је архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић и братство Светотројичног храма. Обративши се верном народу, Епископ Јустин је у својој беседи истакао да смо већ месец дана у благословеном Часном посту и да Црква Божија као мати наша дејством и благодаћу својом, коју стално показује према нама људима, сваке недеље истиче по неки догађај из своје свештене историје како би нас охрабрила, како би нас уздигла и придигла да наставимо ток поста и да бољи дочекамо Васкрсење Господа нашег.   Прва недеља поста посвећена је борби за Свете иконе, чиме је показано да се наш Господ, који се као истински Бог очовечио примивши тело наше, може изобразити на иконама и да ми иконе чесно поштујемо и чесно им се клањамо. Друга недеља је посвећена обожењу човековом, тако што је Свети Григорије Палама објаснио да ми људи кроз живот Цркве примамо нетварне божанске енергије и силе благодати. Трећа недеља је посвећена Часном Крсту, да би нас на средини поста Часни Крст окрепио, оснажио и дао веру да разумемо да је Господ Бог, истинити Бог и истинити човек примио на себе добровољно страдање ради спасења свих људи. После осврта на перикопу из прочитаног Еванђеља, Епископ жички нас је подсетио и на дело Светог Јована Лествичника, који је у својој Лествици описао све страсти и све врлине са којима се срећемо лечећи нашу душу. Темељ свега је одрицање од овога света, да би се преко 29 лествица, кроз борбу против страсти дошло до савршенства где је љубав. Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави. Протођакон Милутин Балтић

На празник Благовести у свом дому у Милочају у вечерњим часовима представио се у Господу протојереј-ставрофор Предраг Миковић. Прота Предраг или како су га сви од милоште звали “Баћо“ рођен је у богољубивом дому Ђорђа и Радмиле Миковић у моравском селу Милочај 1944. године где је завршио основну школу, а по завршеној основној школи уписује Богословију у Призрену где завршава прве три године. По одслужењу војног рока завршава богословију у Сремским Карловцима 1968. године, након чега ступа у брак са својом супругом Миланком. Исте године  бива рукоположен у чин презвитера и постављен на службу брдско планинске врдилске парохије  где остаје на служби све  до своје пензије 2008. године.     Села Пекчаницу, Дедевце, Роћевиће, Врдила обилазио је пешке од почетка до краја своје парохијске службе носећи своју мантију часно у веома тешким временима марљиво се старајући за поверено му стадо и храм. У врдилској парохији и у свом родном Милочају остаће упамћен као изузетно скроман човек, добар супруг, отац и сабрат увек спреман да прискочи у помоћ. Служио је Богу и у пензији редовно долазећи у свој парохијски храм у Цветкама али исто тако где год би га  ко позвао за помоћ без обзира на године – од Врдила, Матарушке Бање војне капеле у Лађевцима. Опело блаженопочившем проти служено  је 9. априла  у дворишту његове родне куће у Милочају у присуству свештенства, породице и многобројног народа. Пригодну беседе одржали су архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, као и дугогодишњи протин сапарох протојереј Владе Величковић. Парох цветачки протојереј Иван Терзић

У  препуном храму посвећеном Светом архангелу Гаврилу у Чајетини, на дан празновања Сабора овог Небеског покровитеља, синоћ је по први пут у овом храму, за верујући народ  одржана Света тајна јелеоосвећења. Храм је био мали да прими све заинтересоване. Сам чин Свете тајне вршило је седам свештеника, уз молитвену подршку архимандрита Данила (Плашића), духовника Манастира Дубраве и мати Теодоре са својим у Христу сестринством.   Иначе ово је Света тајна која се на тајанствен и невидљив начин даје благодат исцељења телесних и душевних немоћи оних над којима се ова Света тајна врши, а преко видљивих свештених радњи освећења јелеја (тј. уља) по чему је ова света тајна и добила име. Свим присутнима се помазују делови тела овим освећеним уљем, уз изговарање бројних молитава којима се присутно свештенство обраћало Небеском лекару нашем, Пресветој Богородици и Светим Угодницима Божијим, за исцељене душе и тела оних који се овим освећеним уљем помазују. Још од апостолских дана датира овај вид лечења болних: „ И демоне многе изгоњаху; и помазивању уљем многе болеснике, и исцељиваху“ (Мр.6,13). Такође Свети апостол Јаков у својој посланици пише: „Болује ли ко међу вама, нека дозове презвитере црквене; нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; и ако је учинио грехе, опростиће му се“ (Јак. 5, 14-15). Из ових речи Светог писма јасно се види да ова света тајна има двојако дејство и то да се опросте греси болних као и да оздраве од својих немоћи. Милостиви Владика наш, Господ Исус Христос, „јелејем милосрђа Свога, утешава и душе и тела људска, … и чува верне који Му приступају.“ Господ, наша нада и наш Спаситељ је и обећао: „И шта год заиштете у име моје – то ћу учинити“ (Јов. 14, 13). Превасходна је ипак наша вера, наше искрено убеђење да нам Господ може помоћи, а Господ неће ту нашу веру изневерити. Зар није више пута у Светом Писму ово доказано: По вери вашој нека вам буде; Не бој се, само веруј, и заиста молитва вере чини чуда… Не сме се ипак сметнути са ума истина да су за наше болести и немоћи  најчешћи кривци наши греси. Свети Оци кажу да је болест Божја посета, управо доказ бескрајне бриге и милости Божје према нама, иако може изгледати супротно, да нас је Господ оставио и заборавио. Међутим, Спаситељ, као брижни Отац наш, који жели да се сви људи спасу, по недокучивом Промислу Свом попушта на нас разна искушења, а болест је само једна од њих. Нису ретке ни болести којима се куша наша вера или трпљење, уосталом ко би досегао ум Господњи? Бог промишља о нама и о нашим ближњим више него ми сами. Неретко, Господ попусти болест на децу, како би лечио родитеље њихове од греха, због којих би изгубили живот вечни. Често рођена деца, болују и трпе због своје нерођене браће и сестара, које су мајке убили у утроби својој. Како би се покајали за овај смртни грех, Милостиви Господ попусти искушење на потомство, и када се родитељи покају за свог грешни живот, промене своје безбожне навике и крену да живе по заповестима Божијим, и деца њихова милошћу Божијом бивају исцељена. Зато често Свети Оци и саветују, да се пре приступања Светој тајни јелеоосвећења обави Света тајна покајања, како би се елиминисали потенцијални узроци наших телесних  и душевних немоћи. Помазивање Светим јелејем има благодатну силу да поред исцељења болести дарује и опроштај грехова које смо ми потпуно заборавили, или за које не знамо да су греси“, каже Свети Амвросије Оптински. Ова Света тајна као лек може се понављати, и један човек може у животу примити више пута ову тајну, јер лекар се зове и даје лекове онолико пута, колико се пута неко разболи. У једној и истој болести ова се тајна не понавља, осим ако је болесник дуго боловао, па оздравио, и опет пао у смртну невољу (Требник П. Могиле 447—8). У пракси пак, у једној истој болести, Тајна јелеоосвећења, као и тајне покајања и причешћа понавља се. Врши се само над болеснима (Законоправило, 163), а забрањено је вршити над здравима и над умрлима особама. Сам чин ове Свете тајне се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања сваког од присутних. Број седам има своју симболику у знак седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је закључао небо, и седам погружења Немана Сиријанца у Јордану, након што се очистио од губе. У случају нужде јелеоосвећење може да обави и мањи број свештеника. Након обављеног помазивања свим присутним у храму су подељени бочица са освећеним уље и посудица са брашном и поучени су како са тим треба да поступају. Потребно је замесити хлеб од добијеног уља и брашна, додајући количински онолико брашна и уља колико је потребно да се умеси хлеб за све оне који ће га користити а били су присутни на овој светој тајни. Испечени хлеб се исече на мале комадиће величине нафоре која се након Свете Литургије дели у храму и то тако да свака особа има по 40 таквих комадиће које ће у наредном периоду сваки дан узимати одмах ујутру пре било чега другог. Једино се на дан причешћивања не сме узети пре него што се прими Свето причешће. Ови комадићи хлеба би требало да се мало просуше као двопеци да не би у периоду од 40 дана у ком се користе побуђали и остали неискоришћени. Након обављених молитава присутнима се пригодном беседом обратио отац Жарко Барац, позивајући нас све на поштовање заповести Божијих, а пре свих заповести о љубави својих ближњих као себе самих, као у примеру једног од прочитаних Јеванђеља, где је милостиви Самарјанин помогао брату у невољи који је запао међу разбојнике у Јерихону. На крају се у поздравној речи присутнима обратио и старешина храма отац Петар Лазић, поздрављајући све присутне вернике и обавештавајући их да ће се и убудуће, ако Бог да, сваке године на овај дан вршити Света тајна јелеоосвећења у овом храму. Искрено у име свих присутних благодаримо оцу Петру и свештенству

Период Часног и Великог поста, период је одрицања и припреме духовне за славно Васкрсење Господа Христа. У средишту Крстопоклоне недеље и Часног Великог Поста, ове године обележен је празник Благовести, којим се како истичу Свети оци, људском роду наговештава Свето Јеванђеље. У Манастиру Благовештење у Овчар Бањи, Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање архимандритȃ: Дамјана (Цветковића), Тимотеја (Миливојевића) и Саве (Илића), протојереја Мирослава Петрова и ђакона Стефана Симића из Горњег Милановца. Молитвено сабрање увеличали су и црнорисци из манастирȃ Преображења, Сретења, Успенија, Јовања, Никоља и Свете Тројице. Са овог светог места и широм православне васељене, молитвеним сабрањем на Светој Литургији објављене су поново благе вести. Човечанству се изнова благовести рођење Спаситеља рода људског. Вековима и хиљадама година чекало се на јављање Светог архангела Гаврила – да се појави пред Пречистом Дјевом Маријом и објави јој да је Она изабрана да роди Сина Божијег који ће спасити човечанство од греха, смрти и ђавола. Нама данас стижу благе вести и одговор Пресвете Дјеве Марије архангелу Гаврилу у неколико речи: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој.“ Одговор на који се чекало вековима, а због којег се Она прославља у сву вечност. Марија, непорочна, кротка, најсмиренија, најдивнија, најчеститија, часнија од херувима и узвишенија од серафима. Она, коју достојно Блаженом зовемо, о којој се радује благодатној свака твар. Она постаје наш највернији савезник, јер својом девојачком утробом, која постаје шира од небеса, постаје мати Сину Божијем и Сину Човечијем, Богочовеку и Спаситељу нашем Исусу Христу. Нама данас због Ње која је пристала да роди Божијег Сина, стижу те благе вести, као утеха и нада. И не само то. Нама стижу вести да се рађа Онај који је победио смрт. А вести о смрти, о чувању од смрти, о страху због смрти, присутније су више него икад. Човечанство је јасно излило шта у грудима својим тајно носи и чега се највише боји, тог свог најреалнијег непријатеља – смрти. Међутим, постоји лек против смрти, а то је рођење Вечног Живота. Данас ми ишчекујемо победу живота. Онај кога није могла да држи смрт у својим канџама, Он се рађа и Он је побеђује. А Пресвета Богомајка, родивши нам Онога који собом носи вечни живот, осигурала је спасење свима нама. Благовести су Њен празник, јер да није било Ње, не би Господ дошао у овај свет. Нека би Она примила све наше молитве и надања, потпомогла нашу веру, просветлила сву нашу таму, јер једино смо вечно живи са Господом Христом, Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом и Вечном Љубављу. Молитве Пресвете Богородице нека су са свима нама, из смрти у бесмртност, из ових времена у Живот Вечни. Амин. Монахиња Параскева (Парошки)

У трећу недељу Часнога поста када се поклањамо Часноме Крсту, 4. априла 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, старешина храма протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић и Александар Јевтић и протођакон Александар Грујовић, док је певницу водио протопсалт Иван Трајковић. Владика је, у складу са данашњим празником, беседио о добровољном ношењу крста. Том приликом је рекао: – Христос Господ је позвао све људе из свих народа на спасење, али никога не приморава, већ каже: Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе и пође за Мном. Човек је саздан тако да жели заједницу са Творцем и ми хришћани тежимо ка томе и идемо ка томе, али без Његове помоћи то није могуће. Многи напусте тај пут због тога што је у њиховом животу преовладао грех: самољубље, себељубље, среброљубље и остале греховне страсти. А грех и јесте оно оно што нас одваја од заједнице са Богом.  Господ нам је дао чисту душу и добро поимање света, али ми смо својим животом то испрљали и занемарили. За поновни повратак у заједницу са Њиме потребан је труд, потребно је да у потпуности поверимо свој живот Њему. Тек онда можемо да видимо колико је безгранична Његова благодат и колико је у Његовоме Царству све свето и узвишено, а без свега тога ми смо изгубљени. Владика се осврнуо и на актуелни проблем који мучи цео свет и рекао да до њега не би дошло да смо се држали Господа. Своју беседу завршио је речима: , – Док још имамо времена Господ нас као добри отац призива без приморавања да му приђемо и осетимо како је Благ. А када једном то осетимо никада више нећемо пожелети да изгубимо то, јер то једино вреди.“ У наставку Свете Архијерејске Литургије, уследило је причешћивање Светим Телом и Крвљу Христовом. Вероучитељ Филип Зеленовић