Category: СПЦ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина 28. октобра 2021. године са почетком у 18:30 часова Црквена општина Горњи Милановац – Црква Свете Тројице, организовала је предавање и промоцију зборника „Искушана мисао Достојевског“. Предавач је био протонамесник Александар Јевтић,  свештеник при Храму Светог Саве Српског у Краљеву, као и уредник поменутог зборника. Тема предавања носила је наслов: „Достојевски о Богу и човеку“. Предавању су присуствовали свештеници таковског намесништва, професори и ђаци средњих и основних школа и верни народ. На почетку вечери, по благослову старешине храма о. Миодрага Анђелића, предавача је најавио вероучитељ Милорад Васиљевић. У најави је изнета биографија предавача и тема о којој ће говорити. Предавач је на почетку нагласио колико је Достојевски битан за читаву људску историју. „Готово да нема човека који нема заузет став када су у питању личност Достојевског и његова дела“, истакао је о. Александар. Предавање је сачињавало низ осврта на разна дела руског писца. У човеку се непрестано одвија борба између добра и зла. Срце је главно место те борбе. То је веома наглашено у делу Браћа Карамазови. Потом, у истом делу, разматрана је тема слободе која је најбоље изнета у поглављу Велики Инквизитор. Централно питање јесте да ли је за човека боље да живи без слободе. Као један од аргумената за лошу употребу слободе, наведена су страдања деце и разни логори као што је Јасеновац. Отац Александар је потом истакао моменат изненађења. Код Достојевског могуће је на пар страна наћи изненађење које читаоце увек враћа његовим делима. Неким другим делима, приликом читања, никад се више не враћамо јер нема никаквих изненађења. Затим  је било речи о чувеној реченици Достојевског која гласи „Сви смо криви за све“. Ову реченицу, која упућује на свекривицу свих,  анализирао је из различитих перспектива. Међутим, у тој кривици човек ипак треба да постане близак Богу. Тај човек, на пример, не може никако бити натчовек о коме је говорио Фридрих Ниче. Отац Александар је изнео упечатљиве мисли једног савременог мислиоца који тврди да је Достојевском био близак атеизам, али да га је превладао окрећући се Богу који чини оно што човек и творевина сами не могу као произашли из небића. Колико је Христос био битан у животу руског писца, предавач показује цитирајући његове речи: „Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“ (Писмо Наталији Д. Фонвизиној, 1854). Ова реченица је понављана и у роману Нечисте силе, па је разлогу за то посвећен посебан осврт који говори о упућености Достојевског у тадашње научне изазове, али и његовом субјективном односу према теми разлике разума и вере. Неки су Достојевског оптуживали да патњу протеже и на метафизички план. Наглашено је да ово није тачно. Достојевски је размишљао есхатолошки и полагао своју наду у Рај као место разрешења свих мука. Као аргумент о. Александар наводи причу Малишан код Христа на божићној јелки. У причи дечак који страда и умире одлази код Христа, и на тај начин су разрешене његове земаљске муке. Моменат постојања Бога и бесмртности је кључан за решење тешких егзистенцијалних проблема. Руски писац је нарочито био свестан тога. У том контексту једна од реченица гласила је: „Зато и инспектор Порфирије у Злочину и казни пита Раскољникова да ли верује у Васкрсење Лазарево.“ Будући да је о. Александар уредник зборника и аутор једног од радова, након предавања и промоције, сви заинтересовани су пришли да узму свој примерак зборника, и добију потпис. Вероучитељ Милорад Васиљевић  

Дана 27. октобра 2021. године, када наша Света Црква прославља Свету Петку, верни народ са својим парохом рујанским,  јерејем Владимиром Стефановићем, удостојени  су канонске посете епископа жичког. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, домаћин јереј Владимир Стефановић. као и ђакони Стефан Симић и Милан Босић. Пред почетак Литургије у чин чтеца је рукопроизведен хаџи Миливоје Јараковић, иначе председник Цркве општине рујанске. Након Литургије прочитана је грамата у којој је јереј Владимир Стефановић, одликован звањем протонамесника. Након резања славског колача, сабраном верном народу се обратио Епископ, пригодном беседом: – Овај крај и ово место су дали много свештеника, монаха, један епископ је постао из овог краја баш. Иначе, Костићи, Лазићи, Јараковићи, дали су нашој цркви многе свештенослужитеље и зато је важно долазити овде. Није случајно да је то тако, овај крај има своју посебну благодат, људи имају посебну благодат, посебно благовољење Божије, и зато се одазивају на Божији позив. Чули сте у Светоме Јеванђељу, да свако од нас, душа свакога од нас, чека свога женика – то ће бити време када ми напустимо овај свет, када наша душа оде. Јесте да Господ Бог Исус Христос долази засигурно други пут. Када долази, то не знамо, али знамо сигурно да ће душа свакога од нас, морати да предстане престолу Господњем. И зато је потребно да и ми као мудре девојке, поред светиљке коју имамо, имамо и добра дела. То су милосрђе, љубав, трпљење, све Христове врлине.   Тако је наша Света Параскева диван пример. Она је пореклом Српкиња, рођена је у Епивату, близу Цариграда. Живела је тамо, али када су се упокојили њени родитељи, који су били имућни и знаменити, отишла је у Зајорданску пустињу. Пред крај њеног живота Свети архангел јој је рекао да остави пустињу и да се врати у своје отачаство.  И она се враћа у Епиват, и живи још две године. Упокојила се у једанаестом веку. Њене мошти су почивале у Цариграду, па у Трнову, па поново у Цариграду, па у Београду једно време, и зато наш народ толико поштује Свету Петку Параскеву. А сада њене Свете мошти почивају у Румунији, у граду Јаши. Тај град се изградио на основу Свете Петке. Када је највећа беда била у Румунији, тај народ је имао новца и имао је моћи да се шири, да се гради. Много је народа долазило из читавог света, јер је она чинила чуда.   Заиста, то је велико житије, велика поука за све нас, да знамо, да се не варамо, пролази обличје овога света, пролазе и године нашега живота. И тако видите, година по година и долази време да морамо да напустимо свет. Ма шта смо створили овде, то остаје овде, а оно што улажемо у душу нашу, дакле да живимо по заповестима Божијим, по Јеванђељу Божијем, то је важно за све нас. Оставимо шта говори овај свет. Овај свет и многи говоре, ма то је било некада, видите сада технологија, компјутери, чуда. Ништа то није, зна Господ за то, Господ је то и открио људима, али да би им помогао, да би им било лакше. Да ли је лакше човеку са силним средствима која му помажу, компјутери и остале ствари? Није му лакше. Још је већи заробљеник. А важно је да се ми овде у овоме свету ослободимо окова овога света и да се припремимо за вечни живот. Ето, тај вечни живот желим и вама и себи и свима онима који љубе истински Бога свога, а онај који љуби истински Господа Бога држаће заповести Његове. Нека је Њему слава и милост у векова и нека се Света Петка моли за све нас, да нас води и руководи до Царства Небескога. Амин.“ Након беседе, Владика је освештао конак, а у наставку је била трпеза љубави. Теолог Дарко Јараковић

У Недељу осамнаесту по Духовима, када наша Света Православна Црква прославља спомен отаца Седмог васељенског сабора, Светог апостола Филипа и Светог Теофана Начертаног, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Манастиру Светог великомученика Димитрија у селу Годачица. Епископу су саслуживали протосинђел Стефан (Чкоњевић) игуман Манастира Згодачица, протојереј Жељко Филиповић, јеромонах Иларион (Богићевић) и ђакон Стефан Симић. Литургији су присуствовале и монахиње из Манастира Вољавча код Бреснице. Чтецирали су ипођакон Дејан Камиџорац и чтец Петар Ђерковић. Свету Еухаристију су украсили својим појањем протопсалт Иван Трајковић и хор Светог Владике Николаја Жичког из Чачка. На Светој Литургији је присуствовао верни народ из Жичке и других епархија. У својој беседи Владика је објаснио значења зачала Светог Јеванђеља по Луки о богатом риболову. Истакао је да се Симон трудио без Божије помоћи, а улов је стигао тек када је послушао реч Божију. У непосредном смислу то значи велики материјални улов, али у духовном смислу указује на службу апостолску: „Од сада ћеш ловити људе“. Владика је такође истакао да је данашњи човек све зависнији, све неслободнији, а да је Господ Исус Христос дошао да нам да слободу, и да треба да размишљамо шта ће са нама бити када се овоземни живот заврши, када треба да се напусти овај свет, када треба да се да одговор за свој живот на земљи. Свето Писмо каже: „Искупљујте време, јер су дани зли“. Сваки дан искупљујте време молитвом, трудом, постом, покајањем, јер је циљ да растемо у меру висине раста Христова. Ко воли истински Господа Бога он држи заповести Његове, и кроз те заповести он добија све. Ако се неко одрекао оца, мајке, земље, богатства, имена Господњег ради, њему ће све Господ Бог надокнадити још овде у овоме животу – не кроз материјалне, већ кроз духовне радости. Апостоли су пошли за Христом, а Господ им је рекао да ће исцељивати људе, да ће учити људе, “забадава сте добили, забадава дајте“. Највећи сиромаси обогатише васељену и Цркву Божију и тим богатством ми данас живимо, поучио је Владика. Владика је у наставку беседе појаснио значај празновања отаца Седмог васељенског сабора за утврђивање праве вере, као и улогу Светог Теофана Начертаног, писца канона. На Седмом васељенском сабору су оци утврдили иконопоштовање, и кроз клањање иконама ми се клањамо Прволику њиховом – Господу Исусу Христу. Доказ да су иконе свете је да оне мироточе по целом православном свету.   Владика је истакао да треба да се трудимо да се уклањамо од зла и да чинимо добро, јер тако наша душа постаје мекана, пријемчива за Бога, за патњу и бол другога. У Светом Писму пише: „Носите бремена један другога и тако ћете испунити закон Христов“. Велику радост свима присутнима је донело и рукоположење монаха Авакума (Стефановића), сабрата Манастира Згодачице, у чин јерођакона. Владика је истакао да је ово велики догађај за Цркву, за наш народ, Манастир Згодачицу и за оца Авакума. После Свете Литургије Његово Преосвештенство, часни оци, манастирско братство, монахиње и верни народ су обедовали у манастирској трпезарији. Братство Манастира Згодачице  

Од 24. септембра Храм Светог Саве у сарадњи са Удружењем за помоћ породицама зависника из Краљева пружа бесплатну групну психолошку помоћ. Групни састанци организују се сваког петка, након вечерње службе и акатиста Пресветој Богородици. У програму тренутно учествује пет мајки чији синови имају проблем са зависношћу од алкохола, дроге, коцкања. Подсетио бих, програм је намењен члановима породице зависника за које се такође сматра да болује од тзв. сазависности. Кроз живот са ближњим зависником њихови најближи неминовно чине грешке – презаштићују ближњег, не постављају довољно јасне границе, занемарују своје потребе, испољавају неодговорност или претерану одговорност и сл. Такав начин живота уз константну неизвесност и стрес доводи до тога да не само што не успевају да помогну ближњем, већ често не успевајући да живе сопствени живот нарушавају психолошко и физичко здравље. Рад по програму ,,Дванаест корака“ који је у руском рехабилитационом центру ,,Зебра“ у Москви афирмисала Јекатерина Савина представља темељ у раду. Јасан план рада изложен је у радној свесци ,,Кораци“ коју је сваки учесник добио уз књигу ,,Ја га волим“ и брошуре ,,Азбука оздрављења, ,,Мотивација за оздрављење“ и ,,Тврда љубав“ исте ауторке. Правила групног рада су таква да се учесници труде да избегавају саветовање и критиковање осталих учесника, више говоре о последицама које је зависност ближњег донела у њихове животе. Дакле, у првом плану није зависник, већ члан породице који уз читање литературе, израду домаћих задатака и молитву оздравља. На сваком састанку се након читања молитве време посвећује акутним ситуацијама, читању домаћих задатака, потом и  главног текста о коме се касније дискутује, да би се коначно задао домаћи задатак који треба да се уради до наредног сусрета. Уколико је у међувремену потребна било каква консултација, свакодневно могу да се обрате вођи групе. Учесници су више него активни, истичу да већ сада осећају да се нешто мења у њиховом понашању, многе заблуде и ирационална уверења су открили у пријатној атмосфери која делује подстицајно. Примарни циљ је да се психолошки оснаже како би били у стању да пруже помоћ, док је крајњи циљ који желимо да постигнемо утицај на зависника тако да сам схвати да има проблем због кога треба да се лечи. На једном од састанака постављени су конкретни заједнички циљеви које су учесници сами дефинисали: схватање грешака које се праве у односу према ближњем; постављање здравих граница; научити како да се не буде досадан; успостављање емоционалне стабилности; смањење превелике контроле ближњег, испољавање осећања; духовни напредак (једна од учесница је изјавила како је све добро што се тих дана дешавало плод њених молитви); континуитет у духовном животу… Учесници су тренутно на првом кораку који гласи: ,,Признали смо своју немоћ пред зависношћу, признали смо да је наш живот постао неуправљив.“  У наредних седам месеци обрађиваће се и осталих једанаест корака. Сваки састанак завршава се молитвом за помоћ ближњем зависнику – Боже, дај ми снаге да волим оно што је у њему добро, а оног лошег у њему никад да се не бојим и молитвом Достојно јест. Захваљујем се на поверењу Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину, старешини Храма Светог Саве, оцу Радоји Санду (који нам је пожелео успех на почетку наших сусрета) на указаном поверењу, као и свим учесницима који редовно долазе, раде домаће задатке и труде се, верујући да је уз Божију помоћ оздрављење могуће. Вођа групе, психолог Милош Благојевић

Дана 17. октобра, мештани парохије вичке са својим надлежним свештеником, имали су велики духовни догађај и радост, јер су том приликом освећени нови Крстови за храм Светог пророка Илије у Вичи. Молитвени чин освећења Крстова, извршио је архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, уз саслужење пароха гучког јереја Милуна Стефановића, и умировљених крстоносних прота Милисава Вујовића из Лучана и Бранка Керкезовића из Чачка. Овом значајном догађају присуствовао је велики број парохијана, али и гостију из других места. Својом беседом намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић подсетио је сабрани народ  о значају Крста. Он је између осталог рекао да су свака среда и петак посвећени Часном Крсту, среда као сећање на Јудино издајство, петак када су Христа разапели. Једна седмица у Великом посту посвећена је Часном Крсту. Крст је неодвојив од Христа, Његовог страдања, али и васкрсења. Он има велики значај за све хришћане, и зато му се и обраћамо молитвом „О божанска сила, о непобедива сило славнога и животворнога  Крста, сачувај нас грешне“. На крају своје беседе намесник је пожелео да све присутне и храм новоосвећени Крстови сачувају од свакога зла. Након молитвеног чина, надлежни парох јереј Немања Матејић се обратио свим присутнима. Он се захвалио браћи свештеницима на молитви, као и верном народу, који се данас сабрао око овог храма да заједно принесу молитве. Затим је свештеник у својој беседи одао захвалност своме парохијанину Младомиру Маричићу, који је био главни актер и иницијатор да се постојећи Крстови замене новим. Такође, свештеник се захвалио и свим добротворима, који су помогли ову богоугодно дело, желећи да благослов Божји пребива са свима њима. Временски услови су учинили да су се постојећи Крстови оштетили. Љубављу према Цркви и ажурношћу коју је показао брат Младомир, успели смо да заменимо старе новим Крстовима, који ће још више красити наш храм. Свештенство и верујући народ, целивао је нове Крстове и примио благослов. Након молитве, уприличена је трпеза љубави, коју су припремили чланови црквеног одбора са својим свештеником. Парох вички, јереј Немања Матејић.

Дана 14. октобра 2021. на празник Покрова Пресвете Богородице, у спомен парку, у месту нацистичког стрељања неколико хиљада невиних житеља града Краљева, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је парастос. Саслуживало је свештенство намесништва жичког, у присуству представника општинских власти, делегације братског града Марибора, потомака пострадалих и грађана Краљева. ДЕТАЉНИЈЕ

Верни народ из краљевачког, студеничког и чачанског краја, радосно је ишчекивао да се и ове године на празник Покрова Пресвете Богородице окупи у Доњој Савиној  испосници. У четвртак 14. октобра, Свету Литургију је служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман Манастира Вазнесење, уз саслужење протојереја-ставрофора Мирољуб Маринковића. После заједничке молитве у испосници са живописом хиландарског зографа Георгија Митрофановића, једног од најбољих сликара прве половине 17. века и познатог сликара с почетка 19. века Алексија Лазовића, лепота јесењег крајолика учинила је још радоснијим дружење уз послужење, а затим и пешачење уском планинском стазом, која се на крају сужава у стазицу између високе литице и дубоке провалије,  до Горње Савине испоснице, места осмовековног молитвеног тиховања, триста метара изнад тла, на вертикалној каменој литици над кањоном Студенице. У повратку, пут  је водио поклоњењу моштима Светих Немањића у манастиру Студеница  и вечерњем предаху у Манастиру Придворица, окруженог нетакнутом природом и жубором реке Студенице. Марина Луковић, наставник верске наставе

Уз одобрење Светог Синода СПЦ-. и благослов Епископа жичког Господина Јустина у четрвтак 14. октобра на дан када наша Света црква прославља празник Покрова Пресвете Богородице у великој сали културног центра – милановачког позоришта премијерно је изведена монодрама од Светог Владике Николаја Велимировића: ,,Кроз тамнички прозор – поуке српском народу из логора Дахау“. У испуњеној сали милановачког културног центра учешће у премијери је узело и свештенство при храму Свете Тројице у Горњем Милановцу на челу с намесником таковским – протонамесником Драганом Ђоремом. Представу  је на сцену поставио редитељ милановачког позоришта Бранко Михајло Кнежевић, који и иначе и тумачи улогу Светог Владике. Свети Владика Николај кроз поруке и поуке размишља о судбини српског народа на основу онога што нас је кроз историју снашло и што нас очекује. Кроз хришћанско учење Свети Владика размишља и о односу европских народа према српском: ,,Ако нестане кућаника, ко ће обновити порушену кућу“?, размишља надвијен над судбином српског народа, Свети Владика из сужањског ропства у логору Дахау у време Другог Светског рата. И одговара: ,,Докле има кућаника, биће и куће“. Из жрвња, између питања и стрепње над којим Владикин ум надлеће духовни простор европског човечанства на чијем ободу се сместила Србија, рађа се и одговор –  да кад све пропадне, остаје народ. ,,Чија кућа може да опстане сазидана само на чврстом непорушивом хришћанском темељу на којем је и заветована пре 700. Година. Без обзира на пролазна, краткотрајна искушења и ветрометине у којима је била и биће изложена, нека се свако врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и себе, да га не би поклопила језива тама, са лепим именом и шареном одећом“. Глумац је веродостојно, изврсно и емотивно говорио о паду човека, Србији, власти, Богу, љубави, духовности и одпадништву српског народа, европском поретку и њеној култури. Стиче се утисак да су текстови Светог Владике Николаја Жичког својеврсно јеванђеље на српском. Чини се да је у овом делу Владика Николај на специфичан начин показао своју ширину и дубину своје теолошке мисли и своје људске топлине. Из разговора који је након премијере отац – протонамесник Здравко Николић водио са редитељем и глумцем Бранком Михајлом Кнежевићем, сазнали смо како је настала идеја за представу. ,,Како сте дошли на идеју да приредите позоришну монодраму – Кроз тамнички прозор? Пошто наше позориште слави Светог Владику Николаја, а и лично гајим велику љубав према личности и делу Светог Владике, идеја се сама јавила као жеља да један од Владикиних текстова приредимо у позоришту као једну монодраму. Текст  је врло брзо одабран, јер се односи на савремени тренутак у коме живимо. Владика је пре 70. година нама предочавао шта ће нам се догодити.“ Утисак је био да сваки гледалац има доживљај да је то писано ових дана. Делo је савремено и свевремено где Владика врши озбиљну анализу узрока и последица свега што се догађало кроз историју српскога народа. Дело кроз тамнички прозор је једно умно дело које се налази у самом врху наше књижевности. ,,Какав је ваш лични доживљај био док сте припремали монодраму? –Док сам читао и учио текстове, толико сам сазнавао и потврђивао све оно у шта сам веровао, али сада на један врло прецизан начин. Где Владика врло сложене детаље и податке о животу човечанства и односа према вери врло јасно, разложно и разумљиво објаснио на једноставан начин разумљив сваком човеку. Када говори о лажи и истини он каже да лаж не постоји без истине и да је лаж увек у сенци истине. Када говори и европској култури он каже: Култура је мртва направа и дело је човечије, а човек је живо биће и делује Божије. Мртва култура није Бог, само је један једини Бог. Сва култура свих векова и народа мања је вредност од једног и јединог живог човека. Нису за то криви европски народи, криви су они који су их водили. Као што каже Свети Владика: Кад год смо скренули са хришћанског пута и ишли туђим путем, пострадали би као нико и никад, а заветовани смо Христу пре 700. Година. Громогласан аплауз на крају представе сведочи да сте остварили снажну интеракцију са гледаоцима, какви су ваши утисци после премијере? –Један момак ми је пришао од двадесетак година и рекао ми: Од сада Ја верујем у Бога! Ово је највећи комплимент који сам икада добио, што сматрам и највећим својим успехом. Какви су ваши планови везани за монодраму у будућности? – Моје жеље су да монодраму изводим и у парохијским домовима и манастирима, а преведени  текст је послат у Русију за добијање благослова, и ако добијем благослов, следеће године наступићу и у руској федерацији. “ Дивна тишина је говорила да постоји тајна веза измећу уметника и гледаоца. Сигурно је једно да је уметник дубоким својим хришћанским етосом, разумео, доживео и проживео истине Светог Владике Николаја да их је веродостојно пренео, што сведочи снажна реакција публике. Сигурно је да ће ова монодрама остати дубоко урезана у срцу сваког гледаоца, и ако Бог да да је гледамо у будућности чешће и на више места.                                                                                                                                                                                                                 Протонамесник Здравко Николић и ђакон Миладин Милуновић