Category: Богословље

„Тројице Света, Боже наш, славим те и благосиљам те и молим те, и представљам те, јер по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ Пресвете Богородице и моја, иако грешна молитва нека је са њима од сада и до века. А пређашњу заповед дајем им: Имајте љубав међу собом“. Извод из: Свети Сава, Житије Светог Симеона Немање

На Вечерњој служби уочи Недеље о митару и фарисеју први пут се читају одломци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрсне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност. У зачалу, одељку из Јеванђеља које се чита, слика је човека који је увек задовољан са собом јер сматра да извршава све захтеве своје вере. Он је самоуверен и горд, а у ствари он фалсификује значење вере. Он је своди на вршење спољашње форме, а своју побожност мери количином новца који прилаже храму. А што се тиче цариника, он је био понизан, и његова смиреност је нашла оправдање пред Богом. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно омаловажава онда је то смиреност. Култура у којој живимо, усађује у нас осећање гордости, самохвале, величања и властите праведности. Она је изграђена на претпоставци да човек може сам постићи све, па чак и Бога представља као некога који стално „награђује“ човека за његова достигнућа и добра дела. На понизност- личну или заједничку, етничку или националну, гледа се као на слабост, као на нешто од чега се не постаје прави човек. Чак и наше црквене заједнице. Зар и оне нису прожете истим духом фарисеја? Зар не желимо и ми да сваки наш прилог, свако „добро дело“, све што чинимо „за Цркву“- буде признато, похваљено и објављено? Али, шта је смиреност? Одговор на ово питање може да изгледа парадоксалан јер је укорењен у чудној тврдњи: само Бог је смирен. Међутим, свакоме ко познаје Бога, ко о Њему размишља на основу Његовог стварања и Његових дела спасења, јасно је да је смирење заиста божанска особина, садржина и зрачење славе која испуњава небо и земљу, како ми певамо на Божанској Литургији. По нашем људском менталитету ми тежимо да се супротставимо „слави“ и „смирености“- она је за нас наговештај обиља недостатака. За нас, незнање или неспособност чине нас, или треба да нас учине смиреним. Скоро да је немогуће да савремени човек, који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро, у исто време и по природи смирено. Али баш због њеног савршенства, смирености није потребан „публицитет“, спољашња слава или „надмено показивање“ било какве врсте. Бог је смирен зато што је савршен. Његова смиреност је Његова слава и извор сваке истинске лепоте, савршенства и доброте, и сваки онај који се приближава Богу и упознаје Га, непосредно учествује у Божанској смирености, која га оплемењава. Ова се истина односи на Марију, Мајку Христову, чија је смиреност учинила да постане радост свих створења и највеће откривење лепоте на земљи; ово одликује и Светитеље и свако људско биће за време њихових ретких блискости и сједињења са Богом. Како човек постаје смирен? За хришћанина, одговор је прост: размишљањем о Христу, Божанској оваплоћеној смирености, о Ономе, у Коме је Бог открио једном за свагда Своју славу као смиреност и Своју смиреност као славу. „Данас“- рече Христос на дан Свог највећег смирења – „прослави се Син Човечији и Бог се прослави у Њему“. Смиреност се учи размишљањем о Христу, Који је рекао: „научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу“. Најзад, учи се и тако ако се све мери Христом, ако се за све обраћамо Њему. Јер, без Христа је права смиреност немогућа, док са фарисејем чак и вера постаје гордост у људској делатности, још један облик фарисејског самохвалисања. Великопосно време почиње са захтевом, молитвом за смирење, која је почетак истинског покајања. А покајање, изнад свега другог, јесте повратак ка првобитном реду ствари, успостављање праве визије. Оно је, стога, укорењено у смирењу, а смирење- божанско и дивно- његов је плод и крај. „Избегнимо високоумни говор фарисеја“, каже се у Кондаку на тај дан, „и научимо се величанствености из митаревих смирених речи…“ Ми смо на вратима покајања и на најсвечанијем моменту васкршњег бденија; после васкрсења и јављања Христа пошто смо „видели васкрсење“, певамо по први пут тропаре који ће нас пратити кроз цео Велики пост: „Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи телесни храм сав опогањен: но, као милостив очисти ме Твојом милосрдном милошћу“. (Александар Шмеман, извод из књиге Велики пост)

Данас смо, браћо и сестре, читали одељак из Јеванђеља по Матеју, о упорном мољењу жене Хананејке Исусу Христу, за своју поседнуту ћерку. За нас је, браћо и сестре, ова Хананејка – мајка, јако поучна! Љубав према ћерки, која сурово страда од нечисте силе која је мучи, побудила ју је да иште спас за несрећницу од божанског, свемоћног, Чудотворца, и није одступила од Добротвора и Спаситеља, све док није задобила оно што моли, премда искушења њене вере и смелости нису била нимало лака! Она је, како се чинило, била одбијена, и први пут, и други, и трећи, али није се смутила, није пала у очајање и рекла: „Не, нећу више молити и узнемиравати – очигледно је да сам недостојна“, већ је гајила чврсту наду на Чудотворца. У почетку Срцезналац на њено мољење није одговарао ни речи – да би у њој пробудио још јачу веру и наду и најватренију молитву, јер од препрека вера и нада са молитвом код једних задобијају силу и снагу, више се разгоревају, док код маловерних и малодушних слабе или се сасвим гасе. Заиста, Хананејка није ослабила у вери, уздању и молитви, већ је почела да још снажније моли и виче, идући за Господом и ученицима, тако да су они почели да се заступају за њу, да је отпусти. Господ, као да не жели да слуша ни њу, ни ученике, говори да је послан само изгубљеним овцама дома израиљевог, односно, Јеврејима, којима су била дата обећања, откровења, пророштва о Његовом доласку у свет и спасење људи кроз Њега. Без обзира на поновно одбијање, она долази до Самога Господа, поклања се и говори: „Господе, помози ми!“. Запазите, колико су велике њена вера, уздање, смелост! Иако незнабошкиња, она Га исповеда као Господа, Сина Давидовог, свемогућег Цара духова, узда се у Његову безмерну доброту, која обухвата не само Јевреје, већ и незнабошце и као слушкиња господару, или боље рећи као кћер оцу, смело говори: „Господе, помози ми!“. Када је, пак, Господ рекао: „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“, подразумевајући под псима незнабошце, оне који нису познавали истинитог Бога, којима је припадала и ова жена, она се нимало није ражалостила овим називом, схватајући да је достојна да је назове таквим понижавајућим именом и рекла: „Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових“. Таква вера, такво уздање, смирење, трпљење, били су пријатни Спаситељу – Он ју је похвалио за велику веру и рекао: „О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш!“. И истог трена се њена ћерка исцелила. Да, таквој мајки треба аплаудирати! Исту овакву веру је Господ нашао код онога римскога капетана, такође бившег идолопоклоника, чији је вољени слуга био на самрти, и кога је Господ исцелио, због молитве и велике вере капетанове, и на похвалу му је рекао „Ни у Израиљу овакве вере не нађох!“ (Мт. 8, 10). Након овога, рећи ћу свима вама, браћо и сестре: Научите се да верујете, да се надате и да молите Господа или Мајку Божију, са таквом смелошћу и упорношћу, као што је Хананејка молила за своју ћерку, како је молио капетан за слугу свога и задобијте по жељама вашим, уколико је то угодно Богу и вама на корист. Иштите, говори Господ, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. (Мт. 7, 7). Хананејка изображава нашу душу – њена поседнута кћер је наше многострасно тело, које свакога дана дивља разним страстима. У каквој невољи су се налазиле Хананејка и њена кћер, у таквој истој невољи се и ми налазимо. Од младости моје, многе ме обузимају страсти, али сам Ти ме заступи и спаси Спасе мој (Антифон 4. гласа). Због чега страсти, ови демони, који раде у срцу, често тако дрско господаре над људима, муче их, узнемиравају, посрамљују људе које су запосели? Зато што ови људи немају снажну веру, не моле се ватрено и упорно, немају чврсту жељу да се ослободе од њих. О ко би нам могао послати овакву мајку, као што је ова Хананејка, која би се помолила Господу за нас са истом таквом вером, надом и љубављу, као ова за своју ћерку, да би нас ради њених молитава Господ помиловао и изагнао из нас наше страсти, исцеливши нас од наше побеснелости? Јер наше тело зло бесни. Али браћо и сестре, имамо не Хананејку, већ непостидну и премилосрдну Молитвеницу и Заступницу, Саму Свеблагу и Пречисту Матер Бога нашега, увек спремну да нас заступа пред Сином Својим и Богом, за избављење од побеснелости и помахниталости страсти, ако јој само свагда са вером и надом, у покајању, искреним срцем прибегавамо са молитвом за помоћ. Њено заступништво је свесилно, истинито, добронадежно, јер је она Мати Самога Господа и Творца творевине и Син Њен и Бог, као дужник Мајке, испуњује сваку Њену Молбу за нас. Њој, Њеном моћном покрову, стално прибегавајмо. Али и сами усавршавајмо и умножавајмо своју веру у Господа, своје уздање и своју љубав према Богу и ближњима и непрестано прибегавајмо у покајању самоме Господу, као ова Хананејка, јер нам је Господ свима дао право да се смело обраћамо Њему Самоме: Иштите и даће вам се; и још: Све што узиштете у молитви, ако верујете, добићете. (Мт. 21, 22). Дакле, браћо и сестре, велика је сила вере! Што је јача наша вера, то већу спасоносну Божију силу привлачи на човека, и нема греха, нема тако велике невоље, жалости, од којих вера не би могла да спасе. Она очишћује грехе, избавља од страсти, прогони демоне, лечи тугу, исцељује болести, избавља од смрти, васкрсава мртве, непријатеље претвара у пријатеље, грешнике – у праведнике; она премешта горе; она сваковрсна чуда чини. Један грађанин у некоме граду, који је живео по вери и водио непрекидну борбу са страстима, као војник Христов, говорио ми је док смо разговарали да он се он свакодневном и свакочасовном молитвом покајања и вере скоро непрестано диви сили Божијој, која спасава од свих грехова и страсти, тако да при безбројним искушењима и унутрашњим грехопадима, он је, на крају крајева увек победник над страстима, прогонитељ демонских маштања и привиђења, уништитељ демонских замки. Краће речено, томе да је он

Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан, где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. „Ти треба мене да крстиш“. „Остави сада“ – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду. Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком. Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио“. А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, „земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом“. Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље – и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. „Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је“ (Пс.24,1-2). „Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи“, пише апостол Петар. „Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде“ (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не само на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, „твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)“ (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. „Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава“. (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама: „Христос се јави да Јордана освети воде“ (Претпразнични тропар), „Данас се водена освећује природа“ (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења. Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смиреношћу Исусовом, – открио је људима да је Бог Тројица – осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост. И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: „Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље“ (Мк. 1,15). До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Сада Сам Господ виче људима: „Покајте се“. Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше страсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин. Свети Јован Шангајски Извор: pravoslavie.ru

Бог помогао! Не постоји консензус у научним и стручним круговима око тога како можемо дефинисати вештачку интелигенцију, премда постоји више радних дефиниција које се користе. Једну (према нашем скромном мишљењу, сувише уопштену) дефиницију је ове године усвојио Европски Парламент за потребе законодавног оквира ЕУ. Неки истраживачи, притом, сматрају да је термин „вештачка интелигенција“ погрешан и да треба користити друге, попут машинског учења (што је термин који се свакако користи у овој области). Постоје и стручњаци из ове области који прибегавају једноставним описним одређењима, без жеље да дефинишу сам термин. Вештачка интелигенција је, дакле, појава која се више препознаје неко што се прецизно дефинише. Једноставно говорећи, вештачка интелигенција (у даљем тексту: AI) превасходно означава употребу рачунарских технологија за опонашање људских когнитивних способности. Циљ је решавање одређених практичних задатака за које је потребно резоновање, који се крећу од аутоматског фокуса на електронским фото-апаратима, система претраживања на интернету и нових модела електронских преводилаца преко сложених експертских система примењених у привреди, науци, индустрији… све до најсавременијих модела одлучивања који се користе код временских непогода и у војно-безбедносном сектору. Већ сада постоје области људске делатности у којима AI одлично опонаша човекове способности резоновања. Типичан пример су неки модели AI који се користе у саобраћају. Постоје области у којима се човек одавно не може такмичити са машином, која је постала супериорна, посебно у математичко-логичкој области. Тако је у случају шаха, рецимо, или сложених аналитичких прорачуна. А постоје и области људског рада где је човек још увек незаменљив – занатлијски послови су најбољи пример, јер је код њих поред знања потребна и физичка спретност. Из истог разлога ни стоматолози не треба да брину да ће их AI у догледно време моћи заменити, будући да је поред знања за њихов посао потребна добра координација око-рука. Сам концепт AI се заснива на философским поставкама које можемо пратити још од античких времена, премда је у ужем смислу везан за средњовековно философско наслеђе (пре свега за неке Декартове и Лајбницове идеје). У најужем смислу конкретне техничке примене, процес употребе AI, са повременим успонима и падовима у развоју, траје још од времена непосредно по завршетку Другог светског рата. Као прекретница у његовом развоју обично се узима 1996. година, односно тренутак када је рачунар DeepBlue у две партије шаха победио Гарија Каспарова, а већ наредне године је победио и у мечу. Од тада процес развоја AI тече прилично брзо, а посебан замах добија у последњој деценији, када је достигнут висок степен процесорске моћи, прикупљен довољан опсег података (уз помоћ интернета) потребних за „тренирање“ AI система  и развијено више AI модела заснованих на такозваном дубоком учењу (Deep Learning). Нисам чуо да је до сада нека темељна и систематична студија на ову тему урађена по налогу Синода неке од помесних Цркава. Са друге стране, појединачни радови, као и зборници чланака на тему AI из аспекта православне теологије, постоје већ неко време. Тако сам непосредно пре објаве овог интервјуа имао прилике да добијем увид у један такав зборник под називом Orthodoxy and Artificial Intelligence (у издању Hellenic Research Foundation), који је пре четири године приредио професор Александар Петровић. У новембру месецу, Задужбина „Петар Мандић“, чији сам оснивач, је делегирала професора Петровића да одржи предавање на тему AI у Матици српској. То изразито критички интонирано предавање је донело радикално нов философски приступ овој области и технологији уопште, и верујем да ће покренути ширу расправу. Покушао сам и да лично, као свештеник Српске Православне Цркве са информатичким предзнањем, пружим допринос на пољу проучавања ове важне проблематике тако што сам ове године објавио књигу Дигитални Рубикон, која на језгровит начин обрађује тему AI из техничког, правног, безбедносног, етичког и, наравно, богословског аспекта. Та књига је, међутим, само скроман увод у проблематику AI и више је подстицај да се овом темом у оквиру наше помесне Цркве позабавимо заједничким снагама. Иницијативу у том погледу очекујем пре свега од Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је по природи ствари стручно тело које треба да покреће критички дискурс на ова питања. Надам се да та иницијатива неће изостати, будући да је Центар не тако давно редовно покретао јавни дискурс на разноразне технолошке теме у нашем друштву. Медицина је једна од области у којој се јасно виде добробити контролисаног коришћења технологије AI. То је поготово случај у домену ране дијагностике тешких или ретких болести. Наиме, AI модели знатно прецизније од човека могу да примете неке ране показатеље, који, уколико се на време уоче, могу сачувати живот пацијента јер правовремено скрећу пажњу лекару. Овде је, дакле, јако важно нагласити да су ови системи само подршка лекару, а не замена за њега. Постоји и простор за унапређење процеса развоја нових лекова, но сматрам да су на том пољу ствари још увек недовољно испитане и непоуздане, за разлику од дијагностичког софтвера, који је поуздан јер има помоћну функцију и лекар је тај који доноси одлуку, систем само сугерише. Са друге стране, ствари се у домену AI и значајно компликују у наше време, с обзиром да она од секторског, уског решења (било да је оно медицинско, техничко, услужно, административно…) све више гравитира ка општем, генералном (такозвана AGI) решењу, које би према неким пројекцијама могло да се достигне у наредних деценију-две. Сматра се да би AGI степен био раван човеку у домену оног дела интелигенције који машина може опонашати, те да би тада AI фактички преузела главне токове функционисања друштва. То би био озбиљан проблем, будући да се у том случају на машину пребацује огроман број ингеренција, а човек губи контролу, што отвара питања опште безбедности и сигурности. Зато је већ данас важно повући јасне границе о којима Ви говорите. Оне се повлаче пре свега етичким начелима и правно-техничким механизмима, којих за сада још увек нема у довољној мери. Деценије које су за нама су показале да право као област значајно каска за технологијом, те да добра правно-техничка решења долазе и са више година закашњења, што је за поље AI недозвољено дуг период. Истовремено, јако је важно имати прецизно дефинисане етичке смернице које би поставиле будући оквир дозвољеног и недозвољеног у домену AI. На том пољу већ данас постоје готово нерешиве етичке дилеме и питање

Данас многи  на Христово Рођење гледају као на догађај прошлости, не увиђајући његов истински значај који се протеже кроз сва времена и кроз сву творевину. Рођење Христово је улазак вечности у време, долазак Бога међу Његов народ. Да радост овог догађаја надилази време, видимо по томе што су му се Свети пророци радовали и пре но што се одиграо. Од изгона Адама и Еве из раја, читаво човечанство је чекало долазак на свет Онога који ће нас ће ослободити све људе од робовања греху и смрти. Вера и нада људи били су засновани на обећањима која им је Бог дао. Прву назнаку будућег Рођења Спаситеља дао је Сâм Бог приликом протеривања наших праотаца Адама и Еве из Рајског врта (Пост 3, 15). Израиљска пророштва По надахнућу и дару Светог Духа пророци су најављивали и припремали јеврејски народ за долазак Спаситеља. Стари Завет говори о помазанику Божијем који ће доћи да започне еру у којој ће сви људи на земљи живети заједно, складно и праведно. Месија ће вратити свет у заједницу са Богом. Али, како знамо да је рођење Исуса у Витлејему – рођење обећаног Спаситеља? Пророк Валам говори да ће Месија бити потомак Јаковљев (Бр 24, 17), а Исаија да је потомак цара Давида (Ис 11, 1) што о Христу сазнајемо да је заиста и био, већ на првим страницама Новог Завета (Мт 1). Пророк Михеј најављује да ће се Спаситељ родити у Витлејему (Мих 5, 2–5), што се такође испунило. Пророк Исаија објављује неверном цару Ахазу да ће се родити наследник од девојке, као спасење народу (Ис 7, 10–17). Исаија га назива „Емануило“, што у преводу значи „Бог је са нама“, указујући да то Дете јесте Бог. И заиста, Божији Промисао осам векова након што су те речи записане чини да Дјева зачне и да роди Сина Божијег. Да ће се Христу поклонити пастири, и да ће му страни краљеви приносити дарове, откривено је у Псалму 72, 9–10. Када се Христос родио, краљ Ирод је убио много деце у покушају да Га убије, што је предвидео пророк Јеремија (Јер 31, 15). Праведни Јосиф је због овог помора младенаца у сну упозорен да одведе Христа и Пресвету Богородицу у Египат, где су остали све док Ирод није умро. Ово је испуњење Осијиног пророчанства да ће Спаситељ доћи из Египта: „Кад Израиљ беше дете, љубих га, и из Мисира дозвах сина свог“ (Ос 11, 1) Сва ова пророчанства, као и многа друга, била су добро позната Јеврејима, и сваки потомак Давидове лозе надао се да ће се Месија родити у његовој породици. Тим пре је жалосно што већина Јевреја није препознала дуго очекиваног Спаситеља у Господу Исусу Христу. Они који су Га препознали, постали су Његови верни ученици, ширећи Реч и међу многобошцима. Тако се данас Црква Христова простире целим светом. Очекивања многобожаца Што се тиче осталих народа и њиховог очекивања Спаситеља, у ковитлацу историје многи су се удаљили од вере у Једног, Живог Бога. Иако им се није откривао колико Израиљцима, Бог их није одбацио. Блискоисточни народи библијске епохе гајили су наду у боља времена, наду у појаву личности чији је задатак да успостави нови поредак међу људима. Обично је то био цар. Међу становницима Римске империје владало је уверење о доласку великог цара и спаситеља света пореклом из Јудеје, несумњиво под утицајем старих пророштава која су кружила на Блиском Истоку. Доласком цара Августа на власт (27. пре Христа) и препородом Римске државе и друштва на свим пољима створило се уверење да је он тај ишчекивани Месија. Од тог времена се и у Риму на владаре гледало као на намеснике Божије. Успостављен је царски култ и владар је уједно био и врховни првосвештеник (pontifex maximus). Отуда је и један од разлога прогона хришћана у прва три века, будући да су одбијали да признају божанске атрибуте римских владара, признајући само Исуса из Назарета као Сина Божијег и Господа. Због тога су римске власти сматрале хришћане атеистима и нарушиоцима друштвеног поретка. Ипак, као што смо рекли, многи многобошци су увидели ко је Христос и постали Његови следбеници – хришћани. Од мудрацâ са Истока, преко капетана Корнилија, до данашњих дана, људи различитог географског и религијског порекла, већ две хиљаде година, имају смелости и вере да, попут Светог апостола Петра исповеде: „Ти си Христос, Син Бога живога!“ (Мт 16, 16). Закључак И управо на тој и таквој вери Господ зида своју Цркву. Заједница Бога и људи чврсто и непоколебиво стоји на вери у Христа. Његово Рођење је почетак месијанске ере, почетак Царства Небеског. Оно ће у својој пуноћи доћи о Христовом Другом доласку, но ми већ сада кушамо његове плодове. Крштењем се у Христа облачимо, Миропомазањем и сами постајемо помазаници, христоси, народ изабран. Сједињујући се са Господом у Светом Причешћу, враћамо се и утврђујемо у Заједници са Богом Љубави, Богом Живим. Њему нека је слава, и свима нама срећан празник Рождества Спаситељевог. Јереј Александар Ђуричић, парох кремански Извор: Жички благовесник (јануар-март 2024)

Достојевски је успео да да најкраћу и најсажетију дефиницију еванђелске, православне педагогике. Она гласи: молитва је васпитање. Ако има свемоћног средства којим човек може прерадити и преобразити себе из рђавог у доброг, из доброг у бољег, и из бољег у најбољег, онда је то молитва. Главни метод и главна сила еванђелског, православног васпитања јесте молитва. Њоме компонује своја расположења свака христочежњива личност. Ако је искрена, свесрдна и мудра, кроз њу се увек спушта у душу човекову понешто од Највишега, Најбољега и Најлепшега. Молитва ствара нова осећања; нова осећања се извијају у нове мисли; а све се то слива у нова расположења, богољубива и човекољубива. Човек стално везује себе са Богом и људима на најбољи начин. Mолитвено расположење постаје његовим сталним расположењем. Стална молитвеност непрестано ствара нова осећања и нове мисли, те је човек увек богат свежом љубављу према Богу и према људима. У самој ствари, молитвом се ствара еванђелска, православна философија живота. Ако би се хтело, она би се с правом могла назвати молитвеном философијом. Свети Јустин Ћелијски Извор: Живе речи

“Праоци имају значајно место у телу Христовом; без њих не можемо да будемо сједињени са Црквом. Праоци су нам донели ишчекивање Израиља, које је постало “ишчекивање народа“, а потом и наше наслеђе. Донели су нам Христа, жудњу нашег срца, пуноћу наших жеља, душу наше душе, живот и радост нашег постојања. На дан Божића запојаћемо заједно са њима: “Дођите да видимо, верни, где се родио Христос?“ Али, где се Христос родио? У Витлејему? Чак и демони знају да се историјски Христос родио у Витлејему. То су пророковали векови, то сведоче наше душе, то наши лични доживљаји потврђују у садашњости. Питање је, међутим, ово: како ће предвечни Бог и за нас бити наш Бог, рођено “дете младо“? Зато је наша Црква, све до 11-12. века имала једну недељу Праотаца. Од тада је одредила и другу, да би их сместила у наше душе, да се “замешају“ заједно са нама.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски Празничне мистагошке беседе