Category: Богословље

У суботу, 28. септембра 2024. године, у организацији Групе за библијско богословље и Библијског института при Православном богословском факултету Универзитета у Београду, одржан је научни скуп под називом „Дани богословља“. Овај академски догађај представља значајан корак у наставку традиције окупљања младих истраживача и докторанада Богословског факултета, која је у оквиру програма „Теолошки дани“, организованог од стране Групе за систематско богословље, започета претходне 2023. године. Основна идеја скупа била је пружање платформе младим истраживачима и докторандима да представе своје радове и теме из различитих области богословља. Скуп је омогућио учесницима активно учествовање кроз дискусије и разговоре са професорима и колегама, што је подстакло размену знања и искустава. Финансијску подршку за одржавање скупа пружила је Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама. Детаљније…

Увод У 24. глави Јеванђеља по Матеју наилазимо на ситуацију у којој апостоли питају Христа о тренутку и знацима Његовог другог доласка. Говорећи им о лажним пророцима, Сину Човечијем, природним (катаклизмичним) појавама, разједињењу и непријатељству међу људима, Христос изговара реченицу у којој доводи у узрочно-последични однос безакоње и љубав. Узимајући у обзир да Матеј упућује Јеванђеље Јеврејима, тачније, оним хришћанима који долазе из јеврејског народа, овде се говори у категоријама које они разумеју. У том смислу, првенствено треба размотрити појам „безакоња“ као опозит Закона, који је Јеврејима био главна водиља кроз историју Израиља и односа са Богом. Након тога, видећемо шта је он могао да представља у време Христово, као и како бисмо га тумачили данас. Закон у Старом Завету Закон за јеврејски народ представља језгро живота, које их усмерава  ка Богу. Њега Бог даје преко Мојсија, тако да заузима једно од најбитнијих места у Тори. Преко њега је народ имао практичне одреднице за живот, упутства за празновање значајних дана у години, начину приношења жртава, али је представљао и законодавни оквир и правно регулисао живот. Руковођени њиме, могли су да одреде казне за преступе, да установе одређене слободе, обавезе и слично. Поред тога, Закон је задирао у дубину међуљудских односа, као и односа човека са Богом. Дакле, он је регулисао религијско-друштвени живот у целини. Установљењем царства, за време Давида и Соломона, Закон добија физичко остварење и узвишени карактер у виду јерусалимског храма. Након пропасти јединственог царства, дељењем на Северно (Израиљ) и Јужно (Јуда), живот Јевреја постаје другачији, тако да и Закон губи на значају. Код пророка Амоса можемо срести критику стања у народу овог доба. Он директно говори: ,,Овако вели Господ: за три зла и за четири што учини Јуда, нећу му опростити, јер презреше закон Господњи и уредаба његових не држаше, и преварише се лажима својим за којима ходише оци њихови” (Ам 2, 4) и ,,Овако вели Господ: за три зла и за четири што учини Израиљ, нећу му опростити, јер продаваше праведнике за новац и убогога за једне опанке” (Ам 2,6). Огромна друштвена разлика, која се огледала у екстремно богатим појединцима и исто толико сиромашним са друге стране, култови туђих богова, на челу са Молохом, бахатост и охолост код царева, све су то били знаци да је цело друштво запало у девијацију, која је суштински показивала удаљеност од Бога. Све ово се огледало у одступању од Закона, што је довело до друштвене неправде. Ипак, Амос прави контраст, те помиње и оне који су одолели недаћама хаоса: ,,Зато ће праведници мучати (ћутати) у ово време, јер је зло време; тражите добро, а не зло, да бисте били живи” (Ам 5, 13-14). Дакле, зло време је изједначено са негацијом Закона, док су праведници они који га се нису одрекли и прекршили, а награда за то је живот (док преступање очигледно води у смрт). Закон у Новом Завету У време Христово, Закон је играо важну друштвену улогу. То видимо у Његовим сусретањима са садукејима и фарисејима. Оно што је означавало Закон као спољашњи фактор формирања човека као Божијег бића, у Новом Завету је преиначено у унутрашњи закон љубави. Тако Христос говори о љубави према Богу и љубави према човеку, тврдећи да се у томе испуњава цео Закон и пророци (Мк 22, 35-39). У говору о знацима другог доласка, Христос указује на нешто слично Амосовој критици када је реч о безакоњу – то су времена у којима ближњи окрећу леђа једни другима, где се човек посматра као употребна вредност, а не као боголико створење. Ипак, у контексту љубави према ближњем, стоји критеријум љубави према себи. Дакле, да би се ближњи волео, мора се имати љубави према себи. Фромова промишљања У књизи ,,Умеће љубави”, Ерих Фром средином 1950-их година прошлог века указује на појаве у друштву које се формира након Другог Светског рата. Пише о удаљењу човека од себе, махнитој потреби да задовољи задатост света који је све више окрутно економско-политички настројен, као и последицама таквог стања које се огледају у обезличењу човека, обликовању према систему који му се намеће, лажним слободама и материјалистичком погледу на свет. Умеће љубави о коме говори је умеће човека да се осврне на себе, да застане у времену и простору, да се сети бивствовања и доживи смисао. Фром нас подсећа на основне постулате љубави које нас одређују: ,,Волим те јер те требам/ Требам те јер те волим.“ Дакле, ова два становишта могу бити сликовити приказ човека савременог света. Безакоње савременог човека је ,користољубива љубав, која се може манифестовати према Богу и према човеку, која затамњује све оно што би требало да буде светло преображења (нису случајност велики број депресивних поремећаја и граничних поремећаја личности). Са друге стране, потреба за другим води у љубав као слободу, али је потребно умеће, што бисмо могли упоредити са трудом који називамо подвигом. Закључак Апокалиптичност тона коју носи Мт 24 је лична трагедија коју живи свако ко се нађе у овако драматичном стању које је окарактерисано као „охладнела љубав“ услед безакоња. Апатија, маловерје, страх, очајање, песимизам, само су нека од стања у низу непрегледних манифестација таквог захлађења. Посрнуће савременог човека се може детектовати као посрнуће личности. Оно што је општа карактеристика оних који ће се спасити (,,Али ко претрпи до краја, тај ће се спасити“, Мт 24, 13) је императив личне аутентичности, која се задобија у динамици односа. Насупрот томе може стајати оно што поробљава човека, једна врста хипокритичности тј. лицемерја, које намеће релативизам. Закон човека било ког времена је слобода, која је последица љубави. Она га одређује у свету, дајући му мотив да издржи до краја. Вероучитељ Бојан Кнежевић Извор: Жички благовесник (јул-септембар 2024)

Творче целе творевине, који имаш власт над годинама и временом, благослови венац године твоје доброте, и сачувај Господе у миру народ наш, и ради молитава Богородице спаси нас. (Тропар начала Индикта) Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19) Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као члановима Цркве. Мисија је насушна потреба црквене пуноће као испуњење заповести Господње, и остварује се у објављивању благе вести свеколиком свету. Мисија је усмерена на освећење не само човека, већ и васцеле творевине Божје, сходно речима богомудрог апостола Павла „да ће се и сâма твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божје“ (Рим. 8,21-23). Циљ мисије у ширем смислу означава обожење целокупне творевине, а у ужем смислу она представља тежњу за уцрковљење човека за нови живот у Христу. Из ове мисли православни мисионари проналазе покретачку снагу за иницијативу о неопходности остварења мисионарских заједница које своју пуноћу доживљавају у Литургији као праслици будућег Царства Божијег. Следујући потреби за што конкретнијом мисионарском делатношћу путем информационих технологија, на празник начала Индикта – Црквене нове године и на дан свештеног спомена на Преподобног Симеона Столпника, 1/14. септембра 2024. године, почео је са радом мисионарски портал – Кинонија, који се налази на адреси: https://kinonija.rs. Реч је о првом званичном мисионарском пројекту у оквиру Одсека за електронску мисију при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке, које делује са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Уредник новооснованог мисионарског портала Кинонија је катихета Бранислав Илић, стални стручни сарадник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, дугогодишњи члан уређивачког одбора Православног мисионара. Назив мисионарског портала Кинонија сведочи о његовом примарном и главном циљу, а то је мисионарско деловање и упућивање људи на заједницу са Господом, свима светима и једних са другима у светој  Литургији (Евхаристији). Лого за портал је дело Емилије Милојковић, ученице Верске  наставе из средње школе за дизајн „Богдан Шупутˮ у Новом Саду, а исти је  изображен у виду куполе са крстом на врху, поручујући да мисионарска делатност пројекта и портала Кинонија читаоце  усмерава ка црквеној заједници која је једино могућа под свештеним сводовима  храма (куполом). Делатној и успешној мисији доприноси савремена и прегледна интернет страница која је дело Марка Бакића, који се потрудио у овом значајном и благословеном мисионарском делу, уложивши своје изузетно знање, посвећеност и пажњу приликом израде портала Кинонија. Стални сарадници и аутори текстова и осталих прилога који ће свакодневно бити објављивани на интернет страници Кинонија су клирици Српске Православне Цркве, катихете, дипломирани теолози, као и научни прегаоци из области философије, историје, културе, музике, ликовне уметности, итд. Мисионарски портал Кинонија ће кроз писану и живу реч вршити своје  мисионарско дело, а основа тог задатка је да проповеда Јеванђеље  и неповређено учење Цркве, са циљем да својом мисијом и деловањем све  усмерава ка благодатном животу у Цркви Христовој, односно ка Тајни над тајнама – светој Литургији. Један од критеријума у раду портала Кинонија је да не буде садржаја који су претходно негде  објављени. Следујући концепту који у себи садржи потребу за саборношћу, мисионарски портал Кинонија ће остварити заједничку сарадњу и са часописима који делују у окриљу Српске Православне Цркве. Стављајући се у службу духовним потребама савременог човека, а особито младих, упоредо са мисионарским радом портала, деловаће истоимени званични Фејсбук и Инстаграм налог, као и Јутјуб и Телеграм канал на којима ће се искључиво налазити изводи или целокупни садржаји објављени на порталу Кинонија. Фејсбук страница;Инстаграм страница;Јутјуб канал;Телеграм канал; Сви они који желе да се укључе у рад мисионарског портала Кинонија и својим текстовима и прилозима дају свој допринос, могу упутити своје писмо на званичну електрoнску адресу: redakcija@kinonija.rs или urednik@kinonija.rs. Надамо се да ће у данима који су пред нама портал Кинонија дати допринос мисији наше свете Цркве, а кроз Одсек за електронску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке у оквиру којег и делује. Полажући наду у Господа, заједно са црквеним песником говоримо: По неизрецивој мудрости си све саставио Христе Логосе и Боже; времена и године си нам одредио, зато благослови дела твојих руку а верни народ наш развесели силом твојом и подари му моћ над безбожницима, јер си ти једини добар и Човекољубив. (Стихира на Хвалите из службе начала Индикта) На празник начала Индикта – Црквену нову годину,1/14. септембра 2024. лета Господњег

Упокојио се Христо Јанарас. Његове књиге а и личност одавно већ су постале саставни дио одрастања бројних српских и других православних теолога. Припадао је покољењу митрополита Јована Зизјуласа, са којим је често довођен у идејну везу – највише кроз схватање тројичне “онтологије” тј кроз њихову изузетну сличну и заједничку интерпретацију Свете Тројице на начин који је требало да буде утемељен у појединим Оцима али и разумљив савременој философској мисли. Остаје упитно колико се у томе успјело, али је непобитан утицај обојице на теолошко одрастање читавих генерација богослова код нас и у хришћанском свијету. Јанараса је увијек пратила сјена некако “одвећ интелектуалистичког”, “философски прекомпликованог” писца – иако су његове књиге читане и превођене на српски, хвалили су га углавном младићи са философским амбицијама, хвалећи тако помало и своје моћи (или своје схватање својих способности). Остали студенти су га Јанарасова штива доживљавали као захтијевна а дух површности који је у међувремену завладао свијетом (не само академским) чинио је да некада незаобилазни Азбучник вјере или Слобода морала постану све више “неразумљиви” савременом студенту. То, ипак, много више говори о духу времена него о Јанарасовом уму. Но утицај Јанараса много је дубљи од онога што се на површини види. Заправо, да би се он разумио потребно је читати његову најбољу књигу – “Прибјежиште идеја”, духовну аутобиографију у којој је изложио дјетињство, поринуће у хеленско пијетистичко братство “Зои” и разочарење том чудноватом, моћном, доброжелатељном али отуђеном и на моменте чудовишном организацијом. Заправо, потпуно предавање и разочарење тим “братством” не само да је обликовало Јанараса већ је кроз Јанараса обликовало и увозило за српске услове непостојеће “трауме” и комплексе. Непрекидно инсистирање на предности “онтологије” над “етиком” код Јанараса се уобличило као облик протеста против морализма који је био ваздух који се удисао у Зои-ју –  добри Јанарас се борбом против “етике” борио против загушљиве атмосфере њемачког деветнеаестовјековног морализма препакованог у православни пијетизам, али је преношење његове борбе, изван хеленског контекста, у српској средини стварало више неспоразума и идеолошким странпутица него што је помагало у нашим околностима и са нашим проблемима. Жао ми је што није имао више разумијевања и за ужасне практичне посљедице које је читава еклисиолошка идеологија Фанара оставила у Украјини – на том пољу је цијенио личне оданости цариградским архонтима и исувише слијепо промовисао “полисни” аутокефализам и када је видјело да идеологеме његове и Зизјуласове еклисиологије само служе за оправдање политичке моћи Запада у Украјини. И на другим пољима његова теологија је знала да буде израз једне само грчке црквене проблематике, али остаће неспорни његови изврсни увиди у генезу западног нихилизма и мисаоно-друштвене декаденције. Зато га “нови теолози” окупљени око Волоса нису вољели: за њих је свака критичка мисао ка Западу била само старачка хистерија – иако је Јанарас најдубљи хеленски теолог ХХ вијека. У неколико личних сусрета показивао је доброту и љубав, па и стрпљење. Нарочито током другог сусрета, у Требињу у фебруару 2020. године, када је већ постао старац. Говорио је пажљиво и прибрано, а нама је било потресно да нам Јанарас казује свој живот и теологију. Патио је за супругом, Татјаном. И увијек о смрти говорио као не само катастрофи и злу већ и као и о прилици за поновни Сусрет и предулазу у Царство небеско. Надам се да је са Татјаном сада у Царству небеском. За свако написано слово, за то што смо се мучили и учили читајући га, за младалачке заблуде и за критички ум, за доброту и љубав и ерос, за то што нас је учио да је додир – богословље а богословље – сусрет и додир, нека му је заувијек хвала. О. Дарко Р. Ђого Извор: https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/

Непрестану молитву заповедио је Сам Бог. Спаситељ света је рекао: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7,7). Зар Бог неће одбранити изабранике Своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Лк. 18, 7-8). Понављајући Господње учење Апостол вели: Молите се без престанка (1.Сол. 5,17). Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим. 2,8). Под мужевима Апостол подразумева хришћане који су достигли хришћанско савршенство. Само је савршеним хришћанима својствено да се моле без гнева и двоумљења, тј. У дубоком миру, у најчистијој љубави према ближњем, без и најмањег злопамћења према ближњем и његовог осуђивања, без одвлачења пажње на споредне помисли и маштања (без двоумљења). Такви могу на сваком месту и у свако време да приносе молитву Богу, подижући и узносећи ка Њему своје свете руке: ум и срце, очишћене од страсти и освећене Духом. Очигледно да непрестану молитву не може имати монах почетник; на, да би када дође време постао способан за непрестану молитву, он треба да се навикне на честу молитву. Честа молитва ће у своје време, сама по себи, прећи у непрестану молитву. Пошто је код непрестане молитве од свих најподеснија молитва Исусова, почетник треба да се окреће тој молитви што је чешће могуће. Ако ти је искрсло и најкраће слободно време, не траћи га у празно! Не траћи га на некакво бескорисно и испразно маштање, или на било какав сујетан, безначајан посао! Употреби га за бављење молитвом Исусовом. Ако се догоди, по немоћи, или, тачније, због својства пале природе, да те повуку варљива маштања и помисли – не очајавај, немој да клонеш. Покајавши се пред Богом у својој лакомислености и спознавши пред Њим своју палу природу и своју страст, поклони се у мислима пред Његовом милошћу, и преузми мере предострожности против варљивог маштања и варљивих помисли. Ко се не навикне на честу молитву, тај никад неће задобити ни непрестану. Непрестана молитва је дар Божији, који Бог дарује рабу и служитељу Своме чију је верност испитао. „Немогуће је другачије се приближити Богу него непрестаном молитвом“ (Свети Исак Сирин, Беседа LXIX). Непрестана молитва јесте знак милости Божије према човеку, то јест знак да су се све силе душе устремиле ка Богу. Помилуј ме Господе јер Тебе дозивам сав дан. Обрадуј душу слуге Твога, јер ка Теби подижем душу своју (Пс. 85, 3-4). Свети Игњатије Брјанчанинов

„Сагледавајући чудесну светлост горе таворске, причасници живота вечнога постасте и сведоци пута бесмртности, учитељи покајања и правоживља, међу Преподобнимâ засијавши, Оци наши Зосиме Пустињожитељу и Јакове Богомудри, не престајте заступати, пред Престолом Творца, оне који вас молитвено славе.“ (тропар Преподобним Оцима туманским, глас 8.)   Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у Француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората – jедан из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељеу. Радио је као службеник у дипломатији Краљевине Југославије у Француској. Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Светог владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божја, напустио је службу и световни живот и дошао је код Светог владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио. Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Иако двостуки доктор наука, није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је бомбардовање Београда и манастира Жиче… У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. Након обретења његових светих моштију, многи су се исцелилили у манастиру Туману, управо у молитвама призивајући овог новог угодника Божјег. Посебну помоћ крај његових моштију добијају ђаци и студенти. У лику светих је прослављен (канонизован) на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 2017. године. За датум прослављења одређен је 21/8  август, када се прославља и Свети Зосим Тумански Чудотворац. Молитвама Светог оца нашега Јакова Туманског, Господе Исусе Христе, Сине Божји помилуј нас. Амин. Извор: Манастир Тумане

„Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се с њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што неће ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо?! Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње?“

Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, обраћа нам се са новим текстом који ексклузивно, у целини, преносимо у наставку: “Умемо ли да ослушнемо ‘глас тих и благ’ са Хорива, или нас заглушује све јача вика савремених Валових пророка?” са поднасловом “А може и овако – шта је теже: литијум, јаловина, душа, или олимпијски ударац у боксу у полутешкој категорији”? Прота Милош Весин се осврће на проблематику најављеног ископавања литијума у нашој Србији и пита: “Зашто још не видесмо, а и не чусмо, један отворен, јаван, сталожен и разумљив дијалог између присталица и противника ископавања литијума? Али, на првоме месту, оних који су стручни, али и довољно морално чврсти па да без страсти изнесу чињенице било за, било против ископавања литијума. И то само снагом аргумената, а никако аргументима снаге!” каже о. Милош. “Заборавили смо”, пише прота Весин да „не може загађен човек да чисти земљу, воду и ваздух око себе“, и додаје да „овако неочишћени, а споља наизглед „зелени“, само ћемо рафалном паљбом непромишљених речи увећавати јаловишта у нама самима!”. Као посебно “јаловиште наше савремености”, отац Милош наводи пример Летњих олимпијских игара 2024. у Паризу. Следи цео текст проте проф. др Милоша Весина, који најтоплије препоручујемо вашој пажњи и пажњи свих оних са којима желите да га поделите: УМЕМО ЛИ ДА ОСЛУШНЕМО ГЛАС ТИХ И БЛАГ СА ХОРИВА,ИЛИ НАС ЗАГЛУШУЈЕ СВЕ ЈАЧА ВИКА САВРЕМЕНИХ ВАЛОВИХ ПРОРОКА?(А МОЖЕ И ОВАКО – ШТА ЈЕ ТЕЖЕ: ЛИТИЈУМ, ЈАЛОВИНА, ДУША, ИЛИ ОЛИМПИЈСКИ УДАРАЦ У БОКСУ У ПОЛУТЕШКОЈ КАТЕГОРИЈИ?) Распознавање и разликовање гласова није важно само у музици, или у фонетици. Та вештина је данас све неопходнија и у ,наизглед, „малим и обичним“ свакодневним ситуацијама. А како да тек није преко потребна  онда када су у питању значајнији догађаји ширих размера, догађаји који и те како обележавају време које нам је дато? Да, време нам је подарено еда бисмо у њему чинили „праве изборе“, како то мудро написа блаженоупокојени Митрополит Калист Вер. А они, ти наши избори – које свакодневно чинимо, јер увек можемо да бирамо између барем две могућности, они углавном зависе од тога какви гласови допиру до нас и који се и чији се глас дуже задржава у нама, глас који у великој мери утиче на нашу свест, али и на наша осећања. Неки гласови нас само „окрзну“, неки прођу мимо нас, а неки нас својом силином заиста ухвате под своје. И што смо им чешће изложени тиме ће и наш ум, као и душа, примати у себе све дубље и дубље трагове онога што струји прво око нас, а онда и у нама. Прослависмо ево већ и  Светога пророка Илију, тог дивног другог претечу доласка Христовог, како о Св. Илији пева тропар празника. Тај празник је у извесној мери и празник умећа распознавања гласова! И нека то никога не чуди. Свако би од нас, по слабостима људским и просто урођеним дивљењем пред нечим великим, моћним и силним, очекивао да нам се највећи, најмоћнији и најсилнији, а то је увек само Онај који јесте – Бог, јавља као  ветар силан и јак, који је разваљивао брда …, или …као  земљотрес…, или … као огањ… Али Бог не беше ни у ветру…, ни у земљотресу…, ни у огњу…Бог је дошао као… тихи и благи поветарац (Прва књига о царевима 19,11-12). И тек је тај и такав глас, дакле не глас који сеје страх, зебњу и смутњу, већ глас тихог и благог поветарца, тек је  тај глас повео дијалог са Илијом: Шта ћеш ти овде, Илија? (исто, 19,13). На нама је сада да одговоримо на два кључна питања, па да онда наставимо даље. Прво: да ли смо се за сусрет са Господом припремали исто, или барем слично, као Илија пре него што је узишао на гору Божију, гору Хорив, или нас је више „припремао“ свет око нас, одговарајући нас и од саме помисли ка успињању? И друго питање: колико ли нас данас има, који бисмо били у стању да станемо пред Господа и кажемо, искреног и отвореног срца, оно што је Илија одговорио Господу: Трудио сам се веома за Господа Бога Саваота. Синови Израиљеви одбацише завет твој, жртвенике твоје развалише и пророке твоје побише мачем. Једини ја остадох, а они траже да ме убију. (Прва књига о царевима 19,14)? Ко још данас има снаге да остане веран Господу, чак и по цену да је једини. Ако би се неко сада позвао на временску удаљеност између оних дана када је живео пророк Илија и ових наших дана, та временска разлика се још како да избрисати невероватном подударношћу ондашњих и садашњих друштвених збивања. Као што је Илија, у своје време, био у мањини као пророк и весник Божији, док су пророци паганског божанства Вала били и бројнији и гласнији, тако је и данас све мањи број оних који се прво припреме за сусрет са гласом који је као тихи и благи поветарац, па онда у том гласу умеју и да разазнају глас Божији, док је с друге стране непрегледно мноштво Валових поданика који су све гласнији у одбацивању оног јединог што је на потребу! Али не заборавимо, ма колико да их је било, и ма како гласни да су били, а и данас јесу, Валови пророци нису могли ни близу да приђу Илији у ревности, јер колико год да су од јутра до подне узвикивали: Вале, услиши нас. Никакав глас ни одговор не дођоше (Прва књига о царевима, 18, 26). Њихови Богови су неми, јер гласа немају. А Илијин Бог, Бог отаца наших јесте Једини Свет, а једини је јер је савршени ум, бескрајна доброта и апсолутна лепота. И све се то пројављује у начину како нам је говорио, јер …када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега (Галатима 4,4). Стрпљиви читалац се сада већ пита – А какве све ово везе има са темама у наслову? Има, драги читаоче, још како има.  А има, јер је једино гора Хорив право место, а то место може  данас да буде свуда око нас, има ако смо се припремали као Илија, а има и зато јер је наш разговор са Господом једини прави начин да измеримо стварну вредност и тежину свега што је у нама и око нас, под условом, наравно, да и ми данас можемо да кажемо Господу: Трудио сам се веома