Category: Богословље

Шта значи „преобразио се“? Златоусти Богослов каже: „Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава.“ Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава („феномена“), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост?  Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сједињење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота – каже неко – може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом. Свети Григорије Палама

Свети Теодор Студит (†826): „Исто тако треба држати и пост Богородице, и само дан Преображења разрешавамо на рибу и уље”. Патријарх цариградски Никола Граматик (1084-1111): ”Уосталом и сада многи од људи посте овај пост ради очишћења од болести.” Свети Григорије Палама (14. век): „Освећење воде на почетку поста се врши да бисмо приступивши са вером и добивши освећење, остали нетакнути од болести које нас нападају”. Свети Симеон Солунски (15. век): „Пост у месецу августу бива у част Мајке Бога Логоса, која се за нас увек подвизавала и постила, премда као Чиста и Непорочна није имала потребу за постом, те да смо и ми дужни да постимо у то време, подражавајући њен живот”.

Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским.“ Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и Св. Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт св. Пантелејмон клече на молитву. У том џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која по том постаде сва окићена плодом. Пантелејмон – значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. год. Св. Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеоосвећењу (свештању масла) заједно са Св. Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу налази се у Светој Гори. Извор: Охридски пролог

“Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: Верујеш ли? Или: верујеш ли, да ја то могу учинити? Наиме: отвараш ли ми врата, да уђем? Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу, да уђе. Боже испразни ме од мене, и усели се Ти у мене! Овим речима изражава се практична суштина вере. И данашње јеванђеље описује Један од многих случајева, где Господ куца на врата душе људске, и где људи отварају врата и пуштају Га унутра. И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса, која се стварају онда, када човек вером отвори себе и пусти Бога у себе. Јер Бог је чудотворац по целокупној делатности Својој. Где је Он, ту је чудо. Испред Њега се измичу сви закони, природни и људски, као сенке испред сунца, и остаје само Његова моћ, мудрост и љубав, – све предивно, преслатко и преславно.“ Свети Николај Охридски и Жички, Беседа у 7. недељу по Педесетници

На сачуваним предметима из периода древних цивилизација виде се прикази разних акробатских вештина, попут плеса на леђима разјареног бика (минојски приказ из времена 2000 година пре Христа). Две хиљаде година после Христа, један од најизазовнијих адреналинских видова акробатике постало је ходање по жици. Са отвореним очима, или повезом преко њих, људи су почели да прелазе велике раздаљине између највиших небодера широм света. Неки су се осмелили да прелазе и преко отвореног грла великих вулкана. Њихов подвиг је постао познат широм света, па су у новије време често обарани светски рекорди у овој необичној дисциплини. Ваљда је то и сведочанство о потреби савременог човека да се из учмале свакодневице вине у висине, да савлада своје страхове и задиви посматраче. Ипак, мали је број оних који су изабрали ову опасну дисциплину. Много већи број је оних који су решили да се докажу на животној жици разапетој између две тачке – успеха и таштине. Савремени човек је од малих ногу упућен на успех. Родитељи, како имућни, тако и сиромашни, причају деци како треба да буду успешни у животу. Неки им саветују да до тог циља дођу вредним и поштеним учењем и радом, а други разним пречицама које се придржавају оне старе крилатице да „циљ оправдава средство“. Фрустрације које настају на овом путу су различите, али неминовне. Вредни и поштени се осећају изневерено и оштећено када виде да око њих успевају и они који су одлучили да пречицама дођу до успеха. Ови други, осећају страх и жељу да елиминишу из окружења оне који су били вредни и поштени, јер им, из сна у коме је пријатно боравити, буде успавану савест. И рађају се генерација за генерацијом, које родитељи и даље саветују различито, али увек са истим циљем – да успеју у животу. У међувремену, многи родитељи се разочарају, па више и не саветују децу да буду добра, већ да гледају само себе; „јер тако сви раде“. О овоме феномену у књизи Тајна школе пише психијатар Светомир Бојанин: „Јагма за пуким престижом, која је подстакла јагму за пуким информацијама, без развијања осећајности (у савременим школским системима европског културног круга) и без труда око стицања етичке подлоге која једина може да влада тим информацијама, ствара нове облике тоталитаризма и безнађа.“ Речи овог светски признатог мислиоца, који је својевремено био заслужан и за увођење предмета неуропсихологија на Дефектолошки и Медицински факултет Универзитета у Београду, шира српска интелектуална јавност у области просвете, дочекала је са негодовањем због стављања „превеликог акцента“ на улогу менталног здравља у образовном процесу при школама. У међувремену, дошло се и до честих изјава да ове установе и нису васпитне, већ само образовне. Дакле, задатак им је да децу опскрбе са што више знања као збира информацијама чијом ће се даљом применом у животу борити да буду успешни. Остали аспекти развоја људске личности (морални, ментални, психички, духовни) препуштени су родитељима. У овом расцепу и разједињености бића, деца се све више осећају несигурно и без ослонца. Разлику између гомилања информација и процеса сазнања кроз заједницу са другима нема ко да им објасни, а то је, према Берђајеву у делу Ја и свет објеката, предуслов „за савладавање усамљености“ У међувремену, све су гласније постале разне иницијативе да се и родитељима ове области одузму, под изговором да се на тај начин штите дечја права. Тако се дошло и до предлога у појединим деловима Европе да се забрани крштавање деце пре пунолетства, да се малолетним девојчицама да право да абортирају без знања родитеља, да се Цркви под изгвором секуларистичког модела одузме право оглашавања о друштвеним изазовима и темама, да се сваки повишен тон у васпитању детета може тумачити као агресија и бити повод за пријаву насиља у породици. Родитељи су онда решили да се посвете заради новца, па раде на по два-три места како би новца било довољно за све дечије амбиције и прохтеве. Ни оних 30 минута дневно за окупљање породице око једног стола, о којима је покојни Владета Јеротић недавно говорио, изгледа да се најчешће не налази. И тако деца, без ослонца, без задовољења исконских људских потреба за љубављу, пажњом и саосећањем, постају емотивно све хладнија, себичнија, незадовољнија и рањивија. Тако дођосмо и до таштине. О овом веома важном појму деца углавном ништа не знају, а и одрасли врло мало. Још је Френсис Фукујама у делу Наша постхумана будућност указао да ће у будућности највећа опасност по друштво долазити од жеље за друштвеним похвалама и самоистицањем. У најкраћим цртама, таштина представља жељу да нас други хвале и славе. Основни циљ човековог живота и деловања тада постају други, али не са изворно хришћанским усмерењем да се остварење сопствене личности дешава једино кроз делатну љубав и служење другима без очекивања награде за то. Овде је циљ да нам се други диве и похваљују нас. Све се усмерава ка том циљу, врлина и порок. Због тога је и Господ Исус Христос упозоравао да чак и циљ молитве не треба да буде похвала јавности (Мт 6, 5), а фарисеје је критиковао речима: „Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединог Бога не тражите“ (Јн 5, 44). Таштина као све ређе употребљавана реч, чак и у теологији, може се наћи у светоотачким списима. Тамо се о њој пише као о веома озбиљном греху, који чак у неким ситуацијама превазилази и гордост. Ево како о њој у Прегледу духовне борбе пише Свети Јован Касијан: „Будући надвладане, све друге страсти вену и сваким даном постају све слабије. Такође, под утицајем места или времена, оне сахну или стишавају се. Уопште, услед борбе са врлинама које су им супротне, њих је лакше избећи и одбити. Међутим, ова и када је поражена још жешће устаје на борбу. И када се мисли да је испустила дух, она кроз своју смрт постаје још живља, здравија и јача […] Танана лукавост непријатеља се управо види у томе што због његових смицалица војник Христов пада од сопствених стрела, иако није могао бити побеђен непријатељским оружјем.“ Свети Нил Синајски у Аскетским поукама пише: „Онај који иште почасти виси на самом себи и не може поднети понижење.“ Какву ово везе има са данашњицом, могао

Хришћанство, које се у историји појављује као Црква, као заједница људи окупљених око имена Исуса Христа, верујући да је он Син Божји који је пострадао и васкрсао из мртвих и тиме даровао искупљење од смрти и пропадања свету и људима, утемељено је на непоколебљивом убеђењу да је Божија љубав у Христу походила свет и да је једини човеков одговор на њу заправо повратна љубав према Богу, људима и творевини. По сведочанству Светог Писма Новог Завета љубав није само највећа врлина на чије задобијање је Бог позвао човека, већ је љубав сам начин божанског постојања. Човек је позван да постоји на тај начин, начин љубави, да буде вољен, да воли, да се раздељује и да му се удељује живот са извора истинског живота. Свети Апостол Павле описује Цркву као заједницу многих и различитих дарова. Ти дарови су „пројава Духа“ (1Кор 12,7) које се свакоме даје на корист: једноме реч мудрости, другоме реч знања; једноме вера, другоме дар исцељивања; некима да чине чуда, некима дар пророштва; једнима да говоре непознате језике, другима да их тумаче … сви ти дарови срастају у једно Тело Христово, радујући се једни с другима, допуњавајући једни друге и страдајући једни са другима. Црква је Црква апостола, пророка, учитеља, чудотвораца, оних који помажу и исцељују и оних који имају дар управљања (1Кор 12,4-11). Немају сви све дарове, већ сваки појединачно чине богатство црквеног живота. Постоји међутим један дар који је узвишенији од свих, јер док је већина духовних дарова пролазна и делимична, тај дар је непролазан и целовит: то је дар љубави који је основа сваког другог дара. Јер само љубављу дарови бивају уједињени у хармонију и бивају препознатљиви као удови Тела Христовог. „Љубав никад не престаје“, каже Свети Апостол Павле (1Кор 13,8). Тај дар се дарује свима који верују у Исуса Христа и сви су позвани да га усвоје, задрже и предају даље свима око себе.   У православној Цркви постоји велики “облак сведока” (Јев 12,1) вере живљене у љубави, људи који су своје животе уградили у Тело Христово, предали их Богу и завештали будућности. Један такав живот водила је краљица Јелена. Ушавши у наслеђе божанске љубави дароване Цркви Христовој, она није била само пасивни прималац исте, већ активни делатник, сведочећи “веру која кроз љубав дела” (Гал 5,6). Она нам је тако предала оно што је примила, она је умножила дар љубави и дала нам га у наслеђе. Многе је дарове примила Света Јелена и све их објединила у љубави. Њена љубав обитава у Цркви кроз векове и стигла је до нас. Дани Краљице Јелене су увек пригодна прилика да се подсетимо њеног наслеђа, да о њему промишљамо и да на њега одговоримо, да бисмо и сами, на њеном трагу,  били активни делатници у њиви љубави Божје, а не само равнодушни примаоци и посматрачи живота који нам промиче пред очима. Циљ овог излагања је да покаже двоструко наслеђе краљице Јелене. С једне стране, да укаже на континуитет њеног деловања са хришћанским предањем које је и сама баштинила, с друге пак да укаже на оно што се оставила иза себе као наслеђе у које смо позвани да уђемо ми као достојни наследници. Иако је проучавање средњовековних личности увек један специфичан истраживачки акт, јер су подаци о њима презентовани често на начине који не омогућавају јасну слику, о краљици Јелени је сачувано довољно података. Међутим, постоје многе историјске недоумице и нерешена питања у вези њене личности и временом живљења. Много тога је још увек предмет проучавања разних историјских научних дисциплина. Као извор за своја промишљања користићемо Житије краљице Јелене архиепископа Данила Другог, које нуди духовни портрет светитељке, портрет који наглашава одређене аспекте њене личности и дела, оне аспекте који су заправо кључни за овде одабрану тему. Краљица Јелена је једина жена којој је посвећено посебно житије. У средњовековном делу Животи краљева и архиепископа српских (написаном између 1317. и 1340.), архиепископ Данило описује владарске способности и монашке идеале којима су биле посвећене водеће личности цркве и државе, међу којима је и краљица Јелена. Сам Данило сведочи: „Светим молитвама вашим изоштрен, ја, грешни Данило, саставих напред писана житија благоверних краљева српске земље, што је видљиво пред лицем вашег христољубља, и о овоме потрудићу се и све ћу казати по истини, као што ми објавише сведоци живота ове блажене Јелене пре мене, а колико и ја очима мојима видех, истинито ћу исповедити“. Свакако, српска средњовековна житија нису класични историјски извори попут архива, хроника или историографских дела, али нису ништа мање „исторична“, пошто сваки запис из прошлости, па и онај који претендује да буде најобјективнији, самим чиним записа већ интерпретира историјски податак. Тако су и житија интерпретације протекле историјске стварности. Она су писана са циљем, сврхом и намером да прославе светитеља, али и да поуче свакога ко чита. У том смислу житија су блиска библијским наративима који прошлост записују и тумаче тако што славе Божја дела и указују на актуелност и „садашњост“ описаних догађаја, јер онај који чита није само неко ко добија информацију и податак, већ неко ко је позван да учествује „сада“. У том смислу Житије краљице Јелене представља наставак ткања библијских наратива (близу 100 цитата и алузија на Свето Писмо постоји у кратком Житију Свете Јелене) о присуству Божијем у историји кроз оне личности које су се слободно, вером укључиле у ток историје спасења и својим „да“ обећањима Божјим оставили трајни траг за будућност, у све дане трајања овога света. Оно је заправо прича о једној љубави, прича о примљеној и предатој љубави. Света краљица Јелена, жена српског краља Уроша I Немањића и мајка краљева Драгутина и Милутина управљала је делом државе у другој половини 13. века. Када је Драгутин почео да влада земљом предао је мајци на управу један њен део. Територија којом је Јелена владала више од три деценије, обухватала је Зету, Требиње, крајеве око Плава и Горњег Ибра. После 1309. године краљичина област је сужена на властелинство манастира Градац, двор у Брњацима са околином, и крајеве око Плава. Све што знамо о њеној управи крајње је похвално. Очигледно је имала „дар управљања“ који помиње Свети Апостол Павле (1Кор 12, 28). Међутим, овај део живота свете Јелене писац Житија помиње само сажето и

“Оптерећено мноштвом јела, наше тело чини да је ум некако немаран и непокретан. Са друге стране, уколико је измождено претераним уздржањем, оно сагледатељни део душе чини тромим и лењим за поучавање. Стога треба начин телесне исхране усагласити са стањем сила и снаге тела. Наиме, када је здраво треба га по мери притешњавати, а када је немоћно – донекле му попуштати. Подвижник не треба да се раслаби телесно, већ треба да има довољно снаге за подвиг, како би се душа барем телесним напорима чистила.“ Свети Дијадох Фотички, Подвижничке поуке

“Ко од здравомислећих људи неће бити уверен да ми нисмо безбожници ако зна да поштујемо Створитеља свега света и сагласно томе проповедамо да Он не тражи крв, паљенице и обливања крвљу; ми Га стога славимо речима молитава и благодарења у свим нашим прозбама. Научени смо да постоји један начин поштовања, достојан Бога,  да то што нам је Он дао за храну не спаљујемо на ватри, него да користимо за нас лично или да делимо онима којима је потребно, а њему, као знак захвалности, да приносимо свечана богослужења и појања: за то што смо створени, за дарована нам средства која помажу нашем благостању, за разноврсне плодове, за погодно време; умољавамо Га да и нас васкрсне за нетрулежност сходно нашој вери у Њега. “ Свети мученик Јустин Философ, Апологија прва ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУСТИНА ФИЛОСОФА МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ ОВДЕ.

“Спаситељ је са постом започео дело нашег спасења. На исти начин и сви који иду трагом Спаситеља на тој основи полажу почетак свог подвига, будући да је пост оружје које је Бог припремио. И ко неће бити прекорен ако га запостави? Кад је постио сам Законодавац, зар неће постити они који су обавезни да извршавају закон? Стога до поста род људски није знао за победу и ђаво никада није искусио пораз од наше природе. Од тог, пак, оружја он је потпуно изнемогао. Наш Господ је био вођа и првенац те победе да би на главу наше природе положио први победни венац. Чим на неком од људи види то оружје, ђавола, тј. противника и мучитеља одмах спопада страх због сећања на пораз који је у пустињи претрпео од Спаситеља. Његова сила се одмах расплињава, и поглед на оружје које нам је дао наш Подвигоначалник га спаљује. Онај ко је обучен у оружје поста у свако време гори ревношћу. Ум онога ко у њему пребива остаје непоколебив и показује спремност да сусретне и одбије све љуте страсти.“ Свети Исак Сирин, Подвижничка слова