Category: Богословље

Интернет простор и електронски медији представљају ново поље рада и изазова за мисију Цркве. С почетка 21. века поједини свештенослужитељи и теолози препознали су важност присуства речи Цркве у новом простору. Подаци о великом броју корисника интернета у свим генерацијама, као и повећање броја сати коришћења интернета на дневном нивоу, били су најбољи доказ да је неки одговор Цркве на новонасталу друштвену ситуацију неопходан. Као и увек, почеци су тешки и препуни недоумица које узрокују и понеку грешку у приступу или решењима. Тако је било и овде. Многи су од почетних добрих мисионарских подухвата из различитих разлога дошли до позиција које је неопходно преиспитати и унапређивати. Најпре, реч је о изостанку теолошког садржаја који би као дубински извор фундирао површинске форме неопходне за сведочење савременом свету. Без њега, све чешће смо суочени са проповедима и различитим облицима поука (како у електронским медијима, тако и по храмовима и на другим местима) које имају бљештаву и помпезну форму, али не успевају да покрену процес преображаја својих слушалаца. Остају упамћене као лепи говори, „добре форе“ или досетке о којима се прича као и о многим другим садржајима са интернета, а који немају органску везу са суштином Цркве.  Управо у оваквом амбијенту, на истеку прве четвртине 21. века дошло је до појаве „Киноније“, портала при Мисионарском одељењу Архиепископије београдско-карловачке. Њен основни допринос, који би требало да буде подразумеван за све видове мисије Цркве, јесте да је теолошки садржај поставила као свој темељ. „Кинонија“ нам указује да је најважнији извор теологије/богословља богослужбени живот Цркве. Он почива на Христовом присуству. У време пре спасоносног Христовог страдања, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на апостоле, ово присуство огледало се у његовој личносној заједници са апостолима и другим ученицима. Многобројна чудеса умножавања хлебова, претварања воде у вино, била су праобраз и предукус онога што ће се остварити као Црква рођена на дан Педесетнице – заједница љубави Бога Свете Тројице са вернима. Од Оца кроз Сина у Духу Светоме.  У том правцу, који укључује тријадолошке, еклисиолошке, христолошке, пневматолошке и антрополошке аспекте, на „Кинонији“ су током протеклих годину дана објављени бројни текстови. Њихови аутори су епископи наше помесне Цркве, свештенослужитељи свих чинова, као и припадници верног народа. Они су изнели и расветлили многе моменте богослужбеног живота из којих се даље црпе сокови богословља. У својим радовима ослањали су се како на истине које проповеда богослужбено молитвено искуство, тако и на светоотачко богословље као верног сведока богооткривених тајни.  Истовремено, посетиоци портала „Кинонија“ имају прилику да читају и изворне отачке текстове настале вековима уназад који нас утврђују у сазнању да Црква вековима истрајава у исповедању праве вере. Наравно, светописамско и јеванђелско штиво су надахнуће за многе ауторе. Одавде се даље изводе осврти на многе савремене теме.  Почетком 20. века један од угледних српских социолога је инсистирао на тези да економски просперитет друштва зависи од моралног уздизања појединца. Свети Владика Николај (Велимировић) је тридесетих година 20. века ову лествицу уздигао говорећи да од чистоте догматског исповедања вере зависи морални профил појединца, а потом и социјални и економски амбијент у коме неко друштво живи. Управо овакву хијерархијску лествицу негује и препоручује садржај „Киноније“ – догматика, етика, па социологија. Портал „Кинонија“ се пред нама јавља као путоказ за недоумице и најновија прегнућа на пољу повезаности теологије са уметношћу, новинарством, екологијом, медицином, психологијом. Она је то била током протекле године. Чврсто верујемо да ће и у долазећем времену, на челу са главним уредником г. Браниславом Илићем и све бројнијим вредним и талентованим сарадницима, уз помоћ Сведоброг Господа, „Кинонија“ бити знамење од чије се проповеди рађа вера у срцима људским (Рим 10, 17). Уосталом, она је ове речи Светог апостола Павла узела за свој мото, програм рада и обећање које ћемо се заједно трудити да испунимо. Протојереј Александар Р. Јевтић Извор: Кинонија

У свему оном што чини литургијске рубрике које описују вршење Канона Евхаристије, веома занимљиву праксу представља обред накнадног додавања вруће воде или топлоте (τὸ ζέον) у путир. Врућа вода налива се пре него што се свештенослужитељи причесте у олтару. Ова пракса је специфична за византијски литургијски обред и то за сва три типа литургије: Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Литургију Пређеосвећених Дарова. Кoришћење воде као начина разблаживања јаког вина био је вински метод коришћен још у антици. Позната је Платонова опаска у делу Закони да Само варвари пију неразблажено вино. Пошто је ово пиће генерално важило за најчистије и највредније, прoдукција као чистог и неразблаженог дестилата чинила га је веома јаким напитком (ἄκρατος οἶνος). Због те јачине, концентрисано вино и није тако употребљавано него је жељени укус добијан додавањем воде или одређених зачина. У том контексту напомињемо и занимљиву праксу старих Хелена да одређене сорте вина мешају са морском водом. Ипак, тек у старом Риму имамо први помен мешања вина са врелом водом (aqua calida). Један од разлога је био загревање вина у хладним месецима. Истина је да пракса мешања вреле воде са вином понајвише има везе са древном римском медицином која је овакву мешавину препоручивала као благотворну за желудачне и дигестивне тегобе. Уопштено, Римљани су много пажње посвећивали здрављу и хигијени и ова пракса мешања вина с хладном и топлом водом била је део њихових медицинских и социјалних навика. Сасвим сигурно иста пракса је пренета и усвојена и од стране становништва Константинопоља, односно Другог Рима. Литургиолози, међу које спада и наш професор др Србољуб Убипариповић (Чин топлоте (ζεον) у византијском литургијском типу), сматрају да би црква Свете Софије заправо могла бити богослужбено место где је формиран литургијски чин уливања вреле воде у путир. У том контексту могући зачетак чина топлоте може бити повезан са практичном потребом која је произашла из специфичног начина складиштења воде у Константинопољу, која се чувала у цистернама или резервоарима и морала је бити прокувана пре конзумације, нарочито ако је била мешана са кишницом. Исти систем снабдевања водом коришћен је и за цркву Свете Софије. Огроман резервоар је био испод цркве, а кишница је сакупљана у резервоару који се налазио у једној од галерија. Важно је напоменути да постоје јасна историјска сведочанства да је највећа црква у Цариграду од X века у скевофилакиону храма имала пећ (ὁ ἅγιος φοῦρνος) која је могла служити за прокувавање воде. Такође, у обзир би требало узети и аргумент да је врела вода коришћена као практичан начин да се Причешће не заледи током Литургије у црквама које су се налазиле у хладним деловима Империје. Међутим, питање практичне потребе није једино објашњење настанка чина топлоте. Оно што је свакако занимљиво јесте чињеница да није недвосмислено утврђено када је овај чин формиран. Ако погледамо истраживања најпознатијих литургичара видећемо недоследности по питању мишљења када је обред топлоте уведен у литургијску употребу. Према уверењу Роберта Тафта овај чин се појављује тек у XII веку и једини га од свих литургиолога смешта у најкаснији период (A History of the Liturgy of St. John Chrysostom. Volume V: The Precommunion Rites). Панајотис Трембелас (Ἁὶ τρεῖς λειτουργίαι κατὰ τούς ἐν Ἀθῆναις κώδικας) на основу писања Никифора Исповедника, патријарха Цариградског, сматра да већ у IX веку имамо чин топлоте у нешто другачијој форми. Никита Ститат такође помиње чин топлоте у првој половини XI века као већ општепознат (Ῥωμαίοις περὶ ἀζύμων καὶ σαββάτων νηστείας καὶ γάμου τῶν ἱερέων), што значи да је пракса уливања вреле воде свакако старија од тога. Врло је занимљиво нагласити да када говоримо о пракси уливања вруће воде у путир у словенским црквама руски литургиолог Андреј Слуцки у својим истраживањима закључује да у литургијским рукописима рускословенске редакције од XII до XIV века нигде не проналази чин топлоте, док српскословенски рукописи истог периода, у које је имао увид, скоро неизоставно садрже чин топлоте  (Византийские литургические чины „Соединения Даров” и „Теплоты”. Ранние славянские версии). Закључујући можемо истаћи да је чин уливања топле воде у путир постао устаљен у литургијама од XII века, али да се ова пракса вероватно формира раније, можда већ у IX веку, као што указују наведени извори. Такође, ова пракса рано заживљава у рукописима српскословенске редакције. Када говоримо о структури која описује сам чин уливања топлоте, литургијске рубрике предвиђају да се Свети Агнец подигне и Свети Хлеб разломи на четири дела. Горња честица са печатом ИС полаже се у путир. Затим рубрике прописују: „И [ђакон] узевши врућу воду, говори свештенику: Благослови, владико, топлоту. Свештеник благосиља говорећи: Благословена топлота Светих твојих свагда, сада и увек и векове векова. А ђакон, крстообразно наливајући у свети путир топлоту колико је доста, говори: Топлота вере, пуна Духа Светога. Амин.“ (Служебник). Посматрајући српскословенске рукописне и штампане литургијске књиге XVI–XVIII века проналазимо и опис чина топлоте који садржи нешто другачију структуру. Примера ради, у архијерејским чиновницима старообредничке редакције које су преписивали скриптори рачанске преписивачке школе (XVII–XVIII) у литургијским рубрикама наилазимо на додатну молитву. Тако структура предвиђа да, приликом стављања честице ИС у Путир, архијереј изговара речи: Пуноћа Духа Светога, а приликом благосиљања топлоте: Благословена Топлота светих твојих. Док ђакон три пута крстоообразно улива топлоту говорећи: Топлота вере пуна Духа Светога, епископ изговара: Бања божанственог препорода речју сјединивши сложену природу само струјама које истичу из нетрулежних и преподобних ребара. О Божија речи, над запечаћеном топлотом Духа (Архијерејски чиновник, збирка рукописа манастира Дечани, сигнатурни број 135, л. 73а-б). Дакле, садрже додатну молитву која је на неки начин и мистагогија чина топлоте. Ова молитва је након реформе богослужења у царској Русији у време патријарха Никона (1652–1660) искључена у реформисаним новим издањима архијерејских чиновника и служабника руске редакције. У старијим рукописима српскословенске редакције током благосиљања топлоте нису предвиђене речи Благословена Топлота светих твојих, већ се благослов обавља у тишини док се над њом током уливања од стране свештеника говоре само речи Топлота Духа Светога. Такође, и руски рукописи старије генерације садрже исту рубрику као и српски штампани служабници штампара Макарија (1509) и Божидара Вуковића (1519/1520), као и Гораждански служабник (1519/1520). У првобитној верзији вероватно је уливање кипуће воде вршено у потпуној тишини. Једноставан чин уливања топлоте изразом Топлота Духа Светога проналазимо од XIII века (рукопис Patmos 719). Пратећи касније рукописе (XIV/XV век) уочљиво је да се фраза усложњава: уводи се ђаконов позив свештенику да благослови топлоту, што он чини речима: Благословена Топлота светих твојих, након којих ђакон крстообразно улива топлоту у Путир.   Поред поменутих разлога практичне природе, кључни разлог за установљење овог чина је богословске природе и има највише везе са

(Мт 8, 28 – 9, 1) У јеванђелском одељку који смо управо чули, драга моја браћо, постоји један детаљ коме ваља посебно да обратимо пажњу. Господ посећује крај Гергесинаца и тамо сусреће два бесомучна човека. Ти бесомучни, као што смо чули из Јеванђеља, излазили су из гробова. А један други јеванђелист, који описује исти догађај, напомиње да су ти бесомучни становали у гробовима. Речи „демонизовани“, „демонско“, „демон“ суштински описују зло које не можемо да контролишемо, зло које превазилази наше моћи. То зло потиче од слободе. Да нема слободе, не би било ни зла. Да Бог није створио човека слободним, да није створио слободна бића, не би било зла. Зло је, дакле, проистекло из слободе, али прва слободна бића која је Бог створио били су анђели, а не људи. Свето Писмо описује да је први човек пао у зло јер му је то дело предложио лукави (тј. ђаво). Зло, дакле, у које је човек пао, не потиче искључиво од њега. То је нешто што му је претходило, нешто што га превазилази. И, наравно, иако је човек имао могућност да својом слободом одбије тај предлог зла, он га није одбио. Неки Оци Цркве, као што су свети Иринеј и свети Максим, гледају с разумевањем на тај случај човека и кажу: „Човек је био у стању попут малог детета“ — и на неки начин био је преварен. Ушло је, дакле, зло из другог извора, које је изнад, мимо човека, и то је оно демонско. У чему се огледа то демонско? Оно се састоји у великом и снажном „не“ према вољи Божијој. А то „не“ према вољи Божијој не односи се само на заповести Божије, него се у суштини односи на саму жељу Божију да постоји свет. Само постојање је воља Божија. Бог је хтео да створи свет, и зато свет постоји. Највеће, дакле, и најдубље „не“ које неко може да упути Богу јесте да одбаци само постојање, свет, творевину. Управо то су учинили први анђели који су отпали, демони, и то чине непрестано — желе да одбаце и униште постојање света, јер тиме нападају саму вољу Божију. То „не“ постојању поприма разне облике и доминирало је када је човек прихватио предлог лукавог да каже „не“ Богу. Ушла је смрт. Смрти не би било да није постојало то „не“ вољи Божијој да постоји свет. То „не“ постојању јесте смрт. И од оног тренутка када је човек рекао „не“ Богу и прекинуо заједницу са Њим, било је природно и неминовно да уђе и телесна смрт и да човек више не може да избегне смрт. Да се од поколења до поколења преноси смрт. Да рађа децу смртну — децу која, иако живе, истовремено умиру. То представља велику осуду за човека и проистекло је из тога што је изгубио заједницу са Богом. То „не“ вољи Божијој да постоји свет добија и друге облике. Најекстремнији облик тог „не“ јесте не само даје ушла смрт у свет, већ се појавило и убиство. И наравно, ово, драга моја браћо, звучи као велика крајност. Мало је оних који убијају друге, али у стварности убиство потиче из одбацивања другога. Бог каже да жели да постоји и онај други, а ми кажемо: „Не. Не желимо да постоји онај други.“ Одбацивање другог може да поприми различите облике. Можемо узети оружје и убити га да не би постојао, можемо га игнорисати као да не постоји, можемо бити равнодушни на његово постојање. То да га мрзим и да му желим смрт је крајњи облик, и неки ће нам рећи: „Ма нисмо ми убице“, али суштина убиства јесте одбацивање другога. А то одбацивање другога стално се дешава. Колико људи постоји на овом свету према којима смо равнодушни? А нарочито, када одбацујемо оне који су нас повредили — своје непријатеље — онда, дакле, кад им не праштамо, не волимо, и можда им чак и желимо зло, када више волимо да нису ни постојали — тада то већ постаје убиство. То је оно демонско у човеку који каже „не“ вољи Божијој да постоји и други. И то може да се прошири не само на то да не желимо да постоји други, већ, у случајевима крајњег демонског стања, и на то да не желимо ни ми сами да постојимо. Да кажемо „не“ сопственом постојању. Да кажемо „не“ у облику самоубиства, зато је за Цркву самоубиство неприхватљив чин, јер то је такође демонско „не“ постојању, као и са тиме да користимо наш живот, наше тело, на такав начин да се оно уништава — то је стремљење ка самоуништењу. А узима и други облик — облик уништавања природе, јер и природу је Бог створио, и долази човек који каже: „Ја ћу те уништити“. Видели сте у данашњем јеванђелском одељку шта су демони тражили од Христа — да их пошаље у крдо свиња. И чим су ушли тамо, крдо је потрчало, сурвало се и изгинуло. Зар вас то мало не подсећа на оно што ми данас радимо — кад уништавамо природу? Ту Божију творевину, коју, чинећи себе боговима и одбацивајући вољу Божију, користимо као нашу имовину уништавајући је, тако да такав однос према природи и нас на крају води у самоуништење. На који начин можемо победити демонско? Прво, демонско не можемо победити сопственим снагама. Највећи светитељи, подвижници који су се борили против демона — лицем к лицу, као што је свети Антоније Велики и други — знали су то врло добро. Не можеш својим силама да се избориш против демонског. Само Божија интервенција, само Божија благодат може да нас ослободи од демонског. Зато је било потребно да сам Син Божији дође, да постане човек и да се суочи са демонима, као у данашњем јеванђелском одељку, у којем су, чим су га угледали, рекли: „Шта имаш с нама, Исусе, Сине Божији? Дошао си пре времена да нас мучиш?“ Пре времена — јер су знали да ће доћи време када ће их уништити. Једном, на крају историје, наћи ће се пред Оним који ће их уништити — који је већ поништио силу демонску. А он је поништио силу демонску својим Васкрсењем. Својим Васкрсењем Христос је показао да Бог хоће да постоји свет, да је смрт последњи непријатељ Божији и да ће бити побеђена. И од тренутка кад је Христос победио смрт, гробови су се преобразили. Гроб више није простор у коме обитава демонско. Шта певамо на Пасху? „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова.“И свети Јован Златоусти у васкршњем слово које читамо на Пасху каже: „Васкрсе Христос, и ниједан

Овако, браћо, говори апостол Павле, који је најпре био највећи гонитељ цркве, но који је постао велики апостол цркве од онога часа, када му се васкрсли Господ Исус јави и обасја га истином. И оста Павле три дана и три ноћи слеп од страшне светлости, која пада на њ с неба, као што и дан данас многи остају слепи од силне светлости јеванђелске, те или опет дођу до вида, којим тада гледају све ствари у тој светлости јеванђељској, или пак остану слепи до смрти, и после смрти. Јер Христова је наука као јако летње сунце, од кога се све плитке баре сасуше, ослепе, но од кога дубока језера постају блиставија и виднија. Ипак, није то била Христова наука, која је ошинула Павла слепилом но сам Христос. Павле је пре тога сазнао Христову науку, па је није заволео; и пре је он чуо причу о Христу како је умро и устао из мртвих, па је ипак мрзео и гонио оне, који су се усудили да ту причу, за њега безумнију од безумља, понове. Док год је Павле ценио Христову науку као и сваку другу науку, коју је неко проповедао, па умро и оставио једну књигу после себе, да људи читају и по њој живе, ако хоће, дотле је Христова наука била за Павла као месечева светлост, од које се он није надао, да ће га загрејати, нити бојао, да ће га опрљити. И он је гонио ту науку и све оне, који су хтели живети по њој. Но једнога белог дана паде на Павла муњевита светлост, према којој је најбољи дан мрак и из светлости зачу се глас као тутањ грома крај Павлових ушију: што мe гониш? Дотле је Павле мислио, да он гони само једну науку, једно мртво слово на артији, једну луду причу на уснама простака. А сад му сване у души, да је он дигао оружје на нешто јаче и страшније него што је ма каква наука, на нешто што је живље од људског живота и врелије од сунца. Паднувши с коња и дрхтећи у прашини људски црв, који је дигао своју руку на Бога он протепа питање: ко си ти, Господи? И опет се зачу тутањ грознији од грома: Ја сам Исус, кога ти гониш. Исус? А Павле је мислио, да он гони само његову науку, т. ј. речи нечијег језика, што је у гробу иструнуо; фантастичне скаске некаквога учитеља, који је давно под земљом постао земља. Боже, какав је се ужас морао одиграти у души Павловој у току седамдесет и два сата, док је слеп седео и размишљао о свему, што се с њим догодило! Једно му је постало извесно, и то, да се он није борио против једне науке него против живога Христа, који је ту науку исказао; да није газио ногама речи Христове као што се гази суво лишће, да се самеље, него да је газио по једном страшном пожару, у коме је могао Пакао да сагори; и да се није био ухватио у коштац с људима него са самим Богом. И кад му је то свануло у души, спадне му слепило с очију и постане велики апостол Христов, који је преко двадесет и пет година неуморно проносио име Христово по свету као једино спасоносно име, и дао се за то име понизити, попљуван бити, прогоњен, суђен, бијен и убијен. Ето, браћо, тај и такав човек сазнао је не од људи, јер људи му то нису могли казати, но од духовних сила – сазнао је и записао је, да ће куцнути час, кад ће затрубити труба и кад ће мртви устати из гробова. Свети Владика Николај Охридски и Жички Извор: Преглед Цркве Епархије Жичке, из Васкршње беседе 1920.

Када се данас говори о депресији у широј јавности се стиче утисак да је реч о познатом феномену. Томе у прилог иде чињеница о пандемијским размерама заступљености депресије широм света. Нису поштеђене економски неразвијене нити развијене земље, мушкарци ни жене, млади ни стари. Прогресија је неумољива и забрињавајућа. Иако постоје помаци у развоју свести о овоме здравственом проблему, чему доприносе и медији, то све није довољно да би појединац могао да препозна стање депресије код себе, али и код ближњих. Тачније, већина популације сматра да је неко депресиван онога тренутка када је већ у великој мери ограничених социјалних способности, као и видно и трајно нарушеног расположења. То је медицинским речником униполарни депресивни поремећај који може бити узрокован спољашњим факторима (егзогена или реактивна депресија) или унутрашњим органским поремећајима (ендогена депресија). Веома мали број људи зна да се на време постави према овој подмуклој болести, која се као отровни невидљиви гас кроз кључаоницу увлачи у просторије и региструје тек када је можда касно. Скретање пажње на животне садржаје који подстичу креативност и појачавају искуство радости је неопходно. Добродошла је и помоћ посвећеног духовника, психолога, психотерапеута, али и психијатра у неким ситуацијама.  Посебан проблем око дијагностиковања и лечења депресије представља постојање различитих видова ове болести. Један од све чешћих облика поремећаја је тзв. биполарни или манични поремећај (BD – Bipolar Disorder). Ово психолошко стање одликује кретање појединца између уобичајеног депресивног (не)расположења и маничних епизода у којима се јављају различите искуствене заблуде (Dictionary of Medical Terms, London, 1987, 43). Узроци су повремено засновани на биолошком поремећају лучења одређених хормона. Ипак, често се дешава да границе између униполарног и биполарног поремећаја нису јасне, па се у науци све више примећују случајеви да су пацијенти дуго лечени од униполарног, а да болују од биполарног поремећаја (детаљније: Robert M. Hirschfeld, „Differential diagnosis of bipolar disorder and major depressive disorder“). Све чешће се говори и о комбинацији два наведена поремећаја. Опис човека који пати од биполарног поремећаја би могао да се означи као осцилација између осећања безвољности и хиперактивности, нагле промене расположења, незадовољство свакодневним животним садржајима (људима, местом боравка, радним окружењем), потреба за преамбициозним друштвеним доказивањем која се меша са осећањем бесмисла свега. Многи јунаци књижевних дела су описани на такав начин да одговарају овом профилу, што сведочи да су поједини писци вероватно имали искуство овог здравственог проблема. Својом креативношћу они су се истовремено лечили, о чему је убедљиво писао Филотеј Фарос: „Писац и уметник не пружају одговоре, већ стварају проживљавајући нешто што покушава унутар њих да проради, да трага, да пронађе и да се преда“ (Природа ероса, Призрен, 15). У црквеној литератури, чест синоним за депресију је униније. С обзиром да је стање депресије вишезначно, тешко је говорити о потпуној истоветности депресије са црквеним искуством унинија. Грчки израз ακηδία је преведен на црквенословенски као униније, а у српском језику се преводи и као очајање или чамотиња. Светоотачко искуство га дефинише као сложену страст, која душу обузима у потпуности и чини је немоћном, тако да после ње често нема других видова духовне борбе, већ наступа потпуни пораз. Као резултат обузетости страшћу унинија, по Светом Јовану Касијану, јављају се два наизглед противуречна вида проблема: један баца у постељу, а други изгони ван келије (видети: Преподобни Јован Касијан Римљанин, „Преглед духовне борбе“). Други вид, обележен непостојаношћу и жељом за сталним промена, веома наликује биполарном депресивном поремћају.  Свети Јован Касијан као основне карактеристике унинија издваја осећај одвратности монаха према месту и келији у којој борави, презир братије са којом живи у манастиру или која су у близини, роптање према послушању које по благослову обавља. Свети Јован Лествичник примећује да се овај облик унинија јавља од гордости и високог мишљења о себи (видети: Преподобни Јован Лествичник, „О подвижништву“). Свети Нил Синајски описује потребе монаха отшелника да често мења место боравка, како би испунио своју жељу да на бољи начин оствари своје квалитете и помогне потребитима (видети: Преподобни Нил Синајски, „Аскетске поуке“). Ово у великој мери подсећа на незадовољство савременог човека, тешкоће да се устали на једној позицији и на њој оствари свој максимум. Површност и болесна амбициозност савременог човека, као да се разоткрива у светоотачким списима старим десетине векова. Као следбеник древне монашке традиције, Свети Амвросије Оптински је у 19. веку писао о сопственом искуству које је у време световног живота имао. Наиме, приликом провода у високом друштву доживљавао је жељу да доминира и да се доказује, док би по повратку у самоћу собе осећао испразност свих друштвених успеха и жељу да не живи. Слично искуство исповеда и један од најпрестижнијих савремених ди-џејева који говори о екстатичним доживљајима среће у тренуцима када атмосфера у дискотеткама прелази у стање транса, као и о болном осећају празнине који има када се након тога врати у стан. Изгледа да би у наше време Свети Оци имали много тога да нам кажу о биполарном поремећају, уколико бисмо желели да им се посветимо читајући њихове лековите списе, као и молитвено их призивајући за своје заступнике пред Господом. Протојереј Александар Р. Јевтић Извор: Кинонија

Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере, поштења и родољубља. Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци наши, и свецима Божјим, које су они свечарски славили, они као и ми. И да се поклонимо светим витезима Косовским који на позив честитога Кнеза журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико године журише на позив истога честитога кнеза на Косово поље. Овде да се радују светлости крста и слободе, тамо да погину за Крст и Слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на Косову да плате цену бесмртности. Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу достојни овог великог времена. Две су врсте горчине и две врсте слабости. Једна горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља, а друго је од не јединства браће изнутра; и ово друго је опасније. Ко ће нас ублажити и оснажити ако не света црква наша, вечни извор ублажења и оснажења? И где би се могли боље ублажити и опасати снагом, него баш у оној светињи, у којој је вођ свете војске Косовске своју горчину блажио и своју слабост у снагу обраћао? Заиста нигде боље него над гробом његовим у светој Раваници његовој, које сте ви ревносни чувари, о моравске кћери и синови Лазареви! Долазимо вам као поклоници. Али долазимо вам и као покајници. Да се покајемо за грехе своје и за грехе народне. Не помаже поклонење без покајања. Бити поклоник а не бити покајник, то не значи бити поклоник него турист. А ми смо далеко од тога да овај 550 Видовдан прославимо као туристи. Видовдан хоће поклонике. Видовдан тражи покајнике. Видовдан захтева очишћење од мржње, себичности и сујете. Видовдан заповеда измирење с Богом и са браћом. Видовдан грми проклетством на издајнике народне вере и народне мисије. Видовдан отвара вид за царство небесно, и крепи вољу на жртву на то царство. Видовдан опија љубављу према Христу. Видовдан храбри, снажи и дели венце славе. Видовдан тражи покајнике. Долазимо вам и као поклоници и као покајници. Али вам долазимо и као ученици. Да заједно с вама отворимо књигу староставну, Књигу Косовску и прочитамо још једном лист по лист Науку Косовску. На првом листу пише: Задужбинарство. Све за душу, душу ни за што. То је хучна баритонска нота која гуди кроз сву нашу крштену историју. Боље изгубити главу него своју огрешити душу. Са таквим убеђењем народ не потребује никакве друге законе. Брига о души довољна је да замени и учини излишним стотине закона. Без тога убеђења пак, без те бриге о души, хиљаде закона не могу спречити народ да не подивља и не позвери. Поред других задужбина оци наши и пре и после првог Видовдана стројили су многе дивотне цркве, у славу Божју, на корист своме народу и за спасење своје душе. Светац и витез, кнез Лазар, ктитор је неколиких таквих задужбина, од којих је Раваница најдрагоценија. Српски народ остао је доследан задужбинарској идеји и особини својих отаца до данашњег дана. После Светског рата, само за последњих 20 година, наша је земља украшена и освештана са близу хиљаду нових цркава. Подигнуто их је више за ових 20 година него за 100 ранијих година. Народ верује да ће га то спасти. И ми то тврдо верујемо. Бог више цени душевност него културу. А наш народ је душеван, душевнији од многих других народа који се хвале културом, и који циљ живота погрешно преносе из живе душе људске у мртву културу. Гле, жеђ човечанства није за културом него за душевношћу. А душевност је тамо где и задужбинарство, где брига и труд за душу, где се милостиња чини за душу, где се цркве зидају за душу, где се чак и царство земаљско жртвује за душу. Читајући овај први лист Косовске науке ми се испуњавамо љубављу према нашем славном народу. Па иако га често резилимо и позивамо на покајање, ми светло гледамо у будућност његову. Јер су нам позната многа гробља у којима су за увек закопане многе културе, а није нам познато ниједно гробље где је душевност насилно закопана а да није васкрсла и још већим сјајем засијала. То нам сведочи и Косово. Душевност је бесмртна. Душевност је била, јесте и мора остати идеал нашег народа. Кад тад она мора постати идеал свих народа у свету. Преврнимо сада други лист. На другом листу Косовске науке пише: Свечарство. Вечерас је навечерје св. пророка Амоса, навечерје свечарске славе кнеза Лазара. Ни на бојишту, уочи саме битке, честити кнез није заборавио славити своју славу. Тако пре 550 година. А пре 20 година српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима чак и усред љуте борбе. Тако је силно укорењено свечарство у народу Светосавском. Ниједан народ у свету не слави толико свеце Божје колико српски народ. Има ли томе разлога? Има, те крупног. Ми не славимо такозване велике људе. Има међу великим људима у историји и опаких непријатеља човечанства. Има их и нечистих, безбожних, недушевних, себичних, грабежника и убица. Међу свецима Божјим нема таквих. Они су сви богољубиви, човекољубиви и народољубиви. Они су сви блиски Богу и народу, сродници Божји и пријатељи народни. Свеци су већи од највећих људи у историји; бољи од најбољих; кориснији од најкориснијих, и активнији од најактивнијих, јер они силно дејствују и после телесне смрти своје, како сведочи и ћивот св. Лазара. У књизи судбине проречено је да ће последње царство у свету бити царство светаца Божјих. Када се изређају царства великих људи, и царства зверска, онда ће, вели, свеци Свевишњега преузети царство на век века (Дан). Дубоки смисао свечарства код нашег народа јесте вера у ово пророчанство. И највиши идеал нашег народа јесте свети човек тј. човек одрешен од земаљског царства, чист од неправде и сујете: испуњен љубављу према Богу, неустрашив пред смрћу; речју човек душеван, човек календарски. Када се буду такви свети

Тумачење Литургије и светих Тајни потиче из мистагошких катихеза IV века, које су имале за циљ да неофитима приближе богослужбени живот. Међу најстаријим делима су Катихезе Кирила Јерусалимског, те дела Амвросија Миланског, Јована Златоуста и других светих отаца. У тумачењу Литургије, као и Светог Писма, развила су се два главна приступа: александријски и антиохијски. Антиохијска школа, са нагласком на историјски приступ, видела је Литургију као драмски приказ Христовог земаљског живота, што је развио Теодор Мопсуестијски (350-428). Његов метод, назван „драмска теорија“, истиче паралелу између литургијских обреда и догађаја из Христовог живота, али трпи одређени утицај несторијанства у мистагошком приступу. С друге стране, александријска школа је Литургију посматрала као пут ка духовном јединству са Богом. У Ареопагитским списима Литургија је описана као успон од телесног ка духовном, док Свети Максим Исповедник (580-662) наглашава да је она предукус Царства Божијег. Свети Герман I Цариградски (715–730) први је ујединио оба приступа остајући веран византијској традицији, али уносећи и елементе антиохијског тумачења. Ово се показало врло практичним јер је његово дело остало кључно у византијској мистагогији и било главни извор тумачења Литургије више од шест векова. Преводи тумачења Литургије на словенске језике појављују се од XI века. Значајна дела укључују Мистагогију Светог Максима Исповедника (1073), Катихезе Кирила Јерусалимског (XII век) и Ареопагитске списе која је 1371. превео Србин, инок Исаија. Први словенски превод тумачења Литургије приписује се Константину Преславском (IX век) који је превео дело Светог Германа и назвао га Сказаније церковноје. Напомињемо да када говоримо о српскословенској традицији озбиљно и садржајно мистагошко тумачење свете Литургије у Српској Цркви можемо пратити тек од Епитома Дионисија Новаковића (XVIII век). У древној Русији текст Светог Германа Цариградског брзо је редигован јер су руски скриптори додавањем апокрифних елемената на одређени начин мењали светоотачка тумачења. Иако је интересовање за обредност било велико, разумевање њеног смисла често је изостајало. Преводи са грчког језика били су сажети, понекад нејасни, а интерполирани закључци често су потицали из несигурних извора, што је довело до верзија тумачења апокрифног карактера. Два позната текста тог типа су Откривење о Светој служби (која се у неким рукописима назива и Литургија Светог Григорија Богослова), као и Тумачење божанствене службе. Тумачење Литургије које се приписује Светом Григорију Богослову било је веома популарно у староруским рукописима, што указује на његов значајан утицај на мистагогију рускословенске редакције. Овај текст је важан за историју теолошке мисли међу Словенима, јер чини основу најпопуларнијих староруских литургијских коментара и имао је велики утицај на евхаристијске текстове и иконографију у православној традицији. Осим ових рукописа, у Српској Крмчији Светог Саве налазе се тумачења Символа вере и молитве Оче наш, што указује на континуирану традицију преписивања мистагогија. Рукопис под називом Црквена повест, који је настао као компилација тумачења из дела Светог Германа Цариградског, засигурно је коришћен у манастиру Хиландару у XIII веку. У нашем кратком осврту задржавамо се на два тумачења апокрифног карактера пронађена у рукописима рачанске преписивачке школе. У једном од тих рукописа проналазимо мистагогију посвећену светој Литургији, која је апокрифног карактера и по смислу веома слична текстовима као што су Откривење о светој служби које се зове Литургија Светог Григорија Богослова и Тумачење божанствене службе. Ова мистагогија носи назив „Указаније о светој Литургији како треба стајати у цркви са страхом и трепетом“ и налази се у рукопису Јеротеја Рачанина, који се у литератури  назива Часослов и каноник са поученијем. Овај Часослов је преписан 1698. године, негде у Фудвару, након Велике Сеобе (1690). Иако сам садржај ових текстова није идентичан, смисао је веома сличан.  Литургиолог Л. Мирковић у својим проучавањима указао је на значај овог текста. Он је, наиме, анализирао фреско-сликарство у Марковом манастиру у близини Скопља, где је на фрескама у Цркви Светог Димитрија открио занимљиву сцену. На капителима осмоугаоних стубова који подржавају куполу, осликани су летећи анђели и демони. Анђели су представљени као да подижу свод цркве ка небу, док демони вуку свод надоле. Мирковић сматра да је ова фреска инспирисана апокрифним тумачењима Литургије, укључујући дела која се приписују Светом Григорију и рачански текст. Кључни мотив у овим текстовима је борба између анђела и демона, где анђели учествују у Евхаристији, а демони се боре против њих, покушавајући да људе одврате од Причешћа. Према Мирковићевом уверењу, опис у Јеротејевом тексту служио је као основа за фреске у Марковом манастиру, јер текст описује како анђели подижу и враћају сводове цркве током Литургије, узносећи молитве праведних на небеса. На основу распореда фресака из XIV века и њихове сличности са описом из Јеротејевог текста, Мирковић закључује да је овај текст био познат у српским рукописима бар од XIV века, што указује на то да га је Јеротеј Рачанин највероватније преписао са старијег предлошка. Другу мистагогију проналазимо у чак седам архијерејских чиновника преписаних у периоду од 1686. па све до 1725. године и то руком различитих скриптора. Пет од тих седам су преписали Рачани, а друга два непознати скриптори. Текст је у структури поретка изложен након описа раздробљења Агнеца и гласи: „Тада Анђели имајући нож и држећи у руци дете, зарезују, и Крв његова истиче у Чашу, а Тело Његово раздробљују и полажу изнад Хлеба и бивају Тело и Крв Господа и Бога нашега“. Паралелу овоме тумачењу налазимо у два списа која смо већ поменули: 1) Откривење о светој служби, која се зове Литургија Светог Григорија Богослова и 2) Тумачење божанствене службе. Оба налазимо у рукописима из XV века и веома су слична нашем тексту: Текст 1): Тада анђели, имајући нож, држећи у руци дете, зарезују га и Kрв Његова истиче у свету чашу. Тело режући стављају на хлеб и бива хлеб Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа. Текст 2): Тада видех ангела који имаше нож и дете у рукама, и закла га и источи Крв његову у свету чашу и Тело Његово режући стави горе на хлеб и би Тело и Крв Господа Нашега Исуса Христа. Мотив заклања Агнеца има дубоке корене у хришћанској теологији и уметности. Различити текстови, често датирани у разна времена и приписани различитим ауторима, приказују овај мотив. Преписивањем на различитим местима, ове приче су добијале специфичне детаље, попут имена и географских одредница. У старословенским верзијама два мотива су посебно истакнута. Први говори о чудесном виђењу Амфилоха, сараценског владара, које је познато као „Слово о Сарацену који се крстио“. Према овом тексту, један Сарацен је присуствовао Литургији и