Најава: Краљево, 03. јануар 2021. Света Архијерејска Литургија и рукоположење у чин ђакона
Божићни број Жичког благовесника (јануар–март 2021.)
Почетак нове календарске године, хришћанском поуком обележиће и нови број Жичког благовесника. Овај број наставља подухват претходних бројева који, захваљујући труду уредништва и свих сарадника, настоје да разноврсним темама омогуће сваком читаоцу да захвати ведром вере са дубоког кладенца бистре воде бесмртности. Посебну част чини нам чињеница да у овом броју поред осталих цењених аутора, текстове потписују и двојица угледних Епископа наше Свете Цркве: Епископ жички Г. др Јустин (Стефановић) и Епископ умировљени захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић). Епископ Јустин нам је предочио дивни лик и дело Преподобног Симона Монаха, спајајући историјску позицију времена у коме је светитељ живео са савременошћу у којој и даље блиста свештени спомен великог оца и учитеља рода нашега. Освртима на увиде вредних историчара и књижевника, Владика је приказао плодотворну рецепцију стваралаштва Првовенчаног Краља коју су векови изнедрили кроз мисао најумнијих Срба до данас. Епископ Атанасије (Јевтић) нас поучава кроз текст „Теологија – Икономија – Литургија“. Богомдарованим талентима учитељства и трудом умноженим сазнањима која га сврставају у ретке савремене полимате, Епископ нам предаје основне истине вере на начин који нам омогућава да схватимо колико је дубока мудрост Божија иза сваке речи којом се покушавају разумети тајне Бога, света и човека. Протонамесник Александар Р. Јевтић, у уводној речи за овај број, насловљеној „И ове године: Христос се роди!“, подсећа на неусловљиву и непоништиву радост Рођења Богомладенца Христа међу нама. Ни са чим, па ни са корона вирусом! Поука о Божићу долази нам од Светог владике Николаја Жичког, златоустог проповедника Васкрслог Христа. Он благовести: „Почетак мудрости и радости и светлости и пуног живота јесте, дакле, Емануил, што ће рећи с нама Бог. А када је Бог с нама, ко ће против нас? Зато црква Божја са усхићењем и победоносно пева: С нама је Бог, разумите незнабошци и покорите се, јер је с нама Бог. С нама је Бог – ово је прво што морамо имати у виду на освитку Нове године. Ово је први услов среће у Новој години. Нека би нам била срећна!“ Доносимо и наставак драгоценог текста презвитера Николаја Лудовикоса „Крст самољубља и крст љубави“ ( у преводу г. Небојше Ћосовића) који нам помаже да разграничимо шта су то акти наше душевности која потребује преображај, а шта акти аутентичне духовности која се увек пројављује као сведочанство вере; када је жртва неопходност, а када конструкција гордости и разних комплекса. У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, Ана Јаковљевић и Тијана Палибрк, из Центра за пружање услуга социјалне заштите „Зрачак“ Чачак, стручним увидима уз поткрепљеност примерима из савременог друштва, показују да лик Божији обитава у сваком човеку без обзира на неке функционалне развојне недостатке. Наводе примере у којима Црква сведочи своју бригу за оне којима је потребна помоћ ближњих у свакодневном животу. Текст „О покајању и брижности“ нас упозорава на психолошке замке које могу бити непремостиве препреке на путу ка здравој духовности. Упућује се и на начине који су путоказ за то. Тако једна од поука гласи: „Знам… Рећи ћеш: потребно је пуно времена и труда да те покрете душе окренемо на добро, али, рећи ћу ти, нису нам задати временски рокови до кад најкасније треба да позавршавамо све те унутрашње послове душе. Важан је циљ и чему тежимо. Завршићу речима светог Тихона Задонског који каже: „До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“ Милош Живановић нас у тексту „Страдалник Христов – свештеник Милан Ј. Туцовић“ упознаје са животом једног од свештеномученика из Епархије жичке који су пострадали од братске безбожничке руке. О историјату, уметничким дометима и драгоценостима Беле Цркве у Карану код Ужица пише нам јереј Марко Ерић, тамошњи парох. Ова средњовековна светиња један је од оних закопаних бисера који нису познати чак ни онима који су им у најближој физичкој удаљености. Зато је овај текст колико информативног толико и мисионарског карактера. Политиколог Стефан Н. Драгићевић у тексту о људским правима приближава нам потребу да разликујемо вредности људских права која штите достојанство човека од оних која потребују критику. Ово је веома важно због крајности које се јављају, било у обоготворавању термина људских права, било у одбацивању свих људских права (међу којима је и верско на које се често заборавља). Текст православног свештеника и психијатра Василија Термоса, под насловом „Опраштам, дакле постојим: опраштање као пуноћа живота“, превео је са енглеског г. Јовица Стефановић. Овај текст има изузетну важност, као један од првих на српском језику који доноси значајне увиде и поуке о. Василија. Одговара на питања: „Многи људи, верници или неверници, уверавају себе да су опростили, док су у стварности једноставно заборавили, или једноставно не мрзе. Да ли је то довољно? Шта је опраштање на крају дана? На којој се теоретској основи може сматрати вредношћу? Да ли је неефикасно опраштање само ствар личне огреховљености и несавршености, или недостатак коме доприноси саборни црквени ум? И на крају, зашто опраштати?“ Јереј др Слободан Јаковљевић пише о феномену ријалити програма. Он указује на дубље слојеве оваквих феномена, упозорава на опасности које из њих извиру, предлаже да као хришћани сведочимо и препоручујемо другачији етос који ће бити потпора здравијег менталног и духовног окружења у коме живимо. Др Драган Хамовић на посве посебан начин придружује свој глас похвали којом су многи из нашег рода покушали да ублаже бол због растанка са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијом . Тако пише: „По своме позиву, стари и непоколебими српски духовни пастир оне горске и камените „бесудне земље“ (како је беше прозвао један њен типични представник), у своме вишедеценијском ходу и делању, сталном подсећању на оно подсећања вредно, није могао бити неблизак ма коме ко је српски говорио и мислио, није могао пречути такав васељенски глас, макар гдекад изазивао нетрпељивости, у овом нашем жалосном окружењу наслеђене мржње.“ У наставку успомену на митрополита овенчава и стиховима песме Похвала обновитељу. Ђакон Александар Секулић наставља да плете „Венац од стихова за митрополита Амфилохија“ (како гласи наслов поетске рубрике посвећене у овом броју блаженопочившем митрополиту Амфилохију) кроз песму Сунце Цетиња коју завршава строфом: Личи к’о да за трен од нас зађе, но, тек да Вјечношћу стане млађе, ко душа њежна ђетиња – Жарко
Свети Григорије Палама, Покајање као сусрет човека са Богом
„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама
Прича о краљу и робу: Бог увек све зна
Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао: „Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!’“ Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст. Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“ Роб му одговори: „Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!“ Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу. Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи. На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља. Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба. Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“ Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?“ Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов. Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху. Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби. Моли Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје. И немој бити уплашен. Бог никада не греши! Знаш ли зашто је ова порука за тебе? Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке…
Изложба у школи у Конареву: Божић тишине и осаме осликан у меду
У години када су услови рада у школама сведени на дистанцу уз поштовање свих епидемиолошких мера, без рада у групи и певања, готово да је немогуће применити рад у групи и заједничко стварање. На позив медија уз питање да ли ће бити божићне радионице у школи Ђура Јакшић у Конареву, одлучили смо ипак да уз постојеће мере осмислимо божићни приказ, али без програма и хорског извођења. Вертеп, Витлејем и традиционално Бадње вече у породици приказано је на површини од 5 метара комплетно израђено од медењака. Медењаци су традиционални божићни колач, па су уз договор родитељи са ученицима у својим кућама направили делове за овај сценски приказ. Ученици су у школи са вероучитељом Миланом Милутиновићем све делове осликали и спојили у одговарајуће целине. Медији су известили о несвакидашњем подухвату у овој школи, а у наставку ученик Огњен Вујовић и ученица Дуња Кошанин кроз свој текст изражавају идеју и сврху овог подухвата. Дуња Кошанин, ученица четвртог разреда: „У оно време када је све стало, када је изгубљена нада када је међу људима нестало љубави и када је вера ишчезла, дошао је Он. Небо је на земљу спустило мајушно дете. Оно је било у хладној пећини и ноћној тами, угрејано мајчином љубављу и ватром што пастири наложише поред Њега. Тама је нестала јер светлост је поново са њим родила веру, наду и љубав. Сада у време ово цео свет ушао је у таму, а она је донела страх, неизвесност и сумњу. Изоловани једни од других, сами остављени да једину утеху пронађемо у вери и да без могућности искажемо љубав према другоме.“ Огњен Вујовић, ученик четвртог разреда: „Ове године у школи нестало је потпуне радости у заједничком учењу, стварању и дружењу. И гле чуда, у заједничком договору одлучили смо да ипак овог Божића не изостане наше заједничко приказивање Исусовог рођења. Свако од нас појединачно имао је задатак да од теста за медењаке направи неки делић велике слагалице. Били су то поново тренуци када смо на кратко осетили задовољство игре и стварања. Свако од нас уградио је себе у ову причу од меда. И у овом времену опет нас је мало дете које повијено у јаслама окупило на неки начин и дало оно што увек доноси веру, наду и љубав.“ Вероучитељ Милан Милутиновић
Опело и сахрана новопрестављеног протојереја-ставрофора Мирољуба Јосифовића
У понедељак 28. децембра 2020. године, у Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву у 12 часова служено је опело протојереју-ставрофору Мирољубу Јосифовићу, дугогодишњем намеснику жичког намесништва и пароху краљевачком. Света Литургија служена је истог дана у 08 часова. Од почившег проте опростио се велики број свештеника као и монаха и монахиње Епархије жичке, рођака и пријатеља. После опела у храму, поворка се упутила до старог градског гробља у Краљеву, на коме је прота Мирољуб сахрањен. И овом приликом се од проте опростио велики број верника. На опелу је беседио јереј Радован Парезановић, који се присутнима обратио речима: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Драга браћо и сестре, Као што налаже наша хришћанска вера и образац нашег хришћанског живота сабрали смо се, да се молитвом опростимо од нашег проте Мирољуба Јосифовића, нашег Јоскета, како смо га одмиле звали. Записано је да је молитва израз срца, стога слободно можемо да кажемо да човек на овај свет долази молитвом својих родитеља из срца родитељског, и опет са овог света човек одлази молитвом, из срца својих ближњих, својих потомака, своје деце. Тако је и данас. Испраћамо једног заиста необичног, посебног и честитог човека који, верујем да пред Господа износи пуно наручје добрих дела и врлина. Он је својим животом и односом према другима био образац једаног доброг свештеника, који је у сваком свом деловању на првом месту показивао искреност, склад речи и дела. Он је изгледом и понашањем био прави господин, умерен и скроман, увек спреман да помогне и удели савет, све у свему један пример часног и побожног човека. Када сам постао свештеник и обукао мантију, схватио сам да сам ушао у један свет испуњен изазовима и борбом. Као и у свакој професији, ако је човек испуњава од срца, он је нужно изложен одрицању. Он улаже доста енергије, и све то није лако. Тада вам треба потпора. Имао сам срећу да упознам, као млад свештеник, проту Мира, који ми је дао мотив, елан, ветар у леђа, осећај поноса и радости. Многи проблеми се онда лакше превазиђу. Отац Миро је, изградивши себе као личност, изградио и своју породицу која је на понос нашој заједници. Изграђивао је парохијски живот од Брекова, преко Сирче, па до Краљева. Када га замишљам да излази пред Господа, видим га где у свом врлинском наручју носи ову нашу Светосавску краљевачку Жичу, храм Светог Саве, у који је, градећи га, уградио себе. Нека га Господ препозна по његовим делима. Не смемо да заборавимо да је био свештеник када то није било лако, па га је то научило да буде трпељив и одмерен. Отац Нешо Илић ме је подсетио на протин савет: „Кад те неко наљути, а после тога тражи да му нешто помогнеш, помози, јер горчина коју осетиш због љутње брзо ће проћи, а касније ћеш да осетиш сладост што си помогао и учинио добро дело. Ако задовољиш своју бес и љутњу осетићеш сладост на кратко – тренутно, али горчину задуго.“ Ово су божанске заповести преточене кроз једно људско искуство. Ето, такав је био наш прота Миро. Породици нека је утеха, осим вере, понос што су уз оваквог човека живели и стасавали. Да га не заборавимо и да га се у молитвама сећамо. Бог нека му подари рајско наслеђе, које је својим честитим животом, не сумњам, и заслужио. Нека му је вечан помен, Царство Божије. Бог да му душу прости. Амин.“ Јереј Радован Парезановић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
Дана 27. децембра 2020. на празник Материца и недељу Праотаца, Епископ жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), игумана рачанског Германа (Авакумовића), протођакона Александра Грујовића, ђакона Стефана Милошевског и новорукоположеног јерођакона Јулијана. Данас је литургијски догађај увеличала и благодат призива Светог Духа на новорукоположеног јерођакона Јулијана, сабрата Манастира Раче. Иако у тешким данима за све нас, Црква и даље добија нове жетеоце на њиви Господњој, радујући се тиме светлом и неисказаном дану Господњем, дану Васкрсења, дану који нас избавља и даје снаге да превазиђемо све препреке и недаће овога света. Након прочитаног јеванђелског зачала које говори о бремену богатства (Лука 18, 18-27) и призива Светог Духа на новог ђакона Свете Цркве Божије, Владика Јустин обратио се верном народу речима утехе и помоћи у времену које нас је задесило. Епископ је говорио о марљивости и огромној заслузи медицинских радника који помажу свима нама, ма какви год ми били они су увек ту за нас. По речима Владике, лекари се труде око пацијената и често кажу „колико је до мене толико сам урадио, остало је у Божијим рукама“. То потврђује чињеницу да човек науку може да изучи али да ипак све остаје на Божијој вољи, јер и сами видимо да је човек немоћан пред силама природе. Поука јесте да уз лечење треба да се и молимо Дародавцу свих добара и тако ћемо најбоље учинити за нас и наше најмилије. Нека Господ Бог и оне који знају и оне који не знају, оне који се плаше и они који се не плаше, и даље чува и крили благодаћу у све векове и сву вечност. Амин. У наставку, беседу преносимо у целости: Студент теологије Душан Дуњић
Најава: Опело упокојеном протојереју-ставрофору Мирољубу Јосифовићу (1936-2020)
Дана 26. децембра 2020. у поподневним часовима упокојио се у Господу дугогодишњи парох краљевачки протојереј-ставрофор Мирољуб Јосифовић. Опело ће бити служено у понедељак 28. децембра у 12.00 у Цркви Свете Тројице у Краљеву, након чега ће поворка кренути ка краљевачком Старом гробљу. Рођен је 16. новембра 1936. године у селу Чукојевцу крај Краљева, од оца Радојка и мајке Достане, рођене Вучковић. У многодетној породици био је најмлађи брат двојици браће и шест сестара. Основну школу завршио је у родном селу, а потом гимназију у Витковцу. Богословију је завршио у Призрену 1954. године. Након тога се враћа у свој родни крај и 1957. године ступа у брак са Персидом Милетић, са којом добија две ћерке – Биљану и Зорицу, које су му подариле два унука, две унуке и праунуку, које је сматрао највећим животним богатством. Исте године је рукоположен и бива постављен за пароха у Брекову крај Ивањице. У неприступачним и суровим условима природе тог краја, увек је био ту за своје парохијане да им приближи Христове вредности и усмери их на праву стазу живота. Након три године, са својом породицом прелази у питому Сирчу на обали Мораве, где је ревносно служио Богу, а на радост и задовољство својих парохијана, читаву једну деценију. Преостали део свог службовања провео је у Краљеву, где је поред бројних богослужбених дужности, успео да васкрсне идеју о изградњи Храма Светог Саве, која потиче још из 1936. године (управо године протиног рођења). Несебичним улагањем себе, свог рада, труда и знања, а по Божијој вољи, успева да исту идеју и отелотвори. Чак и по одласку у пензију 1998. године остаје доследан и посвећен даљој изградњи Храма Светог Саве или како је он то умео да каже „Краљевачке лепотице, која ће се, ако Бог да, сврстати својом величином и лепотом у она вредна и вечна дела наших славних Немањића“. По благослову Епископа жичког Господина Јустина, као неуморни слуга Господњи, наставља да служи Цркви и народу све до последњег часа свог овоземаљског живота. Посебно место у његовом пастирском раду заузима Манастир Вољавча, где је био духовник читавог сестринства и многобројних верника, који су ту пристизали на молитву и благослов, са свих страна света. Протојереј-ставрофор Мирољуб Јосифовић био је вољен и поштован од стране свих људи који су га познавали икада. Како он једном рече пред Васкрс: „човек више нема чега да се плаши, па ни смрти, јер смрт физичка је једна капија у вечност.“ И, ето, он, изненада стиже до те широм отворене капије вечности – упамћен као наш омиљени прота Миро. Унук Лазар Симић
Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Кратак осврт на питање права жена у Духу светоотачке традиције“
Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш?
Митрополит Јеротеј Влахос, Чистима је све чисто
„Чини се да човекова слобода не даје свој пристанак само у тренутку искушења, тј. само на предлог демонске помисли, него и пре тога, када, уз сагласност човекове слободе, бивају помрачени око и ухо душе. Као што учи Филотеј Синајски, човек нечисто гледа на ствари зато што је његово унутрашње око постало нечисто и помрачено, док жеља за слушањем саблажњивих ствари потиче отуда што су ‘наше душевне уши слушале оно што су нам дошаптавали демони саблазни у нама’ (Добротољубље 2. том). Уколико је човек изнутра оскрнављен, запрљано је око његовог срца, због чега су оскрнављена и његова спољашња чула; због тога човек најпре треба да води борбу унутар себе. Исто се дешава и када човек задржава у себи своје помисли и развија их, јер ће наслада нарасти и навести ум на саглашавање, а затим и на дело. ‘Као што јаја, загревана под крилима птице, оживљују, тако и неисповеђене мисли прелазе у дело’ (Лествица, 26. Поука).“ Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија, 160-161
Најава: Краљево, 03. јануар 2021. Света Архијерејска Литургија и рукоположење у чин ђакона
Божићни број Жичког благовесника (јануар–март 2021.)
Почетак нове календарске године, хришћанском поуком обележиће и нови број Жичког благовесника. Овај број наставља подухват претходних бројева који, захваљујући труду уредништва и свих сарадника, настоје да разноврсним темама омогуће сваком читаоцу да захвати ведром вере са дубоког кладенца бистре воде бесмртности. Посебну част чини нам чињеница да у овом броју поред осталих цењених аутора, текстове потписују и двојица угледних Епископа наше Свете Цркве: Епископ жички Г. др Јустин (Стефановић) и Епископ умировљени захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић). Епископ Јустин нам је предочио дивни лик и дело Преподобног Симона Монаха, спајајући историјску позицију времена у коме је светитељ живео са савременошћу у којој и даље блиста свештени спомен великог оца и учитеља рода нашега. Освртима на увиде вредних историчара и књижевника, Владика је приказао плодотворну рецепцију стваралаштва Првовенчаног Краља коју су векови изнедрили кроз мисао најумнијих Срба до данас. Епископ Атанасије (Јевтић) нас поучава кроз текст „Теологија – Икономија – Литургија“. Богомдарованим талентима учитељства и трудом умноженим сазнањима која га сврставају у ретке савремене полимате, Епископ нам предаје основне истине вере на начин који нам омогућава да схватимо колико је дубока мудрост Божија иза сваке речи којом се покушавају разумети тајне Бога, света и човека. Протонамесник Александар Р. Јевтић, у уводној речи за овај број, насловљеној „И ове године: Христос се роди!“, подсећа на неусловљиву и непоништиву радост Рођења Богомладенца Христа међу нама. Ни са чим, па ни са корона вирусом! Поука о Божићу долази нам од Светог владике Николаја Жичког, златоустог проповедника Васкрслог Христа. Он благовести: „Почетак мудрости и радости и светлости и пуног живота јесте, дакле, Емануил, што ће рећи с нама Бог. А када је Бог с нама, ко ће против нас? Зато црква Божја са усхићењем и победоносно пева: С нама је Бог, разумите незнабошци и покорите се, јер је с нама Бог. С нама је Бог – ово је прво што морамо имати у виду на освитку Нове године. Ово је први услов среће у Новој години. Нека би нам била срећна!“ Доносимо и наставак драгоценог текста презвитера Николаја Лудовикоса „Крст самољубља и крст љубави“ ( у преводу г. Небојше Ћосовића) који нам помаже да разграничимо шта су то акти наше душевности која потребује преображај, а шта акти аутентичне духовности која се увек пројављује као сведочанство вере; када је жртва неопходност, а када конструкција гордости и разних комплекса. У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, Ана Јаковљевић и Тијана Палибрк, из Центра за пружање услуга социјалне заштите „Зрачак“ Чачак, стручним увидима уз поткрепљеност примерима из савременог друштва, показују да лик Божији обитава у сваком човеку без обзира на неке функционалне развојне недостатке. Наводе примере у којима Црква сведочи своју бригу за оне којима је потребна помоћ ближњих у свакодневном животу. Текст „О покајању и брижности“ нас упозорава на психолошке замке које могу бити непремостиве препреке на путу ка здравој духовности. Упућује се и на начине који су путоказ за то. Тако једна од поука гласи: „Знам… Рећи ћеш: потребно је пуно времена и труда да те покрете душе окренемо на добро, али, рећи ћу ти, нису нам задати временски рокови до кад најкасније треба да позавршавамо све те унутрашње послове душе. Важан је циљ и чему тежимо. Завршићу речима светог Тихона Задонског који каже: „До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“ Милош Живановић нас у тексту „Страдалник Христов – свештеник Милан Ј. Туцовић“ упознаје са животом једног од свештеномученика из Епархије жичке који су пострадали од братске безбожничке руке. О историјату, уметничким дометима и драгоценостима Беле Цркве у Карану код Ужица пише нам јереј Марко Ерић, тамошњи парох. Ова средњовековна светиња један је од оних закопаних бисера који нису познати чак ни онима који су им у најближој физичкој удаљености. Зато је овај текст колико информативног толико и мисионарског карактера. Политиколог Стефан Н. Драгићевић у тексту о људским правима приближава нам потребу да разликујемо вредности људских права која штите достојанство човека од оних која потребују критику. Ово је веома важно због крајности које се јављају, било у обоготворавању термина људских права, било у одбацивању свих људских права (међу којима је и верско на које се често заборавља). Текст православног свештеника и психијатра Василија Термоса, под насловом „Опраштам, дакле постојим: опраштање као пуноћа живота“, превео је са енглеског г. Јовица Стефановић. Овај текст има изузетну важност, као један од првих на српском језику који доноси значајне увиде и поуке о. Василија. Одговара на питања: „Многи људи, верници или неверници, уверавају себе да су опростили, док су у стварности једноставно заборавили, или једноставно не мрзе. Да ли је то довољно? Шта је опраштање на крају дана? На којој се теоретској основи може сматрати вредношћу? Да ли је неефикасно опраштање само ствар личне огреховљености и несавршености, или недостатак коме доприноси саборни црквени ум? И на крају, зашто опраштати?“ Јереј др Слободан Јаковљевић пише о феномену ријалити програма. Он указује на дубље слојеве оваквих феномена, упозорава на опасности које из њих извиру, предлаже да као хришћани сведочимо и препоручујемо другачији етос који ће бити потпора здравијег менталног и духовног окружења у коме живимо. Др Драган Хамовић на посве посебан начин придружује свој глас похвали којом су многи из нашег рода покушали да ублаже бол због растанка са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијом . Тако пише: „По своме позиву, стари и непоколебими српски духовни пастир оне горске и камените „бесудне земље“ (како је беше прозвао један њен типични представник), у своме вишедеценијском ходу и делању, сталном подсећању на оно подсећања вредно, није могао бити неблизак ма коме ко је српски говорио и мислио, није могао пречути такав васељенски глас, макар гдекад изазивао нетрпељивости, у овом нашем жалосном окружењу наслеђене мржње.“ У наставку успомену на митрополита овенчава и стиховима песме Похвала обновитељу. Ђакон Александар Секулић наставља да плете „Венац од стихова за митрополита Амфилохија“ (како гласи наслов поетске рубрике посвећене у овом броју блаженопочившем митрополиту Амфилохију) кроз песму Сунце Цетиња коју завршава строфом: Личи к’о да за трен од нас зађе, но, тек да Вјечношћу стане млађе, ко душа њежна ђетиња – Жарко
Свети Григорије Палама, Покајање као сусрет човека са Богом
„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама
Прича о краљу и робу: Бог увек све зна
Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао: „Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!’“ Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст. Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“ Роб му одговори: „Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!“ Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу. Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи. На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља. Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба. Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“ Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?“ Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов. Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху. Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби. Моли Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје. И немој бити уплашен. Бог никада не греши! Знаш ли зашто је ова порука за тебе? Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке…
Изложба у школи у Конареву: Божић тишине и осаме осликан у меду
У години када су услови рада у школама сведени на дистанцу уз поштовање свих епидемиолошких мера, без рада у групи и певања, готово да је немогуће применити рад у групи и заједничко стварање. На позив медија уз питање да ли ће бити божићне радионице у школи Ђура Јакшић у Конареву, одлучили смо ипак да уз постојеће мере осмислимо божићни приказ, али без програма и хорског извођења. Вертеп, Витлејем и традиционално Бадње вече у породици приказано је на површини од 5 метара комплетно израђено од медењака. Медењаци су традиционални божићни колач, па су уз договор родитељи са ученицима у својим кућама направили делове за овај сценски приказ. Ученици су у школи са вероучитељом Миланом Милутиновићем све делове осликали и спојили у одговарајуће целине. Медији су известили о несвакидашњем подухвату у овој школи, а у наставку ученик Огњен Вујовић и ученица Дуња Кошанин кроз свој текст изражавају идеју и сврху овог подухвата. Дуња Кошанин, ученица четвртог разреда: „У оно време када је све стало, када је изгубљена нада када је међу људима нестало љубави и када је вера ишчезла, дошао је Он. Небо је на земљу спустило мајушно дете. Оно је било у хладној пећини и ноћној тами, угрејано мајчином љубављу и ватром што пастири наложише поред Њега. Тама је нестала јер светлост је поново са њим родила веру, наду и љубав. Сада у време ово цео свет ушао је у таму, а она је донела страх, неизвесност и сумњу. Изоловани једни од других, сами остављени да једину утеху пронађемо у вери и да без могућности искажемо љубав према другоме.“ Огњен Вујовић, ученик четвртог разреда: „Ове године у школи нестало је потпуне радости у заједничком учењу, стварању и дружењу. И гле чуда, у заједничком договору одлучили смо да ипак овог Божића не изостане наше заједничко приказивање Исусовог рођења. Свако од нас појединачно имао је задатак да од теста за медењаке направи неки делић велике слагалице. Били су то поново тренуци када смо на кратко осетили задовољство игре и стварања. Свако од нас уградио је себе у ову причу од меда. И у овом времену опет нас је мало дете које повијено у јаслама окупило на неки начин и дало оно што увек доноси веру, наду и љубав.“ Вероучитељ Милан Милутиновић
Опело и сахрана новопрестављеног протојереја-ставрофора Мирољуба Јосифовића
У понедељак 28. децембра 2020. године, у Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву у 12 часова служено је опело протојереју-ставрофору Мирољубу Јосифовићу, дугогодишњем намеснику жичког намесништва и пароху краљевачком. Света Литургија служена је истог дана у 08 часова. Од почившег проте опростио се велики број свештеника као и монаха и монахиње Епархије жичке, рођака и пријатеља. После опела у храму, поворка се упутила до старог градског гробља у Краљеву, на коме је прота Мирољуб сахрањен. И овом приликом се од проте опростио велики број верника. На опелу је беседио јереј Радован Парезановић, који се присутнима обратио речима: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Драга браћо и сестре, Као што налаже наша хришћанска вера и образац нашег хришћанског живота сабрали смо се, да се молитвом опростимо од нашег проте Мирољуба Јосифовића, нашег Јоскета, како смо га одмиле звали. Записано је да је молитва израз срца, стога слободно можемо да кажемо да човек на овај свет долази молитвом својих родитеља из срца родитељског, и опет са овог света човек одлази молитвом, из срца својих ближњих, својих потомака, своје деце. Тако је и данас. Испраћамо једног заиста необичног, посебног и честитог човека који, верујем да пред Господа износи пуно наручје добрих дела и врлина. Он је својим животом и односом према другима био образац једаног доброг свештеника, који је у сваком свом деловању на првом месту показивао искреност, склад речи и дела. Он је изгледом и понашањем био прави господин, умерен и скроман, увек спреман да помогне и удели савет, све у свему један пример часног и побожног човека. Када сам постао свештеник и обукао мантију, схватио сам да сам ушао у један свет испуњен изазовима и борбом. Као и у свакој професији, ако је човек испуњава од срца, он је нужно изложен одрицању. Он улаже доста енергије, и све то није лако. Тада вам треба потпора. Имао сам срећу да упознам, као млад свештеник, проту Мира, који ми је дао мотив, елан, ветар у леђа, осећај поноса и радости. Многи проблеми се онда лакше превазиђу. Отац Миро је, изградивши себе као личност, изградио и своју породицу која је на понос нашој заједници. Изграђивао је парохијски живот од Брекова, преко Сирче, па до Краљева. Када га замишљам да излази пред Господа, видим га где у свом врлинском наручју носи ову нашу Светосавску краљевачку Жичу, храм Светог Саве, у који је, градећи га, уградио себе. Нека га Господ препозна по његовим делима. Не смемо да заборавимо да је био свештеник када то није било лако, па га је то научило да буде трпељив и одмерен. Отац Нешо Илић ме је подсетио на протин савет: „Кад те неко наљути, а после тога тражи да му нешто помогнеш, помози, јер горчина коју осетиш због љутње брзо ће проћи, а касније ћеш да осетиш сладост што си помогао и учинио добро дело. Ако задовољиш своју бес и љутњу осетићеш сладост на кратко – тренутно, али горчину задуго.“ Ово су божанске заповести преточене кроз једно људско искуство. Ето, такав је био наш прота Миро. Породици нека је утеха, осим вере, понос што су уз оваквог човека живели и стасавали. Да га не заборавимо и да га се у молитвама сећамо. Бог нека му подари рајско наслеђе, које је својим честитим животом, не сумњам, и заслужио. Нека му је вечан помен, Царство Божије. Бог да му душу прости. Амин.“ Јереј Радован Парезановић
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Светосавском храму у Краљеву
Дана 27. децембра 2020. на празник Материца и недељу Праотаца, Епископ жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом уз саслуживање архимандрита Дамјана (Цветковића), игумана рачанског Германа (Авакумовића), протођакона Александра Грујовића, ђакона Стефана Милошевског и новорукоположеног јерођакона Јулијана. Данас је литургијски догађај увеличала и благодат призива Светог Духа на новорукоположеног јерођакона Јулијана, сабрата Манастира Раче. Иако у тешким данима за све нас, Црква и даље добија нове жетеоце на њиви Господњој, радујући се тиме светлом и неисказаном дану Господњем, дану Васкрсења, дану који нас избавља и даје снаге да превазиђемо све препреке и недаће овога света. Након прочитаног јеванђелског зачала које говори о бремену богатства (Лука 18, 18-27) и призива Светог Духа на новог ђакона Свете Цркве Божије, Владика Јустин обратио се верном народу речима утехе и помоћи у времену које нас је задесило. Епископ је говорио о марљивости и огромној заслузи медицинских радника који помажу свима нама, ма какви год ми били они су увек ту за нас. По речима Владике, лекари се труде око пацијената и често кажу „колико је до мене толико сам урадио, остало је у Божијим рукама“. То потврђује чињеницу да човек науку може да изучи али да ипак све остаје на Божијој вољи, јер и сами видимо да је човек немоћан пред силама природе. Поука јесте да уз лечење треба да се и молимо Дародавцу свих добара и тако ћемо најбоље учинити за нас и наше најмилије. Нека Господ Бог и оне који знају и оне који не знају, оне који се плаше и они који се не плаше, и даље чува и крили благодаћу у све векове и сву вечност. Амин. У наставку, беседу преносимо у целости: Студент теологије Душан Дуњић
Најава: Опело упокојеном протојереју-ставрофору Мирољубу Јосифовићу (1936-2020)
Дана 26. децембра 2020. у поподневним часовима упокојио се у Господу дугогодишњи парох краљевачки протојереј-ставрофор Мирољуб Јосифовић. Опело ће бити служено у понедељак 28. децембра у 12.00 у Цркви Свете Тројице у Краљеву, након чега ће поворка кренути ка краљевачком Старом гробљу. Рођен је 16. новембра 1936. године у селу Чукојевцу крај Краљева, од оца Радојка и мајке Достане, рођене Вучковић. У многодетној породици био је најмлађи брат двојици браће и шест сестара. Основну школу завршио је у родном селу, а потом гимназију у Витковцу. Богословију је завршио у Призрену 1954. године. Након тога се враћа у свој родни крај и 1957. године ступа у брак са Персидом Милетић, са којом добија две ћерке – Биљану и Зорицу, које су му подариле два унука, две унуке и праунуку, које је сматрао највећим животним богатством. Исте године је рукоположен и бива постављен за пароха у Брекову крај Ивањице. У неприступачним и суровим условима природе тог краја, увек је био ту за своје парохијане да им приближи Христове вредности и усмери их на праву стазу живота. Након три године, са својом породицом прелази у питому Сирчу на обали Мораве, где је ревносно служио Богу, а на радост и задовољство својих парохијана, читаву једну деценију. Преостали део свог службовања провео је у Краљеву, где је поред бројних богослужбених дужности, успео да васкрсне идеју о изградњи Храма Светог Саве, која потиче још из 1936. године (управо године протиног рођења). Несебичним улагањем себе, свог рада, труда и знања, а по Божијој вољи, успева да исту идеју и отелотвори. Чак и по одласку у пензију 1998. године остаје доследан и посвећен даљој изградњи Храма Светог Саве или како је он то умео да каже „Краљевачке лепотице, која ће се, ако Бог да, сврстати својом величином и лепотом у она вредна и вечна дела наших славних Немањића“. По благослову Епископа жичког Господина Јустина, као неуморни слуга Господњи, наставља да служи Цркви и народу све до последњег часа свог овоземаљског живота. Посебно место у његовом пастирском раду заузима Манастир Вољавча, где је био духовник читавог сестринства и многобројних верника, који су ту пристизали на молитву и благослов, са свих страна света. Протојереј-ставрофор Мирољуб Јосифовић био је вољен и поштован од стране свих људи који су га познавали икада. Како он једном рече пред Васкрс: „човек више нема чега да се плаши, па ни смрти, јер смрт физичка је једна капија у вечност.“ И, ето, он, изненада стиже до те широм отворене капије вечности – упамћен као наш омиљени прота Миро. Унук Лазар Симић
Протонамесник Александар Р. Јевтић, “Кратак осврт на питање права жена у Духу светоотачке традиције“
Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш?
Митрополит Јеротеј Влахос, Чистима је све чисто
„Чини се да човекова слобода не даје свој пристанак само у тренутку искушења, тј. само на предлог демонске помисли, него и пре тога, када, уз сагласност човекове слободе, бивају помрачени око и ухо душе. Као што учи Филотеј Синајски, човек нечисто гледа на ствари зато што је његово унутрашње око постало нечисто и помрачено, док жеља за слушањем саблажњивих ствари потиче отуда што су ‘наше душевне уши слушале оно што су нам дошаптавали демони саблазни у нама’ (Добротољубље 2. том). Уколико је човек изнутра оскрнављен, запрљано је око његовог срца, због чега су оскрнављена и његова спољашња чула; због тога човек најпре треба да води борбу унутар себе. Исто се дешава и када човек задржава у себи своје помисли и развија их, јер ће наслада нарасти и навести ум на саглашавање, а затим и на дело. ‘Као што јаја, загревана под крилима птице, оживљују, тако и неисповеђене мисли прелазе у дело’ (Лествица, 26. Поука).“ Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија, 160-161