Ново издање Епархије жичке: Свети Владика Николај Охридски и Жички, “Речи између неба и земље“
Вероватно ће се читалачка публика запитати које је ово дело, када такав наслов у богатом, поштованом и читаном стваралаштву Светог Владике Николаја, нису до сада пронашли. Имамо радост да је пред нама једно ново дело српског Златоуста, настало као зборник текстова које је писао за епархијски часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ (1920-1938) и “Жички благовесник“ (1939-1941). Похрањени у старим бројевима часописа, тешко доступни јавности, сада су пред нама ови текстови у зборнику као дивној ризници бисера – “ђердану од мерџана“ (николајевски речено). Многи од њих су, благословом нашег Митрополита жичког Г. Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, први пут објављени после изворног публиковања. Приређивач издања је протојереј Александар Р. Јевтић, уредник протојереј др Слободан Јаковљевић, а рецензент архимандрит др Дамјан (Цветковић). Часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ је покренут 1919. прегалаштвом сâмога Светог Владике који је тада устоличен у трон Епископâ жичких. Поред празничних посланица, остављао је записе о храмовима, ликовима свештеника и монаха, писао духовне поуке, записе и појашњења о историјским и савременим догађајима. У бројевима часописа који од 1939. носи име “Жички благовесник“ налази се велики број текстова посвећених друштвеним темама и упозорењима на ратни вихор који се спремао и потом погодио свет. У овом зборнику налазе се текстови који су објављивани најчешће изворно у Прегледу Цркве Епархије Жичке (1919 – 1938), касније Жичком благовеснику (1939 – 1941). Мањи број текстова су објављивани у другим часописима на простору Краљевине Југославије или чак Америке, али је тадашње ревносно уредништво часописа сматрало да их због Николајевог ауторства треба објавити поново (наравно уз навођење извора). Зборник је конципиран у седам поглавља: Божићне посланице, Васкршње посланице, Празничне беседе, Духовне поуке, Поуке свештенству, Знамените личности, У огледалу историје. Опширан и садржајан предговор са појашњењем контекста настанка текстова и тадашњим животним околностима Владике Николаја, под насловом “Свети Владика Николај Охридски и Жички – на свом, не на туђем послу“, потписује протојереј Александар Јевтић. Уводну реч архимандрита др Дамјана (Цветковића) преносимо Вам у целости: “Читајући овај зборник, најснажнији утисак и осећање јесте захвалност, а свака реч почиње и завршава се – благодарењем Богу. Благодаримо Му што је нашем народу подарио Светог Владику Николаја, пророка и апостола ХХ века, који је као Епископ охридски и жички напасао своје словесно стадо и оставио дубоки траг у животу Цркве, на помесном али и на васељенском нивоу. Свети Јустин Ћелијски је рекао да је Владика Николај „највећи човек после Светога Саве“, и да су „на небу Српске Цркве, два највећа сунца – Свети Сава и Свети Владика Жички Николај.“ И још је додао: „Владика Николај је пети Еванђелист Српскога рода. Свака његова реч – мало Еванђеље, свака његова књига – Благавест.“ Ове богонадахнуте речи сведоче да је Николајево дело надвремено, да је он остао највећи духовни вођ нашега народа после Светога Саве. У Жичи, посвећеној Христу Спаситељу, освећеној подвизима и страдањима житеља њених, вековном светосавском трону и духовном средишту српског народа, служио је и Свети Владика Николај. Он је Жичу и обнављао, а та обнова је била симбол васкрсења српског народа након Првог светског рата, али је била и симбол страдања које је убрзо поново отпочело. Са трона жичких архиепископа Владика Николај је неуморно, речју и делом, настављао пут Светог Саве, обнављао светосавску харфу чије су жице одзвањале мелодијама вере, наде и љубави. Иако је живео у бурним временима, окружен недаћама и искушењима, Владика Николај никада није одустајао: мисионарио је, проповедао, тешио, опомињао, и попут старозаветних пророка грмео је против сваке неправде и зла, и као јеванђелски човек проносио радосну вест о Христу, Једином Човекољупцу, не само свом народу него и шире, по свету. Конкордатска криза, притисци са разних страна, политичке оптужбе и прогон, суровост ратних година и нацистички логор – све су то била тешка искушења, али га нису поколебала. У свему томе он је остајао доследан: непоколебиви сведок истине Христове и свенародни Владика. Речи Светог Николаја и данас одјекују снажно и савремено, као да су написане за наше време, то су речи које буде успавану савест, које опомињу на опасности, али још више теше, охрабрују и упућују на Христа као Јагње Божије и Победитеља смрти. Пред вама је зборник текстова Светог Владике Николаја, непознатих широј јавности, текстова публикованих у часопису Епархије жичке (Преглед Цркве Епархије Жичке – Жички благовесник), али који нису сви обухваћени досадашњим Сабраним делима и књигама. Нарочит значај овог зборника лежи у чињеници да додатно расветљава личност и дело Светог Владике Николаја, и доприноси бољем разумевању његових познатих и верном народу веома омиљених дела. Поред беседа и чланака ту су и текстови који су одраз историјског тренутка и показују колико је Свети Владика био укључен, не само у црквени, него и у друштвени живот, нарочито у оним догађајима у којима су се црквена и друштвена питања преклапала. Управо у овом тренутку, када се наш народ суочава са искушењима, духовним раслабљењем и изазовима савременог доба, значај овог зборника постаје још већи. Он нас враћа коренима, подсећа на оно што је трајно и непоколебиво, и даје нам снагу да у временима сумње и страха поново пронађемо пут вере, јединства и наде. Ове беседе нису само духовно наслеђе – оне су живи лек за данашње ране нашег народа. У њима је и одговор на многа питања која нас муче, и путоказ како да останемо народ Божији у свету који често заборавља на Бога. Велика је милост Божија што и у данашње време, имамо доброг пастира на овој истој, жичкој катедри; пастира који ревносно чува своје стадо, стара се о свакоме и омогућава нам да живимо и делујемо у миру и духовној сигурности. Живећи и служећи у таквом уређењу, а побуђен значајем, актуелношћу и лепотом ових беседа Светог Николаја, протојереј Александар Јевтић је упркос бројним и захтевним обавезама, нашао снаге и љубави да прикупи и обради све ове текстове. Својим трудом и ревношћу приближио нам је реч Светог Владике Николаја. Томе су знатно допринеле и помогле допуне и појашњења уредника овог издања – протојереја Слободана Јаковљевића. Надамо се и верујемо да ће овај зборник текстова Светог Владике Николаја бити подсетник свима на пример доброг пастира који је неуморно служио своме народу. Нека нас реч Светог Владике Николаја и данас крепи, бодри и
ТВ представљања Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (јануар-март 2026) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.
Божићни број Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Уочи Рождества Христовог читалачка јавност имаће прилику да се у новом броју Жичког благовесника (јануар-март 2026) упозна са неким од важних аспеката овог великог празника из домостроја спасења човека и света. Четири текста из рубрике У сусрет Божићу имају управо ту улогу. Протојереј Александар Јевтић у тексту „Христов силазак са неба – наш узлазак на небо“ истиче важност актуализације питања христологије и антропологије, покушавајући да читаоце суочи са егзистенцијалним питањима: „Какав бисмо одговор дали да нас неко запита шта је то што је Господ Исус Христос учинио конкретно за нас, не за неког другог? Да ли бисмо причали о Његовом животу у прошлом времену или бисмо имали да кажемо нешто како се Он дотакао нас, како смо Га упознали или како се са Њим као пријатељи дружимо?“ Баћушка Олег Стењајев нам у тексту „Шта нам поручује родослов Христов?“ указује на занимљивост да се у родослову који наводе јеванђелисти помиње неколико порочних жена. Ово објашњава Христовом жељом да спасе свет од робовања смрти и греху, као и чињеницом да није дошао ради здравих већ ради болесних. Поред онтолошке димензије спасења, указује и на мотивациони значај оваквог чина – нико не мора да буде очајан због лоше генетике или недостатака које је претрпео током васпитања, јер Христос и то разуме и прихвата дајући човеку увек шансу. Јереј Немања Матејић, парох вички, у тексту „Учење о Богочовеку у теологији Светога Јустина Ћелијског“ указује на насушну важност коју Ава Јустин приписује личности Богочовека Христа. „Сладчајши Исус“ за њега није израз јефтиног религијског пијетизма, већ утеха у горкој стварности света препуног страдања. Из сопственог искуства сведочи: „Знате, ја без Свете Литургије не бих могао радити Житија Светих и остала дела. После Свете Литургије сам способан и оран за посао, а када не служим те радости немам, нити снаге имам.“ Јереј Милутин Лекић, парох негбински, у „Беседи на Богојављење“ пише о овом празнику који је изворно био прослављан са Божићем као део теофаније Бога Свете Тројице. Поред старозаветних јављања, пуноћа спасења се извршава у личности Христа. Позивајући се на светоотачка тумачења, указујући на светотајински значај догађаја Богојављења кроз утемељење Свете Тајне Крштења, аутор закључује: „Сам догађај Богојављења, на реци Јордану, нема само историјски, већ свевременски и дубински значај за нас и наше спасење. То подразумева да ми морамо радити на томе да у нашем срцу дође до Богојављења да бисмо могли да исповедамо веру у Бога Живог и Истинитог, Једног у Тројици, Оца, Сина и Светога Духа.“ У наставку, читаоци имају јединствену прилику да на српском језику прочитају превод са грчког Акатиста Пресветој Богородици Мироносици из Манастира Светог Николаја са острва Андроса у Грчкој. Преводилачким даром г. Јовице Стефановића прелепи поетски искази молитвеног заноса са побожних медитеранских страна дају могућност читаоцу да доживи блискост љубави Богородичне према нама на један посебан начин. Рубрика Богословље, књижевност и култура доноси садржински разнолике текстове. Др Владан Тријић пише о текстовима насталим у немањићко време, о њиховим рукописима, необичним путевима којима су до нас дошли и местима где се данас налазе. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Повратак у будућност (садашњост или прошлост). Фрагменти из преписке са вештачком интелигенцијом“ враћа нас у 1989. и са дечаком који путује кроз време у филму Повратак у будућност долази до садашњости у којој започиње разговор са вештачком интелигенцијом. Окосницу разговора чине питања на који начин је креиран саговорник AI и да ли ће покушати да нам замени ближњег. Указујући на значај личности и заједнице у теолошком учењу, као и важност приближавања овога савременом човеку, закључује: „Међутим, права комуникација, она истинска, предањска, не настаје у самоћи интелектуалне конструкције, већ у сусрету. У оном односу између двоје или више у којима је Господ „међу њима“, где настаје могућност за истинско изненађење. То је простор у коме се надограђујућа благодат пројављује у међусобном разговору, да преобрази реч у сведочанство, а разумевање у љубав и исцели ране и обогати неслућено. У таквом односу, који није симулакрум већ живи дар, открива се лице другог, и тиме — лице Божије.“ Александра Мијаиловић у тексту „Претпразничко вече“ код Алексе Шантића подсећа на великог писца кога су дивне успомене из детињства на породично прослављање Божића надахнуле да самоћу коју је доживео у старости подноси као искупљену кроз поетско стваралаштво. Стихови песама се јављају као његова породица која га спасава од малодушности и очајања. Александра Димитријевић у тексту „Ода српској Боки Светог Владике Николаја Жичког и Охридског“ анализира сећања Владике Николаја на време проведено у Манастиру Савини од 1902. до 1904. забележена у књизи Моје успомене из Боке. Једноставна и силна побожност верног народа, слике прелепе природе, као и јеванђеоски пример служења Владике бококоторског Герасима (Петрановића), несумњиво су утицали на младог Николу који је тек требало да постане Николај. Проф. Горан Јанићијевић пише о изложби „Позоришне лутке Косовског завета“. Аутор пројекта проф. др Ана Миловановић је кроз стваралаштво и уметничко извођење, експресионизам ликова, на један сврсисходан и убедљив начин повезала етику и естетику. Рубрика Психолошке теме доноси текст „О детињству и могућем почетку настанка психосоматских проблема“, психолога Милоша Благојевића. Аутор указује на многе непрепознате механизме понашања одраслих који могу негативно утицати на емоционални развој деце, стварајући предуслове за настанак разних болести. Иако ово није препознато као породично насиље, последице нису занемарљиве јер се код деце оформљује лажни селф који ће им у будућности стварати низ проблема на личном и социјалном плану. Стога, аутор бележи: „један од начина да се настала празнина отклони је приближавање аутентичности, а до тога нас може довести запитаност о стварима које у нама изазивају радост и шта је то што чини да наше срце заигра.“ Рубрика Веронаука доноси нам текстове вероучитеља, ђака основаца и средњошколаца на различите теме. Вероучитељ Ивана Стевовић пише о дечјем иконопису кроз пројекат „Кад свеци марширају“ који је реализован током школске 2024/25. године у ОШ „Момчило Настасијевић“ у Г. Милановцу. Деца која су била укључена у овај пројекат имала су прилику да се на несвакидашњи начин, кроз сликарски прибор упознају са житијима светаца и детаљима о Православљу. Милутин Јовановић, ученик Медицинске школе из Чачка, у тексту „Духовна поетика Молитви на језеру“ издваја и пред читаоца предлаже поуке из овог надахнутог дела Светог Владике Николаја. Посебно истиче Владикино упућивање на духовну љубав која преображава овоземаљску љубав, па закључује: „Свети Владика се удостојио ове љубави и њоме је светлео другима. Својим изражајним поетичним језиком, он ствара емотивну везу између читаоца и текста, позивајући
Ново у издаваштву Епархије жичке: Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор
ђакон др Ивица ЧаировићСвети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325)(историјске и богословске перспективе), Краљево 2025 У години јубилеја, када обележавамо 1700 година од одржавања Првог васељенског сабора, Епархија жичка постала је богатија за још једно значајно издање. Овим делом придружујемо се прослави великог и историјски важног догађаја, дајући свој допринос очувању његовог теолошког и историјског значаја. Нова монографија др Ивице Чаировића (1976), који је ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, са научним фокусом на општој историји Цркве, представља плод дугогодишњег, темељног и систематичног научног истраживања историје Цркве, раног хришћанства и развоја саборности у првим вековима. Дело је посвећено једном од најзначајнијих периода у историји хришћанства — владавини цара Константина Великог и одржавању Првог васељенског сабора у Никеји 325. године, кључног за формулисање православне вере и за будуће обликовање целокупне црквене историје. Фокус студије је на историјско-богословским условима у којима се развијала Црква на прелазу из 3. у 4. век, као и на личности Светог цара Константина Великог, чије је тридесетогодишње царевање умногоме обликовало будућност хришћанства и читаве европске цивилизације. Полазећи од политичких, социјалних и духовних околности пред Милански едикт, Чаировић реконструише сложену мрежу односа између римске државе, хришћанских заједница, богословских спорова и процеса унутрашњег уређивања Цркве. Аутор у свом делу истиче да се Свети цар Константин Велики појављује као личност која уме да чита историјски тренутак што ће утицати на његову одлуку да се определи за саборни начин решавања црквених спорова. Кроз анализу помесних сабора на Западу и Истоку, као што су Елвира, Арл, Анкира и Неокесарија, аутор показује да се већ пре Никејског сабора обликовала богата канонска пракса и да је Црква у првим деценијама 4. века настојала да изгради унутрашњи поредак упркос спољашњим притисцима и догматским спорењима. У таквом контексту, Први васељенски сабор 325. године појављује се као кулминација сложених процеса, а не као изоловани догађај. Чаировић подробно приказује Константинову улогу у самом сазивању и одржавању Сабора, наглашавајући да цар, иако није учествовао у богословским расправама, делује као гарант мира и јединства, подстичући оце да формулишу вероисповедање које ће постати темељ православног богословља. Кроз читав текст аутор настоји да избегне идеолошка и поједностављена тумачења Константинове личности, представљајући га као владара који је еволуирао кроз лична искуства, политичке потребе и сусрет са хришћанством. Књига је стилски уједначена, научно утемељена и богословски проницљива, а истовремено приступачна широј читалачкој публици. Својом свеобухватношћу и прецизношћу представља значајан допринос изучавању ране црквене историје, улоге Константина Великог и значаја Никејског сабора, те се може сматрати драгоценим извором за истраживаче, студенте и све заинтересоване за најраније векове хришћанства. Иако је заснована на сложеној анализи извора, књига је написана јасно, богословски надахнуто и стилски изграђено. Такође, књига је веома детаљна и богата цитатима извора. Веома је важно истаћи и улазак у шири академски дијалог, будући да се дело ослања и на савремену европску и англофонску научну литературу. Једина могућа замерка могла би бити да се читаоцима који први пут улазе у тему обим извора и дубина анализе може учинити захтевним, али је то истовремено и највећа научна вредност рада. Рецензенти – протојереји-ставрофори проф. др Радомир Поповић, проф. др Владимир Коцвар и проф. др Џон Бер – препознали су у овој студији узоран модел академске истраживачке методологије и потпуно свеже тумачење контекста Никејског сабора Монографија Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) ђакона др Ивице Чаировића, представља једну од најсвеобухватнијих и најстудиознијих савремених монографија на српском језику о личности цара Константина и о значају Никејског сабора. Ово је дело које ће бити корисно истраживачима, студентима богословља, свештенству, али и свима који желе да продубе разумевање најважнијих темеља хришћанске вере и црквене историје. протојереј др Слободан Јаковљевић Уредник издаваштва Епархије жичке
Лист Храм бр. 118 Игуман Нектарије (Морозов); А ја, Господе, и не желим без Тебе
Промоција књиге “Мале приче из Жиче“ у Народној библиотеци у Краљеву
Поводом осамсто педесет година од рођења Светог Саве, сестринство Манастира Жиче заједно са песником Милојем Радовићем, уприличили су и издали књигу „Мале приче из Жиче“. Књига је у форми прича, где актери, ученици и вероучитељ кроз искуствено доживљајну спознају, откривају спасоносне истине, а на тему: Светитеља, Светих моштију, иконописа, Литургије, манастира. Промоција је одржана 26. 11. 2025. у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, где је поводом промоције постављена и адекватна пратећа сценографија. Ученици наше школе имали су прилику, да кроз заједничку припрему са учитељицама и вероучитељем, уобличе програм за промоцију књиге. Одељења млађих разреда, у мањим групама кроз дијалог, дочарали су најбитније и кључне поруке и сазнања, према свакој причи из књиге. Костими су садржали мотиве који одговарају теми. Најпре је о значају књиге и њених поука говорила проф. др Вања Ковић са Филозофског факултета УБ из Београда. Она је истакла вредност свих прича, које на пријемчив начин, откривају дечији вид и жељу за сазнањима о узвишеним и светим вредностима. Деца у улози васпитача, која са правилном спознајом о суштинским вечним путоказима на путу спасења постају, по запажању уважене професорке, васпитачи и својим родитељима. Ученици из ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Врбе и Ратине, по завршетку програма, допунили су све изнете делове истине у смеру богопознања песмом „Ми смо деца неба, Оца небеског“, коју су отпевали уз подршку публике. На крају, песник и надахнути казивач Милоје Радовић, завршио је промоцију изводима из прича које су биле поздравни полетни дар, који ће понети сви присутни са овог догађаја. Сестре Манастира Жиче, даривале су ученике наше школе књигама, уз позив, да посете манастир поводом нових активности, као и кроз литургијско присуство. Вероучитељ Милан Милутиновић
Промоција Монографије Храма Светог Георгија и свештенства у Ужицу
У уторак 25. новембра 2025. године у препуној галерији Историјског архива у Ужицу, одржана је промоција Монографије „Црква Светог великомученика Георгија и њено свештенство (1844 – 2024)“. Промоција је почела песмом етно групе „Ђурђевак“ уз музичку пратњу ученика Музичке школе. Присутне су поздравили директор Историјског архива у Ужицу г. Жељко Марковић и старешина храма протојереј Милан Луковић. Монографију су представили г. Немања Спаловић и аутори др Гордана Лазић и протојереј Милан Филиповић. Историјском архиву додељена је захвалница Црквене општине за све што су учинили и чине за наш храм. За све присутне уприличено је послужење у холу архива. ЦО при Храму Светог Георгија овим путем се захваљује свим учесницима на промоцији. Захваљујемо се Митрополиту Јустину на благослову за ово богоугодно дело, Граду Ужицу за помоћ и подршку коју су указали приликом обележавања јубилеја. Захвалност дугујемо и Министарству културе Републике Србије. Велика захвалност ауторима монографије др. Радовану Пилиповићу, др Гордани Лазић и протојереју Милану Филиповићу. Братство храма
Лист Храм бр. 117 Свети Николај Охридски и Жички, Завет страха и завет љубави
Лист Храм бр. 116 Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, Свети Сава и наш светосавски пут
ТВ представљања Жичког благовесника (октобар-децембар 2025)
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (октобар-децембар 2025) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.
Ново издање Епархије жичке: Свети Владика Николај Охридски и Жички, “Речи између неба и земље“
Вероватно ће се читалачка публика запитати које је ово дело, када такав наслов у богатом, поштованом и читаном стваралаштву Светог Владике Николаја, нису до сада пронашли. Имамо радост да је пред нама једно ново дело српског Златоуста, настало као зборник текстова које је писао за епархијски часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ (1920-1938) и “Жички благовесник“ (1939-1941). Похрањени у старим бројевима часописа, тешко доступни јавности, сада су пред нама ови текстови у зборнику као дивној ризници бисера – “ђердану од мерџана“ (николајевски речено). Многи од њих су, благословом нашег Митрополита жичког Г. Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, први пут објављени после изворног публиковања. Приређивач издања је протојереј Александар Р. Јевтић, уредник протојереј др Слободан Јаковљевић, а рецензент архимандрит др Дамјан (Цветковић). Часопис “Преглед Цркве Епархије Жичке“ је покренут 1919. прегалаштвом сâмога Светог Владике који је тада устоличен у трон Епископâ жичких. Поред празничних посланица, остављао је записе о храмовима, ликовима свештеника и монаха, писао духовне поуке, записе и појашњења о историјским и савременим догађајима. У бројевима часописа који од 1939. носи име “Жички благовесник“ налази се велики број текстова посвећених друштвеним темама и упозорењима на ратни вихор који се спремао и потом погодио свет. У овом зборнику налазе се текстови који су објављивани најчешће изворно у Прегледу Цркве Епархије Жичке (1919 – 1938), касније Жичком благовеснику (1939 – 1941). Мањи број текстова су објављивани у другим часописима на простору Краљевине Југославије или чак Америке, али је тадашње ревносно уредништво часописа сматрало да их због Николајевог ауторства треба објавити поново (наравно уз навођење извора). Зборник је конципиран у седам поглавља: Божићне посланице, Васкршње посланице, Празничне беседе, Духовне поуке, Поуке свештенству, Знамените личности, У огледалу историје. Опширан и садржајан предговор са појашњењем контекста настанка текстова и тадашњим животним околностима Владике Николаја, под насловом “Свети Владика Николај Охридски и Жички – на свом, не на туђем послу“, потписује протојереј Александар Јевтић. Уводну реч архимандрита др Дамјана (Цветковића) преносимо Вам у целости: “Читајући овај зборник, најснажнији утисак и осећање јесте захвалност, а свака реч почиње и завршава се – благодарењем Богу. Благодаримо Му што је нашем народу подарио Светог Владику Николаја, пророка и апостола ХХ века, који је као Епископ охридски и жички напасао своје словесно стадо и оставио дубоки траг у животу Цркве, на помесном али и на васељенском нивоу. Свети Јустин Ћелијски је рекао да је Владика Николај „највећи човек после Светога Саве“, и да су „на небу Српске Цркве, два највећа сунца – Свети Сава и Свети Владика Жички Николај.“ И још је додао: „Владика Николај је пети Еванђелист Српскога рода. Свака његова реч – мало Еванђеље, свака његова књига – Благавест.“ Ове богонадахнуте речи сведоче да је Николајево дело надвремено, да је он остао највећи духовни вођ нашега народа после Светога Саве. У Жичи, посвећеној Христу Спаситељу, освећеној подвизима и страдањима житеља њених, вековном светосавском трону и духовном средишту српског народа, служио је и Свети Владика Николај. Он је Жичу и обнављао, а та обнова је била симбол васкрсења српског народа након Првог светског рата, али је била и симбол страдања које је убрзо поново отпочело. Са трона жичких архиепископа Владика Николај је неуморно, речју и делом, настављао пут Светог Саве, обнављао светосавску харфу чије су жице одзвањале мелодијама вере, наде и љубави. Иако је живео у бурним временима, окружен недаћама и искушењима, Владика Николај никада није одустајао: мисионарио је, проповедао, тешио, опомињао, и попут старозаветних пророка грмео је против сваке неправде и зла, и као јеванђелски човек проносио радосну вест о Христу, Једином Човекољупцу, не само свом народу него и шире, по свету. Конкордатска криза, притисци са разних страна, политичке оптужбе и прогон, суровост ратних година и нацистички логор – све су то била тешка искушења, али га нису поколебала. У свему томе он је остајао доследан: непоколебиви сведок истине Христове и свенародни Владика. Речи Светог Николаја и данас одјекују снажно и савремено, као да су написане за наше време, то су речи које буде успавану савест, које опомињу на опасности, али још више теше, охрабрују и упућују на Христа као Јагње Божије и Победитеља смрти. Пред вама је зборник текстова Светог Владике Николаја, непознатих широј јавности, текстова публикованих у часопису Епархије жичке (Преглед Цркве Епархије Жичке – Жички благовесник), али који нису сви обухваћени досадашњим Сабраним делима и књигама. Нарочит значај овог зборника лежи у чињеници да додатно расветљава личност и дело Светог Владике Николаја, и доприноси бољем разумевању његових познатих и верном народу веома омиљених дела. Поред беседа и чланака ту су и текстови који су одраз историјског тренутка и показују колико је Свети Владика био укључен, не само у црквени, него и у друштвени живот, нарочито у оним догађајима у којима су се црквена и друштвена питања преклапала. Управо у овом тренутку, када се наш народ суочава са искушењима, духовним раслабљењем и изазовима савременог доба, значај овог зборника постаје још већи. Он нас враћа коренима, подсећа на оно што је трајно и непоколебиво, и даје нам снагу да у временима сумње и страха поново пронађемо пут вере, јединства и наде. Ове беседе нису само духовно наслеђе – оне су живи лек за данашње ране нашег народа. У њима је и одговор на многа питања која нас муче, и путоказ како да останемо народ Божији у свету који често заборавља на Бога. Велика је милост Божија што и у данашње време, имамо доброг пастира на овој истој, жичкој катедри; пастира који ревносно чува своје стадо, стара се о свакоме и омогућава нам да живимо и делујемо у миру и духовној сигурности. Живећи и служећи у таквом уређењу, а побуђен значајем, актуелношћу и лепотом ових беседа Светог Николаја, протојереј Александар Јевтић је упркос бројним и захтевним обавезама, нашао снаге и љубави да прикупи и обради све ове текстове. Својим трудом и ревношћу приближио нам је реч Светог Владике Николаја. Томе су знатно допринеле и помогле допуне и појашњења уредника овог издања – протојереја Слободана Јаковљевића. Надамо се и верујемо да ће овај зборник текстова Светог Владике Николаја бити подсетник свима на пример доброг пастира који је неуморно служио своме народу. Нека нас реч Светог Владике Николаја и данас крепи, бодри и
ТВ представљања Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (јануар-март 2026) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.
Божићни број Жичког благовесника (јануар-март 2026)
Уочи Рождества Христовог читалачка јавност имаће прилику да се у новом броју Жичког благовесника (јануар-март 2026) упозна са неким од важних аспеката овог великог празника из домостроја спасења човека и света. Четири текста из рубрике У сусрет Божићу имају управо ту улогу. Протојереј Александар Јевтић у тексту „Христов силазак са неба – наш узлазак на небо“ истиче важност актуализације питања христологије и антропологије, покушавајући да читаоце суочи са егзистенцијалним питањима: „Какав бисмо одговор дали да нас неко запита шта је то што је Господ Исус Христос учинио конкретно за нас, не за неког другог? Да ли бисмо причали о Његовом животу у прошлом времену или бисмо имали да кажемо нешто како се Он дотакао нас, како смо Га упознали или како се са Њим као пријатељи дружимо?“ Баћушка Олег Стењајев нам у тексту „Шта нам поручује родослов Христов?“ указује на занимљивост да се у родослову који наводе јеванђелисти помиње неколико порочних жена. Ово објашњава Христовом жељом да спасе свет од робовања смрти и греху, као и чињеницом да није дошао ради здравих већ ради болесних. Поред онтолошке димензије спасења, указује и на мотивациони значај оваквог чина – нико не мора да буде очајан због лоше генетике или недостатака које је претрпео током васпитања, јер Христос и то разуме и прихвата дајући човеку увек шансу. Јереј Немања Матејић, парох вички, у тексту „Учење о Богочовеку у теологији Светога Јустина Ћелијског“ указује на насушну важност коју Ава Јустин приписује личности Богочовека Христа. „Сладчајши Исус“ за њега није израз јефтиног религијског пијетизма, већ утеха у горкој стварности света препуног страдања. Из сопственог искуства сведочи: „Знате, ја без Свете Литургије не бих могао радити Житија Светих и остала дела. После Свете Литургије сам способан и оран за посао, а када не служим те радости немам, нити снаге имам.“ Јереј Милутин Лекић, парох негбински, у „Беседи на Богојављење“ пише о овом празнику који је изворно био прослављан са Божићем као део теофаније Бога Свете Тројице. Поред старозаветних јављања, пуноћа спасења се извршава у личности Христа. Позивајући се на светоотачка тумачења, указујући на светотајински значај догађаја Богојављења кроз утемељење Свете Тајне Крштења, аутор закључује: „Сам догађај Богојављења, на реци Јордану, нема само историјски, већ свевременски и дубински значај за нас и наше спасење. То подразумева да ми морамо радити на томе да у нашем срцу дође до Богојављења да бисмо могли да исповедамо веру у Бога Живог и Истинитог, Једног у Тројици, Оца, Сина и Светога Духа.“ У наставку, читаоци имају јединствену прилику да на српском језику прочитају превод са грчког Акатиста Пресветој Богородици Мироносици из Манастира Светог Николаја са острва Андроса у Грчкој. Преводилачким даром г. Јовице Стефановића прелепи поетски искази молитвеног заноса са побожних медитеранских страна дају могућност читаоцу да доживи блискост љубави Богородичне према нама на један посебан начин. Рубрика Богословље, књижевност и култура доноси садржински разнолике текстове. Др Владан Тријић пише о текстовима насталим у немањићко време, о њиховим рукописима, необичним путевима којима су до нас дошли и местима где се данас налазе. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Повратак у будућност (садашњост или прошлост). Фрагменти из преписке са вештачком интелигенцијом“ враћа нас у 1989. и са дечаком који путује кроз време у филму Повратак у будућност долази до садашњости у којој започиње разговор са вештачком интелигенцијом. Окосницу разговора чине питања на који начин је креиран саговорник AI и да ли ће покушати да нам замени ближњег. Указујући на значај личности и заједнице у теолошком учењу, као и важност приближавања овога савременом човеку, закључује: „Међутим, права комуникација, она истинска, предањска, не настаје у самоћи интелектуалне конструкције, већ у сусрету. У оном односу између двоје или више у којима је Господ „међу њима“, где настаје могућност за истинско изненађење. То је простор у коме се надограђујућа благодат пројављује у међусобном разговору, да преобрази реч у сведочанство, а разумевање у љубав и исцели ране и обогати неслућено. У таквом односу, који није симулакрум већ живи дар, открива се лице другог, и тиме — лице Божије.“ Александра Мијаиловић у тексту „Претпразничко вече“ код Алексе Шантића подсећа на великог писца кога су дивне успомене из детињства на породично прослављање Божића надахнуле да самоћу коју је доживео у старости подноси као искупљену кроз поетско стваралаштво. Стихови песама се јављају као његова породица која га спасава од малодушности и очајања. Александра Димитријевић у тексту „Ода српској Боки Светог Владике Николаја Жичког и Охридског“ анализира сећања Владике Николаја на време проведено у Манастиру Савини од 1902. до 1904. забележена у књизи Моје успомене из Боке. Једноставна и силна побожност верног народа, слике прелепе природе, као и јеванђеоски пример служења Владике бококоторског Герасима (Петрановића), несумњиво су утицали на младог Николу који је тек требало да постане Николај. Проф. Горан Јанићијевић пише о изложби „Позоришне лутке Косовског завета“. Аутор пројекта проф. др Ана Миловановић је кроз стваралаштво и уметничко извођење, експресионизам ликова, на један сврсисходан и убедљив начин повезала етику и естетику. Рубрика Психолошке теме доноси текст „О детињству и могућем почетку настанка психосоматских проблема“, психолога Милоша Благојевића. Аутор указује на многе непрепознате механизме понашања одраслих који могу негативно утицати на емоционални развој деце, стварајући предуслове за настанак разних болести. Иако ово није препознато као породично насиље, последице нису занемарљиве јер се код деце оформљује лажни селф који ће им у будућности стварати низ проблема на личном и социјалном плану. Стога, аутор бележи: „један од начина да се настала празнина отклони је приближавање аутентичности, а до тога нас може довести запитаност о стварима које у нама изазивају радост и шта је то што чини да наше срце заигра.“ Рубрика Веронаука доноси нам текстове вероучитеља, ђака основаца и средњошколаца на различите теме. Вероучитељ Ивана Стевовић пише о дечјем иконопису кроз пројекат „Кад свеци марширају“ који је реализован током школске 2024/25. године у ОШ „Момчило Настасијевић“ у Г. Милановцу. Деца која су била укључена у овај пројекат имала су прилику да се на несвакидашњи начин, кроз сликарски прибор упознају са житијима светаца и детаљима о Православљу. Милутин Јовановић, ученик Медицинске школе из Чачка, у тексту „Духовна поетика Молитви на језеру“ издваја и пред читаоца предлаже поуке из овог надахнутог дела Светог Владике Николаја. Посебно истиче Владикино упућивање на духовну љубав која преображава овоземаљску љубав, па закључује: „Свети Владика се удостојио ове љубави и њоме је светлео другима. Својим изражајним поетичним језиком, он ствара емотивну везу између читаоца и текста, позивајући
Ново у издаваштву Епархије жичке: Ђакон др Ивица Чаировић, Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор
ђакон др Ивица ЧаировићСвети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325)(историјске и богословске перспективе), Краљево 2025 У години јубилеја, када обележавамо 1700 година од одржавања Првог васељенског сабора, Епархија жичка постала је богатија за још једно значајно издање. Овим делом придружујемо се прослави великог и историјски важног догађаја, дајући свој допринос очувању његовог теолошког и историјског значаја. Нова монографија др Ивице Чаировића (1976), који је ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, са научним фокусом на општој историји Цркве, представља плод дугогодишњег, темељног и систематичног научног истраживања историје Цркве, раног хришћанства и развоја саборности у првим вековима. Дело је посвећено једном од најзначајнијих периода у историји хришћанства — владавини цара Константина Великог и одржавању Првог васељенског сабора у Никеји 325. године, кључног за формулисање православне вере и за будуће обликовање целокупне црквене историје. Фокус студије је на историјско-богословским условима у којима се развијала Црква на прелазу из 3. у 4. век, као и на личности Светог цара Константина Великог, чије је тридесетогодишње царевање умногоме обликовало будућност хришћанства и читаве европске цивилизације. Полазећи од политичких, социјалних и духовних околности пред Милански едикт, Чаировић реконструише сложену мрежу односа између римске државе, хришћанских заједница, богословских спорова и процеса унутрашњег уређивања Цркве. Аутор у свом делу истиче да се Свети цар Константин Велики појављује као личност која уме да чита историјски тренутак што ће утицати на његову одлуку да се определи за саборни начин решавања црквених спорова. Кроз анализу помесних сабора на Западу и Истоку, као што су Елвира, Арл, Анкира и Неокесарија, аутор показује да се већ пре Никејског сабора обликовала богата канонска пракса и да је Црква у првим деценијама 4. века настојала да изгради унутрашњи поредак упркос спољашњим притисцима и догматским спорењима. У таквом контексту, Први васељенски сабор 325. године појављује се као кулминација сложених процеса, а не као изоловани догађај. Чаировић подробно приказује Константинову улогу у самом сазивању и одржавању Сабора, наглашавајући да цар, иако није учествовао у богословским расправама, делује као гарант мира и јединства, подстичући оце да формулишу вероисповедање које ће постати темељ православног богословља. Кроз читав текст аутор настоји да избегне идеолошка и поједностављена тумачења Константинове личности, представљајући га као владара који је еволуирао кроз лична искуства, политичке потребе и сусрет са хришћанством. Књига је стилски уједначена, научно утемељена и богословски проницљива, а истовремено приступачна широј читалачкој публици. Својом свеобухватношћу и прецизношћу представља значајан допринос изучавању ране црквене историје, улоге Константина Великог и значаја Никејског сабора, те се може сматрати драгоценим извором за истраживаче, студенте и све заинтересоване за најраније векове хришћанства. Иако је заснована на сложеној анализи извора, књига је написана јасно, богословски надахнуто и стилски изграђено. Такође, књига је веома детаљна и богата цитатима извора. Веома је важно истаћи и улазак у шири академски дијалог, будући да се дело ослања и на савремену европску и англофонску научну литературу. Једина могућа замерка могла би бити да се читаоцима који први пут улазе у тему обим извора и дубина анализе може учинити захтевним, али је то истовремено и највећа научна вредност рада. Рецензенти – протојереји-ставрофори проф. др Радомир Поповић, проф. др Владимир Коцвар и проф. др Џон Бер – препознали су у овој студији узоран модел академске истраживачке методологије и потпуно свеже тумачење контекста Никејског сабора Монографија Свети цар Константин Велики и Први васељенски сабор (325) ђакона др Ивице Чаировића, представља једну од најсвеобухватнијих и најстудиознијих савремених монографија на српском језику о личности цара Константина и о значају Никејског сабора. Ово је дело које ће бити корисно истраживачима, студентима богословља, свештенству, али и свима који желе да продубе разумевање најважнијих темеља хришћанске вере и црквене историје. протојереј др Слободан Јаковљевић Уредник издаваштва Епархије жичке
Лист Храм бр. 118 Игуман Нектарије (Морозов); А ја, Господе, и не желим без Тебе
Промоција књиге “Мале приче из Жиче“ у Народној библиотеци у Краљеву
Поводом осамсто педесет година од рођења Светог Саве, сестринство Манастира Жиче заједно са песником Милојем Радовићем, уприличили су и издали књигу „Мале приче из Жиче“. Књига је у форми прича, где актери, ученици и вероучитељ кроз искуствено доживљајну спознају, откривају спасоносне истине, а на тему: Светитеља, Светих моштију, иконописа, Литургије, манастира. Промоција је одржана 26. 11. 2025. у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, где је поводом промоције постављена и адекватна пратећа сценографија. Ученици наше школе имали су прилику, да кроз заједничку припрему са учитељицама и вероучитељем, уобличе програм за промоцију књиге. Одељења млађих разреда, у мањим групама кроз дијалог, дочарали су најбитније и кључне поруке и сазнања, према свакој причи из књиге. Костими су садржали мотиве који одговарају теми. Најпре је о значају књиге и њених поука говорила проф. др Вања Ковић са Филозофског факултета УБ из Београда. Она је истакла вредност свих прича, које на пријемчив начин, откривају дечији вид и жељу за сазнањима о узвишеним и светим вредностима. Деца у улози васпитача, која са правилном спознајом о суштинским вечним путоказима на путу спасења постају, по запажању уважене професорке, васпитачи и својим родитељима. Ученици из ОШ „Доситеј Обрадовић“ из Врбе и Ратине, по завршетку програма, допунили су све изнете делове истине у смеру богопознања песмом „Ми смо деца неба, Оца небеског“, коју су отпевали уз подршку публике. На крају, песник и надахнути казивач Милоје Радовић, завршио је промоцију изводима из прича које су биле поздравни полетни дар, који ће понети сви присутни са овог догађаја. Сестре Манастира Жиче, даривале су ученике наше школе књигама, уз позив, да посете манастир поводом нових активности, као и кроз литургијско присуство. Вероучитељ Милан Милутиновић
Промоција Монографије Храма Светог Георгија и свештенства у Ужицу
У уторак 25. новембра 2025. године у препуној галерији Историјског архива у Ужицу, одржана је промоција Монографије „Црква Светог великомученика Георгија и њено свештенство (1844 – 2024)“. Промоција је почела песмом етно групе „Ђурђевак“ уз музичку пратњу ученика Музичке школе. Присутне су поздравили директор Историјског архива у Ужицу г. Жељко Марковић и старешина храма протојереј Милан Луковић. Монографију су представили г. Немања Спаловић и аутори др Гордана Лазић и протојереј Милан Филиповић. Историјском архиву додељена је захвалница Црквене општине за све што су учинили и чине за наш храм. За све присутне уприличено је послужење у холу архива. ЦО при Храму Светог Георгија овим путем се захваљује свим учесницима на промоцији. Захваљујемо се Митрополиту Јустину на благослову за ово богоугодно дело, Граду Ужицу за помоћ и подршку коју су указали приликом обележавања јубилеја. Захвалност дугујемо и Министарству културе Републике Србије. Велика захвалност ауторима монографије др. Радовану Пилиповићу, др Гордани Лазић и протојереју Милану Филиповићу. Братство храма
Лист Храм бр. 117 Свети Николај Охридски и Жички, Завет страха и завет љубави
Лист Храм бр. 116 Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, Свети Сава и наш светосавски пут
ТВ представљања Жичког благовесника (октобар-децембар 2025)
Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (октобар-децембар 2025) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.